YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод и представљање трибине о Пребиловцима
00:02:37 Живковић: Настанак романа и одговорност писца
00:06:15 Живот села пре злочина и рад на Пребиловачким голубицама
00:09:33 Херцеговина кроз векове: Писма, зулум и прича о Брстини
00:16:36 Припреме покоља, Спасоје Шијак и Десимир Михић
00:22:33 Илиндански покољи, разоружавање и отпор
00:26:19 Покољ у Пребиловцима и страдање Стане Арнаут
00:32:16 Тасовчићи 1992. и Живковићева полемика о Међугорју
00:35:22 Небојша Јеврић чита причу Чарапе
00:40:47 Небојша Јеврић чита Свадбу у Јасеновцу
00:48:41 Фотографија 37 девојака, гласови из јаме и 237 маслина
00:55:55 Сећање, питања публике и најава наставка романа

Када је Александар Живковић публици показао фотографију девојака из Пребиловаца, иза наслова његовог романа појавила су се лица једног уништеног света. На фотографији су, како је навео, 37 девојака, најстарија има 29, а најмлађа 11 година. Само једна била је удата, а само пет преживело је шурманачки покољ. „Пребиловачке голубице” зато су представљене као књига о животима којима је одузета будућност.

О усташким злочинима над српским цивилима у Пребиловцима и другим крајевима НДХ говорили су књижевници Александар Живковић и Небојша Јеврић, у Конаку кнегиње Љубице. Вече је одржано у оквиру изложбе „Камени цвет из Пребиловаца”, а водио га је Зоран Чалија. Представљен је Живковићев пети роман, у издању Задужбине „Кнез Мирослав Хумски”; Јеврић је учествовао и као коаутор изложбеног пројекта и аутор текста каталога. сср.орг.рс

Трибину је снимила медијска кућа Србин.инфо, а снимак је објављен на каналу „Србин.инфо – канал Центар”. Разговор је обухватио живот села пре рата, припрему и извршење злочина, судбину преживелих и послератно потискивање сећања. Живковић је објаснио како је писао роман, док је Јеврић читао ратну прозу и говорио о опомени коју је искуство 1941. оставило Србима пред ратове деведесетих.

Злочин над селом које је имало свој оркестар, библиотеку и будућност

Пребиловци у Живковићевом излагању најпре се појављују као живо и напредно село: са оркестром, књижевним и фолклорним клубом, библиотеком и домаћинствима која су стварала. Навео је да је библиотека месечно издавала више од 500 књига, а да су мештани музици и извођењу песама подучавали и људе из неких суседних хрватских села. Та слика претходи злочину да би се разумело шта је све, осим људских живота, уништено.

Говорио је о стоци, пчелама, рибарењу, житу, шиваћим машинама и мобама на које се радо одлазило, јер је долазак у Пребиловце значио да ће човек бити сит. Поменуо је и 18 мештана који су у Првом светском рату директно ступили у српску војску. Насупрот томе, описао је поједине усташе које, према његовом казивању, при уласку у село 1941. нису ни знале чему служе шпорет или машина за шивење.

Усташко уништавање Пребиловаца припада ширем геноциду над Србима у НДХ. Спомен-подручје Јасеновац описује политику усташког режима према српском становништву као геноцидну: обухватала је прогоне, присилно превођење у другу веру, разарање храмова, масовна убиства и депортације у логоре. Пребиловачко страдање било је део тог система, далеко изван граница једног логора. јусп-јасеновац.хр

Живот и страдање у бројевима

Податак	Број или време	Извор
Становништво Пребиловаца пре страдања	Више од 1.000; после злочина остало 172	Музеј жртава геноцида
Жртве бачене у Голубинку код Шурманаца	Око 500 мештана, међу њима 237 деце и 233 жене	Музеј жртава геноцида
Последице августовских покоља	Уништено 52 породице; угашено 36 огњишта	Музеј жртава геноцида
Фотографија на корицама романа	Снимљена 1939; 37 девојака, од којих је пет преживело покољ	Живковићево излагање
Припрема и писање романа	Девет година прикупљања грађе; више од три године писања	Живковићево излагање
Намена прихода од продаје	Набавка 237 маслина за манастир у Пребиловцима	Живковићева најављена намера

„Ако говоримо лажи, мученике поново гурамо у јаму”

Живковић је испричао да је о Пребиловцима први пут читао у седмом или осмом разреду, у крагујевачким „Погледима”, а почетком деведесетих поново у „Молитви” Вука Драшковића. Истраживање га је, каже, довело до података који су неке раније прочитане описе довели у питање. Из тога је извео свој основни захтев: о злочину се мора писати одговорно, јер ће неко једном затражити доказ за оно што је писац оставио иза себе.

„Пишући или говорећи лажи о том злочину, ми те мученике још једном гурамо у јаму”, упозорио је, додајући да би она тиме постала „можда још дубља и још црња”. За њега најтежа последица нетачног писања није лична срамота онога ко је погрешио, већ нова неправда према убијенима и могућност да се истина о њиховом страдању оспорава. Зато наглашава да је за описане историјске догађаје тражио потврду са најмање две стране.

„Човек је господар своје речи док је не изговори, а кад је изговори, после је њен роб”, рекао је Живковић, објашњавајући да записана реч остаје на суд и будућим поколењима. Иронично је приметио и да многи пожеле да напишу књигу, али да није свака остварена жеља сама по себи добра вест за књижевност или читаоце. Његов закључак је недвосмислен: писање о убијеним људима обавезује писца на озбиљност, проверу и личну одговорност.

Девет година грађе, изгубљени рукописи и ноћи проведене у Херцеговини

О настанку „Пребиловачких голубица” говорио је и као о дугом личном искушењу. Грађу је прикупљао девет година, али му је на послу нестао њен значајан део, што је пореметило рад и створило осећај да је изгубљено можда било боље од поново написаног. Вратио се на почетак и наставио корак по корак, а само писање трајало је више од три године. Није, каже, могао ни да преброји непроспаване ноћи које је провео са том темом.

„Легнем са мишљу и зору чекам са том мишљу”, описао је тај период. Док је на послу разговарао са људима, мисли су му остајале у Херцеговини и у књизи. Објашњавајући значај корица, назвао је дело „романом од почетне корице до завршне корице”. Фотографија девојака са курса домаћинског васпитања из 1939. уводи читаоца у њихов живот, пре него што га приповест суочи са чињеницом да је већина тих живота убијена.

Зашто роман сеже до 17. века: писма, верски притисци и живот на камену

Живковић је објаснио да није желео само извештај о 1941, већ ширу причу о Херцеговини. Зато се вратио и у 17. век, помињући преписку млетачког провидура Валерија са сердаром Нонковићем о борби против Османлија и обећању присвајања имовине „шизматика”. Тим називом су, нагласио је, означавани православни Срби. У излагању је сам упозорио да можда није прецизно изговорио сердарово име; суштину писма представио је као важну за роман.

Навео је и писмо Доминика Андријашевића римској столици о малобројности католичког становништва, могућем повратку преобраћених православљу и задржавању обичаја крсне славе. Помињао је мале бројеве кућа у појединим селима, али и гладне године у којима су породице, према његовом опису, мењале веру да би преживеле. То су историјски мотиви којима аутор објашњава дуго трајање притисака на херцеговачке Србе.

Ризванбеговић и прича о Брстини који је надмудрио суд

У приказу османског доба Живковић је говорио о бегу Ризванбеговићу у Хутову, описујући његову суровост, мучења и убијања као део искуства тамошњег становништва. Испричао је и анегдоту о Србину Брстини који се са суседима спорио око земље. Када су му убили пса, сахранио га је на католичком гробљу, због чега су га тужили бегу. Живковић ту причу представља као истиниту и као пример домишљатости пред самовољном влашћу.

Пред бегом је Брстина тврдио да му је пас пред смрт затражио такву сахрану, али и оставио налог да господару донесе краву јаловицу, а тужитељи овце и мед. Изгледи за дарове, у ауторовом препричавању, променили су ток суђења: Брстина је остао жив, довео краву у Хутово, а његови противници донели овце и мед. Анегдота се завршава песмом о псу ожаљеном са сто оваца и медом, као памћењем победе слабог.

Од Невесињске пушке до јама обележених пре рата

У наредним деловима романа, објаснио је, јављају се сећања старих ратника на Невесињску пушку, затим погроми над Србима после Сарајевског атентата и слика Чапљине после убиства краља Александра. Посебно је издвојио казивање о тројици људи из Загреба који су 1940. испитивали херцеговачке јаме, представљајући се као спелеолози. Према његовим речима, имали су прибор за мерење дубине, канапе са теговима, ознаке, боју и прецизне војне карте.

Живковић тврди да је нашао и лист са пописом јама, бројевима, упутствима за проналажење и проценама колико људи поједина јама може да прими: сто, триста или педесет. Из тога изводи закључак да су припреме за злочин постојале још 1940. године. Говорио је и о проглашењу НДХ у Чапљини 8. априла 1941, два дана пре загребачког проглашења, као о показатељу снаге усташке организације у том крају; тај податак износи као ауторско казивање.

Спасоје Шијак: мајка која после мучења није препознала сина

Једно од најпотреснијих места излагања била је прича о Спасоју Шијаку из Клепаца, којег је Живковић представио као једну од првих жртава у Херцеговини. Према његовом казивању, Шијак је ухапшен пошто је на Спасовдан певао у порти цркве у Чапљини. Његова мајка Риста молила је дон Илију Томаса да јој ослободи сина, а добила је одговор: „Пустићу га ако га препознаш.”

Живковић је испричао да мајка, пролазећи поред сина, није успела да га препозна због последица батина и мучења. Шијак је, према његовој оцени, највероватније убијен на Видовдан 1941. и бачен са чапљинског моста у Неретву; остаци нису пронађени. У публици је била његова кћерка Сена Марковић Шијак, што је казивању дало непосредну породичну тежину. „Ни отац њу нити она оца нису запамтили”, рекао је писац и помолио се за жртве.

Десимир Михић: преживети стрељање, па поново тражити спас

Живковић је затим испричао судбину Десимира Михића, који је преживео стрељање и данима се скривао на простору између Чапљине и Клепаца, тражећи помоћ. Посебно је осудио поступак фратара којима се обратио: према његовом казивању, уместо заштите и основне човечности, уследила је пријава усташким властима. Михић је, ипак, захваљујући срећним околностима поново преживео, нагласио је аутор.

Илиндански покољи: како су мушкарце одводили обећањем да ће се вратити

Описујући илинданске покоље, Живковић је указао на образац разоружавања и обмане: најпре одузимање свега што је могло да пуца, затим позиви мушкарцима старијим од 16 година да дођу на попис, замену докумената или обавезно саопштење, па везивање и одвођење. Говорило им се да су везани само до Чапљине и да ће после издавања докумената бити пуштени. Тако су, према његовом излагању, мале наоружане групе одводиле и по тридесет људи.

Питање зашто није било отпора Живковић је повезао са претњама породицама: онима који се успротиве говорено је да ће им бити побијене жене и деца. Зато су људи, како је рекао, „свесно ишли у смрт” у нади да ће најближи остати живи. Као другачији пример испричао је породично предање једног Крајишника: осморица мушкараца потрчала су из шуме са секирама и моткама, па су усташе побегле из њиховог села.

О снази тих људи говорио је и кроз сусрет са њиховим крупним потомком у Београду, уз коментар о Динари и „динарском гену”, а затим причу вратио на могућност отпора. Навео је да је један метак испаљен на усташе 4. августа у Пребиловцима десетинама људи отворио пут из обруча. Према његовој оцени, нападачи су тада били навикнути на прогон ненаоружаног народа, па је и ограничен отпор могао да промени ток бекства.

Обруч око Пребиловаца и преживљавање у трсци Хутовог блата

По Живковићевом казивању, првобитни план био је да Пребиловци страдају 2. августа, али су мушкарци, поучени судбином околних села, ноћили у брдима, пећинама и заклонима. Дању су се враћали пословима, уз сталну стражу. Када усташе нису успеле да их похватају, донета је одлука да „Пребиловци морају да нестану”, а напад је уследио 4. августа у зору. Кашњење једне јединице на правцу ка Хутовом блату, каже, многима је оставило пролаз за спас.

Део људи скривао се у води и трсци, а део у стенама и другим тешко приступачним заклонима. Живковић је пренео казивања о шест или седам дана проведених у језеру, дисању кроз трску при проласку усташких потера и избегавању изласка на обалу да не би оставили трагове у блату. Говорио је и о глади због које су потапали и јели кожне торбе. То је представио као слику крајњег напора да се преживи, док нису знали шта се дешава у селу.

У самом селу, наставио је, старији мештани убијани су на лицу места, док су жене, деца и други заробљеници одвођени у школу и даље ка местима заточења. Говорио је о мучењу и сексуалном насиљу над женама, девојкама и девојчицама, оцењујући те поступке као нешто нормалном човеку непојмљиво и као обележје злочиначке НДХ. Његова прича о Пребиловцима зато остаје усредсређена на цивиле и намеру да село буде уништено.

Стана Арнаут: учитељица, столица и питање послератне неправде

Посебно је говорио о учитељици Стани Арнаут, њеном достојанству и пркосу мучитељима. Изнео је да је била изложена тешком сексуалном насиљу и да су у злостављању учествовали и некадашњи ученици из суседног места. За руковођење злочином именовао је Јозу Јелчића, описујући га како седи на столици са које је учитељица држала часове. Музеј жртава геноцида потврђује да њена столица има посебно место у меморијализацији страдања. www.музејгеноцида.рс

Живковић је потом изнео тврдњу да је Јелчић крајем рата прешао у партизане и 1946. постао председник општине Чапљина, што је означио као нову увреду жртвама. „Има ли већег зла?”, упитао је, описујући положај преживелих који би, по његовим речима, за свакодневне административне потребе морали да се обраћају човеку повезаном са њиховим страдањем. То је једно од места на којима је најоштрије отворио питање послератне власти и изостале правде.

Тасовчићи: исто место страдања 1941. и деведесетих

Силос у Тасовчићима Живковић је описао као објекат који су Срби пре рата градили да служи читавој заједници, а који је потом постао место њиховог заточења и мучења. У свом излагању повезао га је са злочинима над Србима 1992, говорећи о тешком злостављању заточеника и сексуалном насиљу над чланицама њихових породица. Навео је и да је објекат после рата миниран, што тумачи као уклањање трагова.

Према његовом казивању, на том простору изграђени су станови за повратнике, а српске породице које су се уселиле касније су их напустиле, суочене са кошмарима. То је испричао као причу о трауми места и неисприповеданој патњи, додајући да Херцеговци тешко говоре и о муци и о срећи: „Они све то држе у себи.” Казивање о кошмарима остаје његов пренети опис искуства људи о којима је говорио.

У том контексту оштро је проблематизовао и међугорска указања и верски туризам, постављајући питање односа ходочашћа, прихода и памћења оближњих српских стратишта. Изнео је сумњу у тумачење указања и упитао да ли би призор жене са дететом могао бити повезан са успоменом на неку од мученица; позвао се и на усташку прошлост краја. Ту је износио лично религијско тумачење и полемички став, а не историјски доказ о указањима.

Небојша Јеврић: ратна проза као прича о злочину и савести

Небојша Јеврић је представио ратне приче и поменуо њихово објављивање на румунском, а у разговору су се нашле књиге „Мртви дим” и „Пуцањ у огледало”. „Мртви дим” објављен је у Српској књижевној задрузи, док је „Пуцањ у огледало” збирка у издању Архива Војводине и Агоре, за коју је добио награду „Светозар Ћоровић” за 2026. српскакњизевназадруга.рс

Прва прочитана прича, препознатљива и у објављеном тексту под називом „Чарапе”, прати сарајевског џепароша Зија који у рату постаје пљачкаш и убица. Јеврић приказује и његову везу са старим криминалним окружењем и занатским учитељем Комунцем, али и противљење породице и верског муслиманског ауторитета његовим поступцима. У средиште затим долазе ненаоружане жене Кола српских сестара које носе помоћ борцима.

Зијо отима чарапе старици којој су погинула оба сина, облачи их и убија је, а после његове погибије чарапе не могу да се скину са тела. Тај фантастични завршетак претвара одузети предмет у знак злочина који починилац носи са собом. Са извезеним српским знаком и сузама мајке, чарапе постају средишњи мотив казне и савести. Реч је о књижевној причи са елементима урбане легенде, а не о извештају прочитаном из судског списа. www.експрес.нет

„Свадба у Јасеновцу”: сведочење које Јеврић везује за преживелог музичара

Друга прочитана приповетка, „Свадба у Јасеновцу”, уводи слушаоце у последње дане логора. Јеврић је њен настанак повезао са казивањем ромског хармоникаша којег је слушао у Паризу и који је, према његовим речима, преживео захваљујући умећу свирања. „Увек неко преживи” јесте мисао на којој се држи завршетак приче. Србин.инфо је овај Јеврићев текст објавио и раније, 10. октобра 2025. године. архива.србин.инфо

У приповеци се опроштајна забава усташких старешина претвара у „свадбу” у којој су заробљенице, деца и остали логораши изложени убијању и сексуалном насиљу. Мотив трудне пијанисткиње, принудне музике и такмичења у убијању носи њен најтежи терет. Текст садржи и тврдњу о Титовом обрачуну са командантима који су намеравали да нападну логор.

После убистава и паљења, приповест прати бекство починилаца и опстанак музичара који причу односи до Париза. Јеврић је на крају поновио да је казивање тамо слушао више пута. Његово читање било је књижевно посредовање туђег сведочења, са ауторским поступком и сликама. Историјска чињеница усташких масовних злочина у Јасеновцу документована је независно од те приче; Меморијални музеј Холокауста у Вашингтону описује га као систем логора за прогон и убијање. енцyцлопедиа.усхмм.орг

Замишљени разговор у јами: гласови којима је писац покушао да врати имена

Живковић је прочитао део завршног поглавља, јасно га најавивши као „замишљени разговор у јами”. Објаснио је да бацање живих људи није нужно значило тренутну смрт: неки су умирали данима, а поменуо је и преживеле из јаме Равни Долац, извучене после вишенедељног боравка у бездану. Тај пример служи му као полазиште за књижевни покушај да замисли последње разговоре, страх, молитве и ишчекивање спасења.

„Боли ме, мајо, све ме боли”, један је од гласова у прочитаном одломку. Мајке теше децу, жртве говоре о глади и жеђи, стиду који не припада њима, породичним именима, тами и немогућности да знају да ли је свануло. Међу тим гласовима појављује се и обична брига о позајмљеном ситу за брашно које није враћено. Управо такав детаљ у књижевном тексту враћа свакодневни живот људима претвореним у бројеве.

Дијалог обухвата и молитву, сумњу, очај и супротстављене одговоре на питање где је Бог. Чују се дозивање очева, нада да кораци над јамом значе спас и страх од новог злостављања. „Немаш се чега срамити” једна је од порука упућених жртви у том одломку. Тај разговор није представљен као сачуван стенограм жртава: Живковић га је сам означио као замишљен. Његова намера је да кроз роман проговори о страдању које људски језик тешко може да обухвати.

„Писао сам и плакао”: породица са девет кћери и сином

На питање из публике како је издржао писање, Живковић је одговорио да је „писао и плакао”. Као једну од судбина која га је потресла навео је породицу у којој су жена и девет кћери бачене у јаму, док су отац и син касније убијени у Пребиловцима. Према његовом казивању, отац се, пошто је сазнао да је изгубио породицу, предао са сином, а потом је морао да гледа убиство детета пре него што је и сам убијен.

„Са овим романом ја могу и пред суд и пред Бога без икаквог проблема”, рекао је писац, поновивши да дело сматра романсираном причом чију је историјску основу проверавао. Објаснио је и да књига нема једног главног јунака: носилац приче је херцеговачки народ. Тиме је породичне судбине, историјску грађу и сопствени књижевни поступак повезао у намеру да прикаже геноцид над Србима у Херцеговини кроз људе и њихов живот.

За 237 деце — 237 маслина и помоћ манастиру

Живковић је најавио да приход од продаје романа намењује манастиру у настајању у Пребиловцима. Жели да прикупи средства за 237 маслина, по једну за свако дете чији број везује за судски регистар жртава бачених у јаму. Додао је да тај број не обухвата и нерођену децу убијених трудница, чиме је указао на размере губитка које пописи не исказују у целини. Маслине би, према његовој намери, биле засађене и предате на располагање манастиру.

Тај план повезао је са надом да ће верски и свакодневни живот подстаћи повратак мештана. Пожелео је да оживљавање Пребиловаца дочекају за свога живота и он и присутни. О поновном разарању места сведочи и Музеј жртава геноцида: 1992. спаљено је село и минирана спомен-црква са посмртним остацима српских жртава, а нови храм освештан је 2015. Живковићева замисао о маслинама тако је усмерена и ка памћењу и ка обнови живота. www.музејгеноцида.рс

Јеврић: искуство 1941. било је опомена пред деведесете

После прочитаног одломка Јеврић је рекао да му је тешко да настави било којом својом причом и да му се чини „као светогрђе” да у том тренутку даље говори. Осврнуо се на рат у којем је био извештач и оценио да Срби деведесетих нису допустили да буду затечени као 1941. и да им претходно буде одузето оружје. Тако је своје ратно искуство повезао са памћењем ранијег страдања.

Живковић се надовезао оценом да је отварање забетонираних јама почетком деведесетих било страшна, али важна опомена становништву Херцеговине. Изношење посмртних остатака, сматра он, подсетило је људе да се злочин може поновити и делом помогло да се заштите. То је изнео као своје тумачење значаја обновљеног сећања уочи новог рата. Порука двојице писаца била је да историјска опомена може имати непосредне последице за живе.

Наставак романа: август 1941, „братство и јединство” и Митровданске битке

Живковић је најавио други део приче, који већ пише, јер првом књигом није обухватио све замишљено. Намерава да прати остатак августа 1941, злочине до краја рата, послератно раздобље које назива временом „лажног братства и јединства”, међугорска указања, отварање јама, нови рат и две Митровданске офанзиве. Сматра да су те битке у српском јавном памћењу неоправдано скрајнуте.

Њихов значај упоредио је са Колубарском битком, образлажући да би, без одбране Херцеговине, српски народ доживео нестанак са тог простора, који пореди са судбином Книнске Крајине. У завршници трибине указано је и на карту стратишта у каталогу изложбе: она треба да покаже да се злочин над Србима није сводио на Јасеновац. Посебно је наглашено да су на приказаним местима убијани цивили, жене и деца.

Шта су писци поручили о сећању и одговорности

Тема	Александар Живковић	Небојша Јеврић
Истина о злочину	Тражи проверу историјских догађаја и одговорност за написану реч.	Кроз ратну прозу преноси казивања и искуства о страдању.
Судбина цивила	У средиште ставља породице, децу, учитељицу и живот села пре покоља.	Причама „Чарапе” и „Свадба у Јасеновцу” говори о насиљу над незаштићенима.
Начин приповедања	Разликује историјску основу од замишљеног дијалога у роману.	Чита приповетке, укључујући фантастични мотив и посредовано сведочење.
Опомена деведесетима	Отварање јама тумачи као подсећање на опасност понављања.	Сматра да Срби нису поновили исту затеченост и разоружаност из 1941.
Однос према жртвама	Позива на сећање, молитву и помоћ обнови Пребиловаца.	Истиче тежину теме и потресеност после прочитаног одломка.
Наставак рада	Најављује други део романа и намеру да набави 237 маслина.	Представља ратне приче и књиге из свог опуса.

Сећање из поштовања према жртвама

Водитељ Зоран Чалија нагласио је да сећање није мотивисано мржњом или осветом, већ љубављу и поштовањем према убијеној деци, породицама и прецима. „Највећа опасност је тај заборав”, поручио је, повезујући сведочење са спречавањем понављања. Живковић је исту намеру објаснио речима да роман није писао да би распиривао мржњу, већ да би оне који знају подсетио, оне који не знају информисао и „скинуо патину са сећања”.

„Њихова жртва заслужује да их се сећамо и да их спомињемо у својим молитвама”, рекао је Живковић. У тој реченици сусреле су се приче са фотографије, имена Спасоја Шијака и Стане Арнаут, Јеврићеви прочитани текстови и план о маслинама. Трибина је подсетила да чување памћења подразумева и враћање жртвама њихових имена, живота пре злочина и места у историји коју потомци имају обавезу да познају.

Извор: „Србин.инфо – канал Центар”
Аутор: Дејан Петар Златановић