Сукоб Срба католика у Дубровнику са католичким клером

16:23 14.03.2013.

(ИН4С, Саша Недељковић)

Дубровник је у другој половини 19 века био културни и привредни центар приморских Срба. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест.

О томе је писао лист Срба католика „Дубровник” : „Аустријске власти, схвативши цио значај буђења српске народне мисли, не само код најугледнијих и најистакнутијих Дубровчана, међу којима је био и пок. Франо барун Гондола, него и код дубровачког сељака, побојаше се да она не узме маха и код осталог народа католичке вјере који на себи од вјекова носи сва обиљежја, која јасно говоре да је српског рода и племена. С тога је требало подузети све мјере, да се буђење српске народне свијести код Срба католика одмах у почетку угуши”.

Лист Дубровник је пишући о 36 годишњици смрти Антуна Фабриса истакао : “Он је био у најбољим годинама у оној ери хајке на све што је српско, кад је у Дубровнику требало пошто-пото створити терен противан јединој чистој и спасоносној идеји, оличеној у Српству, наћи заводитеље омладине, а искључити наставнике праве и чисте историјске истине …, те населити што више протусрпских елемената покорних слуга и измећара туђинским властима и душманским тежњама, у жељи и настојању да Дубровник добије нови вид и карактер, … .

Као млад наставник није могао доћи никако на катедру умних професора и ријетких родољуба : Будманија, Зоре, Кастрапелија и Групковића у Дубровник, као ни сви остали честити Срби Дубровчани : Решетар, Кулишић, Радуловић и Колендић.” Одговарајући ,,Обзору” од 17. 3. 1938. лист ,,Дубровник” истакао је :

,,Нека ,,Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, нијесу се осјећали италијани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато нијесу ни били, нити су могли бити италијанске иредентисте, него су били противници уједињења Далмације (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маније која их у већем дијелу још ни данас није оставила, маније освајања и хрваћења, присвајања свега што није њихово, … што су постизали захваљујући бечкој влади и клерикализму, који су их подржавали.” (1)

За време херцеговачког устанка Перо Чингрија је био председник дубровачког одбора. Састајао се са војводама Пеком Павловићем, Мићом Љубибратићем и дум Иваном Мусићем. У Котору на челу одбора био је Ђорђе Војновић, у Макарској Кажимир Љубић, у Стону Перо Бачић и Мариница Ђорђи, у Сланом Антун Милић, … .

У Дубровнику деведесетих година били су на власти Срби католици на челу са Франом Гондолом. Хрватска странка радила је на томе да освоји власт у Дубровнику. Пера Чингрија сматрао је да су Срби католици на челу са Франом Гондолом у Дубровнику водили иредентистичку агитацију у великом стилу. Од Задарске покрајинске владе коју је подржавала Хрватска странка је добила да повереник уместо општине води изборе. За време Гондоле саграђен је хотел Империјал, војничка касарна на Гружу и подигнут је Гундулићев споменик. (2)

Срби Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” изражава се послератно расположење Дубровчана : „ … Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине …”. (3)

Католичка црква наставила је и у Југославији своје активности на кроатизацији Срба католика. Дрводеља Божа Колендић је био осуђен због испада који је направио у цркви св. Јосипа, на дан овог свеца, када је О. Божић, фрањевачки свештеник, који није из Дубровника, одржао проповед. Ова проповед револтирала је Божа Колендића, који је већ 30 година у тој цркви или као члан управе или као црквени барјактар, те је он опоменуо проповедника, да црква није за такве проповедеди. Због тога је био тужен.

Колендић је био Србин католик као што су многи радници католици Срби. На суду се правдао да га је начин проповедеди револтирао, па чак да га је повредио у вјерском осјећају који не трпи мешање вере са политиком, и да је био приморан да реагује. Осуђен је на 300 динара казне. Лист „Дубровник” пренео је коментар листа „Самоуправа” о томе : „Сваки се испад мора казнити по закону. Црква је мјесто гдје се само Боги моли и заједничка светиња културних људи. За то је и наш устав у своме 11 члану јасно и бистро прописао, да се црква не сме ни са чије стране употребљавати у партиско-племенске и политичке сврхе.

То важи и за радника Колендића (Србина католика) али исто важи и за О. Божића, који је дао повода раднику да учини један непромишњен испад у цркви, осјећајућ се увријеђен у својим националним осјећањима. И један и други испад заслужују да се једнако суди …”. Коментар листа „Дубровник” био је : „Тачно. г. Божо Колендић, радник и Србин католик, био је осуђен. …”.(4)

Приликом традиционалних свечаности Бокељске морнарице 1937. у Саборној цркви у Котору биле су изложене моћи св. Трипуна. У чланку посвећеном тој теми лист „Дубровник” нагласио је да су свете моћи кадили тамјаном заједнички православни и католички свештеници. Истакао је да је овај пример вјерске сношљивости навео за размишљање једном делу католичке омладине у Дубровнику која је често у друштву свештеника.(5) У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика „Дубровник”, лист дубровачких Срба католика, истицао је да претставља све Србе католике који живе у Југославији:

„Прије свега „Обзор” треба да зна да ми претстављамо све Србе-католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, …Непризнавање Срба католика од стране Обзора … не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни.

Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним народом”.(6) Лист „Дубровник” преносио је чланке и из буњевачке штампе. Поводом смрти Ника Ђаје 24. јануара 1937. лист „Дубровник” у свом чланку подсетио је да је био први рођак српског министра Јована Ђаје. Истакао је : „Као и сви чланови ове угледне породице капетани поморски и Божо, Доротеј Томо, те сви остали њихови потомци, био је увјерен и одушевљен Србин.” (7)

Срби католици сматрали су да је соколство цемент у темељу Југославије.(8) Зато су масовно улазили у соколска друштва. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу :

„Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле).

Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. (9)

Католички свештеници подизали су тужбе против сокола. Октобра 1938. завршена је парница пред дубровачким окружним судом започета пре скоро три године на основу тужбе дон Анте Глумца, жупника на Колочепу против истакнутог сокола на острву Колочепу Мате Јуретића.

Због једног разговора у којем је критикован рад жупника као противан кршћанским начелима покренута је оптужница за увреду и клевету. На првом суђењу пред среским судом Јуретић је осуђен, али је Окружни суд уважио призив Јуретића и вратио предмет првом суду на поновно суђење.

У листу „Дубровник” истакнуто је : „Поводом тога извјесни партијски листови расписали су се на дуго и широко о овом случају харангирајући против Јуретића на начин који одувијек преставља посластицу за пастирско правовјерно стадо и који се нарочито истиче у јасним намјерама денунцирања (Јуретић је поштар у Колочепу).

Коначно ствар је и по други пут дошла пред Окружни као призивни Суд, који је Јуретића ослободио оптужбе не налазећи довољно сигурности у исказима свједока који су се истакли као противници Јуретића и који су тврдили да су пролазећи у ходу чули читави разговор који је вођен, стојећи на једном мјесту, од групе у којој се је налазио Јуретић”. Дон Глумац осуђен је на исплату парничних трошкова у износу од 1.100 динара. Јуретића је бранио др Стојковић.(10)

Дубровник је у другој половини 19 века био културни и привредни центар приморских Срба. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. Срби Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена.

Католичка црква наставила је и у Југославији своје активности на кроатизацији Срба католика. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика „Дубровник”, лист дубровачких Срба католика, истицао је да претставља све Србе католике који живе у Југославији. Срби католици сматрали су да је соколство цемент у темељу Југославије. Зато су масовно улазили у соколска друштва. Соколство је због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

“40-годишњица смрти Франа баруна Гондоле (Гундулића) начелника Дубровника”, „Дубровник”, бр. 27, 8. јула 1939, Дубровник, стр. 1; “Успомени Антуна Фабриса”, „Дубровник”, бр. 40, Котор-Дубровник, 12 октобра 1940, стр. 1; ,,Беспотребна изазивања”, ,,Дубровник”, 26 марта 1938, бр. 12, Дубровник, стр. 1;
Др. Љубо Леонтић, „Перо Чингрија”, „Рад”, Дубровник, 23. јула 1921, бр. 86 и 87, стр. 2;
„Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, „ Дубровник”, Дубровник, 3 јули 1937, бр. 23, стр. 1;
„Због испада у цркви”, „Дубровник” , Дубровник, 10 априла 1937, бр. 10, стр. 3; „Два испада-једна казна”, „Дубровник”, Дубровник, 17 априла 1937, бр. 11, стр. 3;
„Вјерска сношљивост”, „Дубровник”, Дубровник,13 фебруара 1937, бр. 2, стр.3;
„О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо”, стр.1, бр. 2, „Дубровник”, Дубровник, 15. јануара 1938;
„Нико Ђаја”, „Дубровник”, Дубровник, 2 фебруара 1937, бр. 1, стр. 3;
„Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.јула 1939, стр. 1;
Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127,133, 169-171;