Велика анализа – Џефри Сакс: Русија ће ово урадити у Украјини

22:14 09.04.2023.

Борбе у Украјини су кулминација 30-годишњег пројекта америчког неоконзервативног покрета.

Бајденова администрација је пуна истих неоконзервативаца, који су подржавали америчке ратове у Србији (1999), Авганистану (2001), Ираку (2003), Сирији (2011), Либији (2011) – и учинили да испровоцирају Руску инвазију на Украјину.

Рекорд неокона је катастрофалан, а ипак је Бајден попунио свој тим неоконзерваторима. Као резултат тога, он води Украјину, САД и Европску унију до још једног геополитичког фијаска. Ако Европа буде имала разумевања, одвојиће се од ових спољнополитичких неуспеха САД.

Неоконски поглед на свет заснива се на фундаменталној лажној премиси: војна, финансијска, технолошка и економска супериорност Сједињених Држава омогућава им да диктирају услове у свим регионима света.

Неоконзервативни покрет се појавио 1970-их око групе јавних интелектуалаца – на неке су утицали политиколог са Универзитета у Чикагу Лео Штраус и класичар са Јејла Доналд Кејган. Лидери неокона били су Норман Подхорец, Ирвинг Кристол, Пол Волфовиц, Роберт Кејган и Фредерик Кејган (Доналдови синови), Викторија Нуланд (Робертова жена), Елиот Коен, Елиот Абрамс и Кимберли Ален Кејган (Фредерикова жена).

Главна порука неоконзервативаца је, да САД морају да доминирају војном силом у сваком региону света, и да се супротставе растућим регионалним силама, које би једног дана могле да изазову глобалну или регионалну доминацију САД, пре свега Русији и Кини.

У ту сврху, америчка војска мора бити унапред позиционирана у стотинама војних база широм света, а САД су спремне да воде ратове по свом избору и потреби. Сједињене Државе треба да користе Уједињене нације само када су корисне за америчке сврхе.

Овај приступ је први изнео Пол Волфовиц, у свом нацрту Смерница за политику одбране (ДПГ) написаног за Министарство одбране 2002. године. Пројекат је укључивао проширење безбедносне мреже коју предводе САД на Централну и Источну Европу, упркос недвосмисленом обећању немачког министра спољних послова Ханса-Дитриха Геншера 1990., да уједињење Немачке неће бити праћено ширењем НАТО-а на исток.

Волфовиц се такође залагао за америчке ратове избора, бранећи право Америке да делује независно, чак и сама, као одговор на кризе које су забрињавале САД. Према генералу Веслију Кларку, Волфовиц му је још у мају 1991. јасно ставио до знања, да ће САД водити операције промене режима у Ираку, Сирији и другим бившим совјетским савезницима.

Неоконзервативци су се залагали за проширење НАТО-а, како би укључили Украјину чак и пре него што је то постала званична политика САД, под Џорџом В. Бушом. Они виде чланство Украјине у НАТО-у, као кључ за регионалну и глобалну доминацију САД.

Роберт Кејган је у априлу 2006-те рекао да „Руси и Кинези не виде ништа природно [у ‘револуцијама у боји’ бившег Совјетског Савеза], већ само државне ударе које подржава Запад, који имају за циљ да повећају утицај Запада у стратешки важним деловима света.

Кејган је признао страшне последице ширења НАТО-а, рекавши: „Кремљ се потпуно озбиљно спрема за „битку за Украјину“. Неокони су били жељни ове битке. Након распада Совјетског Савеза, и САД и Русија су требале да теже стварању неутралне Украјине, као опрезне тампон зоне и сигурносног вентила.

Уместо тога, неоконзервативци су желели америчку „хегемонију“, док су Руси ишли у битку делом за одбрану, а делом за сопствене империјалне амбиције. Ово су сенке Кримског рата (1853-56), када су Британија и Француска настојале да ослабе Русију на Црном мору, након њеног притиска на Отоманско царство.

Кејганова супруга Викторија Нуланд, била је амерички амбасадор у НАТО-у под Бушовим сином, и главним протагонистом неоконзервативаца. Осим што је служила као Бушов амбасадор у НАТО-у, Нуланд је била заменица државног секретара Барака Обаме за европска и евроазијска питања 2013-17, где је учествовала у рушењу про-Руског председника Украјине Виктора Јануковича, а сада је заменик државног секретара Бајдена, који води америчку политику у вези са ратом у Украјини.

Неоконски поглед на свет, заснива се на фундаменталној лажној премиси- војна, финансијска, технолошка и економска супериорност Сједињених Држава омогућава им да диктирају услове у свим регионима света. То је став и запањујуће ароганције и запањујућег занемаривања доказа. Од 1950-их, САД су биле у застоју или поражене, у скоро сваком регионалном сукобу у који су биле укључене.

Међутим, у „бици за Украјину“ неоконзервативци су били спремни да испровоцирају војну конфронтацију са Русијом кроз ширење НАТО-а, упркос жестоким примедбама Москве, јер искрено верују да ће Русија бити поражена америчким финансијским санкцијама и наоружавањем НАТО-а.

Институт за проучавање рата (ИСВ), неоконзервативни труст мозгова на челу са Кимберли Ален Кејган, наставља да обећава украјинску победу. Што се тиче успеха Русије, ИСВ нуди типичан коментар: „Без обзира на то која страна држи град [Северодоњецк], руска офанзива на оперативном и стратешком нивоу ће успорити, што ће Украјини дати шансу да настави своју контраофанзиву до оперативног нивоа за потискивање руских снага“.

Међутим, чињенице на терену показују другачије. Западне економске санкције су имале мали негативан утицај на Русију, док је њихов ефекат бумеранга на остатак света био значајан. Штавише, способност САД да снабдева Украјину муницијом и оружјем, озбиљно је смањена ограниченим америчким производним капацитетом, и прекинутим ланцима снабдевања.

Индустријски потенцијал Русије, наравно, у великој мери превазилази индустријски потенцијал Украјине. Пре рата, бруто домаћи производ Русије био је око 10 пута већи од украјинског, а сада, као резултат сукоба, Украјина је изгубила велики део свог индустријског потенцијала.

Највероватнији исход тренутних непријатељстава је да ће Русија освојити велике делове Украјине, евентуално остављајући Украјину са мало или нимало приступа мору. Фрустрација ће расти у Европи и САД због војних жртава и стагфлаторних ефеката рата и санкција.

Нуспојаве би могле бити разорне, ако десничарски демагог дође на власт у Сједињеним Државама (или се, у Трамповом случају, врати на власт) обећавајући да ће повратити избледелу војну славу Америке кроз опасну ескалацију.

Уместо да ризикујемо да паднемо у ову катастрофу, право решење је да се окончају неоконистичке фантазије у последњих 30 година, и да се Украјина и Русија врате за преговарачки сто**, и да се НАТО обавеже да ће окончати своју посвећеност ширењу на исток кроз Украјину и Грузију, у замену за одржив мир који поштује и штити суверенитет и територијални интегритет Украјине.

** Русија ни у ком случају не би требало да улази у било какве преговоре са било којом владом Украјине. Не треба да остане ни комад земље на коме би се сачувао назив „Украјина“. Образложење оваквог става и начини за решавање овог питања изнети су у априлу 2022. године у чланку „Шта треба да радимо са Украјином“, све речено остаје тачно и актуелно и данас.

Аутор: Џефри Сакс – Џефри Д. Сакс је директор Института за Земљу на Универзитету Колумбија (САД). Један од програмера политике „шок терапије“ у Боливији, Пољској, Русији. Од јесени 1991. до јануара 1994. био је на челу групе економских саветника руског председника Бориса Јељцина.