Употреба мобилних телефона у основним и средњим школама у Србији могла би ускоро да буде значајно ограничена, изјавио је министар просвете Дејан Вук Станковић за ТВ Пинк. Како је навео, у току је дебата о томе да ли ће забрана бити потпуна или делимична. Станковић је рекао да ће се ићи у правцу да се ограничи употреба мобилних телефона у основним и средњим школама, а да ће од аргументоване дискусије и размене ставова зависити да ли ће мобилни телефони бито потпуно или делимично забрањени у школама.
Образовање је постављено на темељима потпуно супротним хуманизму. Школа је постала несигурно место, а насиље и страх (не од оцена) њен стални становник у учионицама, двориштима. Школа јесте простор насиља – вербалног, физичког, сексуалног, пријављеног или прећутног. Насиља је било и раније, оно се само, за разлику од школе, прилагодило времену. Држави, у којој власт генерације подиже на епском наративу ратова, херојских битака, војних операција и слободи избореној пушкама и бајонетима, нема спаса.
Шта је режим радио скоро 13 година? Изашле су генерације полуписмених и њима до сада то није сметало. Напротив. Још на првој Годишњој конференцији о образовању, тадашња премијерка Ана Брнабић нам је, свесно или не, предочила схватање образовања од стране људи на власти – инфраструктура, зграде, клупе, информациони систем, који повезује систем образовања и тржиште рада, брзи интернет. Али, Брнабић у свему томе није нашла места за децу. А о чему онда да причамо? О некој утвђеној школи у којој ће деца бити на неколико сати склоњена од агресивне улице, разуларених ријалити програма и забринутих родитеља? Могла је тадашња премијерка понешто да чује од понижених просветних радника, али слабо она комуницира на тој линији, нема ту политичких поена.
Које су размере и узроци школског насиља у Србији? Подаци су непотпуни и непоуздани, као и код многих других сложених друштвених појава. Међутим, треба знати да је над темом борбе против насиља над децом, власт и даље седи скрштених руку. Постоји и сумња да се злочина у „Рибникару“ сећају само кроз маглу. Има много описа насилничког понашања, али нема објашњења перманентног насиља. Та друштвена патологија и насилничка атмосфера започели су давно, у време истих оних који су и сада на власти.
Суморна свакодневица је оголила новорадикалску наводну пажњу за школство у Србији. Џабе школски полицајац, било је то очигледно јефтино решење да се намири народ, а не заправо порука да треба размислити како да промовишемо и негујемо пристојно друштво, у свим сферама живота. Одузимање мобилних телефона је нови приказ улагања у просвету. Живот је мизернији него икад, гажење сваког морала суровије него икад, лажи о томе шта се дешава у земљи Србији огољене су до краја.
Таква застрашујућа визија будућности тера на улице. А, ту је потребан мобилни да све сними.
