У претходних осам година у Србији је изграђено 234.000 станова, а продато свега 153.000. За 5,7 милиона саграђених квадрата, који су коштали више од пет милијарди евра, није било купаца. Истовремено се, на основу издатих грађевинских дозвола, гради још око 50.000 станова, од чега више од половине у Београду. Ови подаци указују на директну везу између масовног задуживања државе, јавних инвестиција и усмеравања коруптивних прихода у станоградњу.

Број изграђених станова од 2018. до 2025. године удвостручен је – са 18.000 на 36.300 годишње – док је вредност грађевинских радова у станоградњи порасла скоро три пута, са 380 милиона на 1,1 милијарду евра. У Београду је у последње четири године завршено 33.000, а продато тек 20.000 станова. Реалне потребе, са становишта финансијских могућности становништва, не захтевају градњу више од 15.000 до 16.000 станова годишње. Попис из 2022. године показао је да у Србији има 320.000, а у Београду бар 100.000 станова који се уопште не користе или се у њима ретко борави.

Економиста Душко Вуксановић у научном раду „Корупција, задуженост земље и порески приходи 2000–2025″, пренетом у магазину Радар, указује на модел који је примењивала власт СНС-а: прво се узимају државни зајмови, затим се покрећу огромни инфраструктурни радови са директним погодбама, након чега носиоци власти и њима блиски људи почињу да гомилају огромно богатство. Постоји основана сумња да је профит остварен корупцијом на највећим државним пројектима послужио за покретање циклуса станоградње широких размера. Носиоци овог процеса су грађевинске компаније као дириговано одређени извођачи или подизвођачи на државним пројектима.

Бруто вредност инвестиција заробљених у 81.000 непродатих станова процењује се на око 5,12 милијарди евра. Просечна цена новоизграђених станова у 2025. години била је 1.706 евра по квадрату. У нормалним околностима инвеститори би финансијску конструкцију базирали на сопственим средствима, банкарским кредитима и претпродаји. Овде се, међутим, ради о улагању новца који је делом стечен корупцијом, због чега се гради и оно за шта нема купаца.

Како би се наставио циклус, инвеститори у процесу градње као средство плаћања или компензације за радове и услуге уводе будуће станове. Тако извођачи и добављачи постају суинвеститори и власници изграђених некретнина. Формира се паралелно тржиште и врши дисперзија власништва на хиљаде правних и физичких лица која чекају време за продају. Контролу цена спроводи политичко-грађевински картел, па се ланац изградње наставља истим темпом, без обзира на то што ће се ове године појавити још десетак хиљада станова за које купаца неће бити.

Обавезе враћања јавног дуга кроз буџет превалиће се на терет свих грађана. Овај тренд, како закључује анализа, трајаће све док не пресахне коруптивни извор финансирања који се организује на највишем државном нивоу, односно до промене власти. Необуздано инвестирање у нешто што ће дуго остати мртав капитал директно упућује на закључак да је тај новац лако стечен.

(Србин инфо)