YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

01:06 Љуба Стефановић, Новица Антић и нервоза режима
04:50 Перфиднији од Милошевића: тоталитаризам нижег нивоа
09:01 До границе инцидента: како Вучић дозира репресију
12:25 Избори у недељу и снага Вучићевог система
16:16 Клијентелизам, дугови и спој криминала и служби
18:18 Држава једног човека: Вучић као кнез Милош
20:51 После Вучића: елите, Црква и Академија
24:51 Студентска листа и „невидљиви кругови”
29:20 Подељено друштво и тактика подметнутог пожара
30:46 Антикомунистичка десница: програм и монархија
32:53 Десница као коректив и евроскептицизам
36:40 ДСС под Милошем Јовановићем и бирачи СНС-а
43:53 Одбрана парламентаризма и јединство странке
50:13 Иста сала 1990. и 2026: борба са комунистичким наслеђем
53:02 После избора: без СНС–СПС-а
55:44 Потписи и три стратегије режима
58:42 Геополитика: Америка се повлачи, Србија упућена на Европу
1:06:50 Скретање пажње: Косово, Бањска, Јасеновац
1:11:32 Порука Србима ван Србије и позив на изборе

Нервоза режима: хапшења и гашење слободне речи уочи избора

Разговор почиње случајем новинара Љубе Стефановића, коме је Димитријевић, како подсећа водитељ, јавно дао подршку. Димитријевић каже да Стефановића зна дуги низ година и да су сарађивали, те да га је оно што му се догодило „прилично потресло”. Стефановић је, наводи, морао да потражи склониште ван земље. Према Димитријевићевим речима, већ је најмање три пута био на мети, било полиције, било Безбедносно-информативне агенције. Његов канал Димитријевић описује као „релевантно место где је могло свашта да се чује”.

Посебно му је необична, каже, методологија. Изјава „такозваног црногорског узбуњивача”, коју је Стефановић, према Димитријевићу, само пренео, постала је основ за упад у његов стан, претрес и одношење електронике, што Димитријевићу „потпуно није јасно”. Слично је било, подсећа, и у случају Александра Радића. Методе полиције назива „прилично агресивним” и каже да разуме зашто је Стефановић морао да оде. Истог дана, наставља, поново је на удару био Новица Антић, кога по ко зна који пут хапсе и приводе, уз кућне и праве притворе.

Димитријевић у томе види „једну нервозу актуелног режима пред изборе”. Мета су људи који би својим извештавањем или појављивањем у јавности могли да „произведу одређену тежину”. Помиње и Дамјана Кнежевића, као и вести о хапшењу оних које режим назива „наркоблокадерима”. По његовој оцени, то је „стварање једне атмосфере преврата коју генерише режим”, а истовремено и гашење свих центара слободног говора и слободне мисли која критикује власт и која „појединце у режиму зна да заболи”.

Он истиче да су се Демократска странка Србије и коалиција Аутентична десница јасно определиле против оваквог поступања према људима који промовишу слободну реч и различито мишљење. Подржавају, каже, сваку слободну реч и дубоко осуђују нападе на новинаре који се овим темама баве. Ситуацију додатно отежава, према Димитријевићу, то што су и медији који су се сматрали слободним, Н1 и Нова С са својим порталима, као и штампана издања у оквиру Јунајтед групе, сада на удару преузимања власничких и уредничких права. Резултат је, каже, „врло, врло, врло незавидна медијска ситуација”.

Перфиднији од Милошевића: тоталитаризам нижег нивоа

Упитан као историчар има ли ово преседан, Димитријевић подсећа на време пред 5. октобар, када се причало о постојању „списка људи за ликвидацију”. То је био период атентата на Вука Драшковића и убиства Славка Ћурувије, као и Стамболића. Тај списак, каже, нико није видео, али се о њему говорило уочи преломних догађаја, а садашња прича о хапшењима „личи некако на ту праксу”. Не зна да ли је реч о стварном плану или о упозорењу људима да говоре тише, у алузијама, и да сачекају изборе, али каже да је „методологија већ виђена”.

Разлику, међутим, види јасно. „Милошевићев режим је био бруталнији” у крајњем исходу према људима који су страдали, „овај режим је перфиднији”. Вучићев режим делује кроз забране рада, кућна затварања, притворе и претресе станова, односно више кроз „психичку дефамацију” него кроз радикалне методе. Димитријевић то назива „тоталитаризмом једног нижег нивоа”, који је ипак ефикасан, јер шире окружење упозорава да не критикује режим и да се склони из јавне приче.

Најопасније му је, каже, што режим бира људе који нису део ниједног система који би стао у њихову одбрану: ни странке, ни масонерије, ни Комунистичке партије, ни организације националне мањине. Такав је, наводи, био случај самог водитеља, такав је случај Љубе Стефановића и Новице Антића, који је „очишћен” из Војног синдиката. Ти људи су сами пред машинеријом, не могу да се бране организовано, па је удар на њих „егземпларнији”. Они, по Димитријевићу, „служе као пример другима, да кажу: ћути, пусти, видиш каква је ситуација”.

До границе инцидента: како Вучић дозира репресију

Из Вучићевог односа према демонстрацијама и „општенародном студентском бунту” Димитријевић закључује да је он „ишао до границе инцидента”, али не и преко ње. Можда је, каже, научио на Милошевићевом примеру да избегава радикалне инциденте који изазивају масовна окупљања и реакцију дипломатских кругова и великих сила. Мера коју примењује је болна за појединца, његову породицу и пријатеље, али не прелази корак преко тога. Циљ је да упозори и обесмисли сваку тачку отпора.

Тако су, према Димитријевићу, и групе батинаша и „црних капуљаша” протекле две године ишле до инцидента, али не и до радикалног разрешења. У томе види „промишљену стратегију притиска на народ”, па и на политичке противнике, која може да траје годинама. Разлика у односу на Милошевића је у томе што је Милошевић такве послове препуштао људима из тадашњег ресора државне безбедности, референтима и начелницима. Вучић, сматра Димитријевић, „изгледа директно води неке од тих операција и дозира их”, пратећи реакцију јавности, али и евентуалних страних партнера.

Вучић је, каже Димитријевић, своју „меру репресије прилагодио савременом тренутку у 21. веку”. Она се спроводи кроз медије или против медија и људи на друштвеним мрежама, кроз прислушкивање и кроз дифамацију на насловним странама таблоида. Некада су, подсећа, политичке противнике јурили градски комитети, а следиле су осуде, забране књига и затвори, као у случају Гојка Ђога. Данас је, каже, довољно објавити „оне ужасне слике”, као што је учињено Бојану Пајтићу, па да човек буде уништен заједно са својим окружењем и политичким партнерима. Таблоиди који говоре „уличарско-мрзитељским речником” ефикаснији су, по његовој оцени, од затвора.

Табела 1: Димитријевићева дијагноза режима и избора

Тема	Став Бојана Димитријевића	Цитат (време у транскрипту)
Хапшења и претреси уочи избора	Знак су нервозе режима и стварања атмосфере преврата	„Говори о једној нервози актуелног режима пред изборе” (00:01:26)
Медијска слобода	Н1, Нова С и Јунајтед група на удару преузимања	„Врло, врло, врло незавидна медијска ситуација” (00:04:45)
Природа режима	Перфиднији од Милошевићевог, тоталитаризам нижег нивоа	„Овај режим је перфиднији” (00:06:32)
Избор мета	Режим бира усамљене људе да би заплашио друге	„Служе као пример другима… ћути, пусти” (00:07:46)
Доза репресије	Вучић иде до границе инцидента и лично води операције	„Ишао до границе инцидента” (00:09:07)
Изборни исход	Очекује промену у недељу, а пораз опозиције значио би врло тешко стање	„Ја не бих био ангажован у политици да не верујем да можемо да променимо то стање” (00:13:19)
Систем власти	Криминал, политика и службе стопљени у један систем	„То функционише као један систем” (00:18:02)
Држава	Све одлуке иду према Вучићу, па држава одумире	„Србија као држава одумире постепено” (00:19:31)
Елите	Вучић је поткупио Цркву и Академију	„Успео и њих да поткупи” (00:24:07)
Политичка тактика	Вучић ствара поделе и глуми спасиоца	„Подметнеш пожар, па га ти гасиш и испаднеш спасилац” (00:29:52)
Стратегије пред изборе	Подела опозиције и студената, подела у Студентској листи, гашење Н1 и Нове С	„Све три смо стратегије видели” (00:56:52)
Скретање пажње	Инциденти могу бити генерисани из криминално-безбедносног система	„Да може да се направи нешто – увек може” (01:09:15)

Избори 25. октобра: нада политичара и опрез историчара

На питање може ли Вучић да влада деценијама, као комунисти после 1945, Димитријевић одговара као политичар: „Ја не бих био ангажован у политици да не верујем да можемо да променимо то стање.” Очекује, каже, да се стање на изборима у недељу промени и да режим и Александар Вучић пређу „у најмању руку у опозицију”, што је, по његовим речима, очекивање и већине народа. Признаје ипак да четрнаест година Вучићеве власти показује да је издржао дуже од уобичајеног дванаестогодишњег циклуса на српској политичкој сцени у последње три-четири деценије.

Вучић је, према Димитријевићу, показао флексибилност и вештину маневрисања. Имао је прилику 2012. да око себе окупи најбоље и најрепрезентативније кадрове и „да влада хиљаду година”. Али га је његов психолошки склоп навео да се окружи људима сумњивих интелектуалних капацитета, који његову личност доживљавају као свемоћну и предају му своју оданост, а у следећем кругу и криминалним светом. Ако опозиција, Студентска листа и две најистакнутије опозиционе групације не успеју да нешто промене у недељу, „богами биће то врло тешко”, упозорава он.

О томе, каже, у овом тренутку не жели да говори, јер се нада да ће се, упркос различитим изборним проценама, „генерисати одређена маса за промене”. „Ако не верујемо у то, онда пише и пропало”, каже Димитријевић. Отворено признаје и унутрашњу напетост: као историчар рекао би нешто друго, али као политичко лице мора да се нада да ће режим бити промењен што пре.

Клијентелистичка машина и њене пукотине

Када процењује колико дуго Вучићев систем може да издржи, Димитријевић наводи и чиниоце који му иду у прилог. Велике силе код нас често појачавају или стишавају интензитет догађаја, а Вучићу се тренутно на међународној сцени нико не супротставља. „Свима је добродошао”, каже, и све је успео да стави у своју интересну орбиту. Код куће је, наводи, створио клијентелистички систем који се протеже од министара и председника општина, преко координатора, до обичних гласача које купује новцем, поделама на терену и запошљавањем. То је, признаје, добро организована структура која може да издржи и дуже.

Али у том систему Димитријевић види и пукотине. Ресурси друштва се стањују, а Вучић се задуживао, па „не може он сад у џаковима да дели новац у провинцији”. Апетити његових политичких и пословних партнера порасли су за петнаестак година. Онај ко је на почетку био срећан због ситнице данас је велепоседник или велики инвеститор и више није задовољан. Треће, у систем се „убацила криминална група која је барабар са политиком”. Резултат је, каже, да „се измешао криминал, политика и службе безбедности. Значи, то функционише као један систем”, који може да преживи и у будућности.

Држава једног човека: Вучић као кнез Милош

За време демократских власти, подсећа Димитријевић, политички противници живели су „прилично нормално” једни поред других. Он је тада био у Демократској странци, а сарађивали су са Демократском странком Србије, без оваквих подела и радикализма. Вучић је, по његовим речима, променио сам начин функционисања политичког живота: нестали су лична иницијатива, слобода деловања и хоризонтално повезивање политичких структура. „Сва одлука иде према њему.”

Према теорији менаџмента, објашњава он, тако се држава не може дуго контролисати. Последица је, с једне стране, замор лидера, а с друге застој у институцијама. „Србија као држава одумире постепено”, упозорава Димитријевић. Вучић је, каже, „сад као кнез Милош”: путује по Србији, решава проблеме или обећава да ће их решити, и то сам, без министара и других видљивих лица. Класични кадрови СНС-а углавном су, према његовом запажању, склоњени из кампање. Ако се за све, од запошљавања до изградње пута, мора питати председник државе, или премијер, ако Вучић, „не дај Боже”, дође на то место, то уништава државну хијерархију и води Србију на „странпутицу која је већ сад очигледна”.

Ту дијагнозу Димитријевић сажима у слику која дуго остаје у памћењу. Ако смо у 20. веку промашили неколико возова, „сад ми делујемо као да седимо на станици, а да возови пролазе поред нас”. То је, каже, „вероватно још горе него кад промашите воз”.

Брига за дан после Вучића: матрица „шта каже шеф”

Димитријевића брине и политичка будућност после Вучића. Људи су петнаестак година навикли да функционишу по Вучићевој матрици, „шта каже шеф”, и у коруптивном систему у коме све „кошта толико”. То се, каже, види у здравству, у раду локалних самоуправа и на много других места.

Промене, по његовом мишљењу, долазе одозго, од политике, а не од друштвених, црквених или научних елита. Иако и сам долази из научног света, не верује да ће их оне покренути: те институције су углавном опортунистичке и чекају развој ситуације. Српску историју, каже, обележавају личности на врху: краљ Александар у Краљевини Југославији, Тито у социјалистичкој Југославији, Милошевић у СР Југославији и, до данас, Вучић. Најдраматичнији владари у српској историји нису, према његовој оцени, били лично коруптивни, али су око себе стварали коруптивни систем, јер их је више од новца „палила” власт.

Срби су, објашњава Димитријевић, навикли на државу у којој се пита онај ко је на челу. Оданост председницима, од Тита и Милошевића до Вучића, једнака је оданости краљевима. Демократија је трајала кратко, демократски лидери се не памте, а у легенду, песму и анегдоту улазе „чврсти, јаки лидери”. Ко је ишао путем демократије, по историјском искуству овог простора, или је нестао са сцене, или је убијен. У другим друштвима Црква и Академија наука имају снажан утицај, а код нас „они сами себе маргинализују”. Уз то, „Александар Вучић је успео и њих да поткупи”, од врховне црквене хијерархије до Академије наука, новцем, министарским, амбасадорским и професорским местима, па и решавањем дугова. То ће, упозорава, бити велики проблем за друштво после Вучића.

Студентска листа: подршка уз отворена питања

О Студентској листи Димитријевић говори обазриво. „Не бих хтео да коментаришем Студентску листу. Желим јој све најбоље, заиста”, каже он. Ипак није убеђен да је одлучивање у студентском покрету сасвим колективно и признаје да о начину рада пленума „заиста ништа” не зна. „Имам утисак да постоје кругови који одлучују и који се не виде”, каже Димитријевић.

Ту резерву поткрепљује личним искуством. Његов син је, како каже, у августу приведен због сукоба са жандармеријом, заједно са друговима са мастер студија на Правном факултету, а полиција је долазила да им претреса стан. Али сина, наводи, нико никада није позвао на пленум. „Ко одлучује уместо њега, не знам”, каже, и додаје да га управо ти „невидљиви” људи и начин на који бирају кадрове помало брину.

Кампања је, према његовом запажању, показала да представници Студентске листе, уз неколико изузетака, углавном не желе да дебатују са „искусним политичким вуковима из власти”, или шаљу нерелевантне људе који губе дуеле. СНС игра на линији емоција, наравно уз привилегије, а студентски покрет, каже, такође. „Лакше је организовати шетњу од Крагујевца до Београда него послати два човека на телевизију.” У томе види политичко поједностављивање, у коме нема времена за велике приче.

Табела 2: Програм и препоруке за десницу

Област	Препорука или став	Цитат (време у транскрипту)
Идентитет	Антикомунистичка, грађанска, национална и демократска десница	„Ја више волим антикомунистичка десница” (00:30:48)
Улога у власти	Коректив будуће власти, а не привезак	„Наша улога у будућој власти – коректив” (00:32:53)
Приоритет	Смена Вучићевог режима изнад свега	„Кључна ствар ипак изнад свега тога је борба против овог режима” (00:33:54)
Европска унија	Евроскептицизам уз анализу, без слепог прихватања	„Нисам ту оштар антиевропски противник, али сам више скептик” (00:33:19)
Национална питања	Писмо, образовање, миграције, Република Српска, српске земље	„Србија је држава која је са различитих страна угрожена” (00:31:30)
Државно уређење	Повратак краљевине као коректива властољубивим лидерима	„Сматрам да би заиста Србија требало да се врати… да буде краљевина” (00:32:23)
Парламентаризам	Одбрана вишестраначја од „простих одговора”	„Иде на укидање парламентаризма, односно његову минимализацију” (00:43:58)
Бирачи СНС-а	Отворити врата разочараним гласачима владајуће странке	„Без тих људи, гласача из СНС-а, ми не можемо да победимо Вучићев режим” (00:41:50)
Постизборна сарадња	Без СНС–СПС-а; са Студентском листом само уз услове (ЕУ, РС, Косово)	„Савез са тренутном влашћу, СНС–СПС-ом, никако не долази у обзир” (00:55:39)
Спољна политика	Савезништво са европском суверенистичком десницом	„Да нас препознају овде као адекватне суверенистичке партнере” (01:05:57)
Срби ван Србије	Не гласати за режим за новац	„Да своје српство не продају зарад јефтиног новца” (01:11:53)
Изборни дан	Масовни излазак	„Да у што већем броју изађу у недељу на гласање” (01:12:56)

Подељено друштво и стратегија подметнутог пожара

Србија је, по Димитријевићу, „сасвим дефинитивно изгубила 20. век” у историјском смислу и сада се налази у трагању. Друштво је, према његовом искуству са терена, дубоко подељено, а Вучић „игра на линији подела”. „Ја га знам”, каже Димитријевић. Вучић је, где год да је дошао, од општинског одбора до државе, увек стварао поделе на „ове и оне”, јер функционише по стратегији у којој „подметнеш пожар, па га ти гасиш и испаднеш спасилац”.

Генерацијска смена је, сматра он, неминовна. Они који су били окосница демократских промена деведесетих данас су зрели људи, а појавила се нова генерација, делимично оличена у Студентској листи и студентском покрету. Старија гарда, наставља, и даље се залаже за политичко деловање у уставним оквирима, за политичке странке, а не за широке покрете нејасних циљева у којима се ствар своди на одговоре „да” и „не”.

Антикомунистичка десница: шта она хоће

Димитријевић отворено каже да не користи радо назив „аутентична десница”, иако јој припада: „Ја више волим антикомунистичка десница.” То је, објашњава, десница какву познаје из осамдесетих и деведесетих, она која је била против комуниста у овој држави и носи то наслеђе. Себе на другом месту описује и као „грађанску десницу”, али делује у структури Демократске странке Србије и Аутентичне деснице.

Програм који заступа почиње од „промишљене државне и националне политике”. Апел јавности гласи да Србија мора да схвати да је угрожена са различитих страна, у региону и пред различитим светским интересима. Национално је угрожена, каже, повлачењем основних тачака које одређују српски народ: од употребе писма и начина образовања, преко нових тенденција у образовању и схватању полних односа, до појаве миграната и промене структуре становништва.

Партнери монархисти залажу се за повратак краљевине, а Димитријевић каже да се сматра „већим монархистом” од њих. Србија би, по њему, требало да поново буде краљевина, јер има домаћу династију и јер је као краљевина увек била релевантнија држава, захваљујући везама са светом и другим династијама. Монархија би, уз то, била коректив који би могао да спречи појаву лидера као што су Милошевић, Вучић или Тито.

Коректив, а не привезак: десница у будућој власти

Улогу деснице у будућој власти Димитријевић одређује једном речју: „коректив”. Види, наиме, да власт, опозиционе странке и Студентска листа подједнако неминовно прихватају пут према Европи „без неке конкретне анализе”. „Нисам ту оштар антиевропски противник, али сам више скептик”, каже он. Искуство из власти га је, наводи, научило да нас Европљани гледају другачије: идентитетски, као да смо на рубу свега, као простор где се могу „паркирати” мигранти, кроз некадашњу перцепцију „европске Турске” и дела неинтегрисаног у европске оквире. О томе, упозорава, у Србији никада није отворена права расправа.

Ипак, „кључна ствар ипак изнад свега тога је борба против овог режима”, наглашава Димитријевић. Аутентична десница се залаже за смену режима Александра Вучића, уз корекције у спољној и унутрашњој политици, у политици социјалног развоја и у очувању српских земаља у региону. Те теме, каже, у поларизацији између Студентске листе и СНС-а измичу. Телевизијски дуели претварају се у „какофонију” међусобних оптужби, у којој се не чује ниједан нормалнији глас. Тако, наводи, ни лидер Милош Јовановић у једном сукобу власти и представника Студентске листе „није ни дошао до речи”.

Србија је, по Димитријевићу, четрнаестак година на политичкој и друштвеној странпутици, дуго изолована, „на погрешној станици где не пролазе више возови”. Десница треба да уведе у политику стандарде који ће бринути о националним, државним и друштвеним односима. Мора бити и коректив проевропском смеру, коме недостаје јасноћа, као и наивном очекивању из 2000. да ће, кад оде Вучић, „одједном ствари бити супер”: да ће сви живети боље, да ће сви отићи у затвор и да ће се све вратити. „Та очекивања су збрисана 2000. године”, подсећа он. Незаинтересованост великих сила за Србију, која више није Југославија између два блока, налаже да се гледа сопствени политички, државни и национални интерес. Верује да ће гласачи то „у једној доброј мери” препознати.

ДСС под Милошем Јовановићем: млађа, бржа, отворена

На опаску водитеља да симпатизери ДСС-у замерају затвореност још из времена Коштунице, Димитријевић одговара из личног искуства. У Демократској странци био је од 1990. до 2016. године, а ту странку описује као бржу и флексибилнију. Ако је затвореност била особеност странке под Војиславом Коштуницом, сада је, каже, са Милошем Јовановићем ствар убрзана. У политичком руководству су људи рођени између 1989. и 1999, а странка има и своју омладину, што је, наводи, необично за многе политичке странке. Као пример наводи да је шефу Извршног одбора Ивану Јаковљевићу дан раније преко интернета стигло седам приступница и да су ти људи одмах учлањени.

Занимљиво запажање из кампање односи се на бираче СНС-а. Они, према Димитријевићу, дискретно прилазе и хвале наступе Милоша Јовановића, што га подсећа на 2000, када су многи из Милошевићевог режима прелазили на другу страну. „Без тих људи, гласача из СНС-а, ми не можемо да победимо Вучићев режим”, каже он, уз признање да се помало прибојава како ће то изгледати. За странку је то добро, сматра, јер ће ти људи препознати да су њихови политички идеали „били заробљени код Александра Вучића”. ДСС од њих неће тражити да иду по скуповима и аутобусима или да „ботују”, него ће то бити нормално политичко опредељење.

ДСС, наставља Димитријевић, има добро развијену инфраструктуру. Обилазио је општинске одборе од Новог Сада до Куршумлије и од Новог Пазара до Смедерева и Баната. По удаљеним местима, као што су Кучево и Лебане, затицао је старе чланове који живе „као први хришћани” и и даље верују у исте идеје. То га уверава да ће идеја ДСС-а, која је „и национална и демократска”, опстати. „Нека нормална Србија не може да буде а да није демократска и национална”, поручује он.

Парламентаризам на удару: против политике простих одговора

Кључну опасност Димитријевић види у томе што се, према његовом утиску, и кроз власт и кроз појаву Студентске листе иде „на укидање парламентаризма, односно његову минимализацију”. За парламентаризам и вишестраначје борили су се осамдесетих и деведесетих, подсећа, и ДСС и Демократска странка и СПО, а сада се своде на просте одговоре: „да ли је Младић злочинац или је херој, да ли је Студентска листа или СНС”. То није оно за шта су се те странке бориле. Плурализам је, каже, у Србији живео отприлике до 2012. и још неку годину после тога.

О унутрашњој демократији у странци говори без улепшавања: ствари нису идеалне, јер „политика је таква”. ДСС се, као и Демократска странка, СПО и Г17, пре десетак година очистила од оних који су се двоумили, па су многи „корифеји” Вучићеве власти бивши чланови ДСС-а. Остали су, каже, они који заиста верују у прокламоване вредности. Ни под притиском изазова Студентске листе није било одступања, за разлику од, како каже, „грађанистичке” опције. Почетком протеста прошле године неколико појединаца из унутрашњости напустило је странку или се пасивизирало, али без буке. Кампања која их је на почетку смештала на око 1,7 одсто активирала је чланство и учврстила уверење да су „релевантан политички фактор”. Очекују, каже, адекватан резултат.

Историја ДСС-а, према Димитријевићу, за разлику од Демократске странке, из које су одлазили Батић деведесетих и Ненад Поповић касније, није обележена драматичним расколима. Обележава је „линија демократског национализма, националне демократије”. Коалициони партнери монархисти следе линију Српског покрета обнове из деведесетих: националну, монархистичку Србију, обнову краљевине и либерално-демократске националне вредности. Они су, каже, остатак „изворног” СПО-а.

Иста сала, иста борба: да ли у Србији историја стоји?

Завршна конвенција коалиције, одржана у суботу, вратила је Димитријевића у 1990. годину. Био је, каже, у истој сали 3. фебруара 1990, када је основана Демократска странка, и сећа се да је Ђиласа тада под руку увео Матија Бећковић. Тридесет седам година касније, у истој сали, Бећковића под руку уводе други да би сео у први ред. „Размишљао сам да ли овде историја стоји”, каже он, јер се исти актери боре за исте ствари и 1990. и 2026.

Циљеви су, по Димитријевићу, остали исти: смена Александра Вучића и коначна смена комуниста и њихових наследника. Подсећа да су Александар и Ана, како их наводи, деца некадашњих комунистичких функционера нижег и средњег нивоа. Али, додаје, и у Студентској листи и у грађанској опцији има деце, унука и праунука комуниста који не воле монархију, гаде се српског национализма, критикују Републику Српску и не залажу се за српске земље. Једну комунистичку групацију смени друга, „па ако је то била Милошевића, дође Стамболића, па онда дођу њихова деца”.

„Зато ја инсистирам на свом антикомунизму”, објашњава Димитријевић, на свом „десничарском антикомунизму”, јер се од те групације елите „никако не можемо решити” и она нас стално води у нејасним правцима. Корен види у 1944. и „оном несрећном краљевом говору 12. септембра”, када је краљ позвао Михаиловића и његову војску да пређу партизанима. Отада, каже, савезници не препознају да смо им и ми били савезници, па „и даље ратујемо и међу собом и са светом”.

После избора: никаквог савеза са СНС–СПС-ом

На питање о сарадњи после избора Димитријевић је категоричан: колико познаје чланство и руководство, „никаква прича са СНС-ом не долази” у обзир. „Савез са тренутном влашћу, СНС–СПС-ом, никако не долази у обзир”, понавља касније. Од Студентске листе, с друге стране, до сада није било „никаквог адекватног позива” опозиционим странкама. Ако студенти добију довољно гласова и мандата и схвате да са опозиционим странкама могу и морају да формирају власт, „то ће бити добродошло”.

Није, каже, закључио ни да би то нужно била техничка влада, јер представници Студентске листе сада говоре о две до четири године, што му је „чудновато”. ДСС је од почетка био за прелазну владу која би елиминисала могућност повратка оних који би требало да изгубе изборе и која би, кроз широку демократску расправу и отворене медије, створила нову политичку климу и другачији парламент. Та идеја, подсећа, није прихваћена. Сада прво треба проћи изборе. Не зна се, каже, ни шта Студентска листа жели, ни да ли ће ствар прерасти у парламентарну кризу. Услови ДСС-а кретали би се у домену скептицизма према Европској унији, питања Републике Српске и укидања „ових штетних уговора” о Косову и Метохији.

Потписи су наши: одговор на подметања

Димитријевић одлучно одбацује тврдње, које је чуо на појединим подкастима и медијима, да им је потписе за кандидатуру обезбедила власт. „То уопште није тачно”, каже он. ДСС и монархисти сами су сакупили потписе, а он је лично учествовао у томе. „Потписе је најтеже скупити”, наглашава, и додаје да су сакупили 10.000 и нешто преко тога. Тиме је, по његовим речима, показано да сумње у њихов однос према власти „не долазе у обзир” и да воде јасну антирежимску политику.

Још прошле године, подсећа, проценио је да ће режим применити три стратегије: поделу између Студентске листе и опозиције, поделу унутар Студентске листе и елиминацију Н1 и Нове С. „Све три смо стратегије видели”, каже он. Подржаваоци Студентске листе, наводи, често теже говоре о опозицији него сами кандидати. Избацивање неколико националних фигура са листе изазвало је одређене шумове. Офанзива власти на Н1 и Нову С затвара медијски простор.

У таквом амбијенту, објашњава Димитријевић, режимски медији провоцирају сукобе по линијама подела: шта је Милош Јовановић рекао против студената, шта Ђилас, шта Здравко Понош о Борку или о Бакићу. Јер у „вештину” опстанка на власти спада и да завадите своје противнике. Зато моли гледаоце да не обраћају пажњу на насловне стране провладиних таблоида. Нека се, каже, определе према ономе што чују од представника Аутентичне деснице и према свом националном, државном и демократском интересу. И нека имају на уму да су политичке странке део политичког живота, јер покрети на крају опет формирају посланичке групе. „Илузија о непосредној демократији је илузија.”

Геополитика: Америка се повлачи, Србија упућена на Европу

На питање о могућем великом америчко-руском договору Димитријевић каже да није „велики геополитичар”. Ипак, на основу искуства из претходне власти и контаката са људима из обавештајно-безбедносног сектора, два пута је у последњих неколико месеци добио исту информацију. Америка, притиснута односима са Кином и преговорима са Русијом, запоставља Европу, НАТО и Европску унију, као у време хладног рата, и овај простор постепено препушта Европљанима. Као пример наводи албанске демонстрације: Американци ћуте и ствар препуштају Европљанима, а Европљани за сада такође ћуте.

Плаши се, каже, да би у сличној ситуацији Американци и овде препустили ствар Европљанима, а како Европљани „решавају” такве ствари видели смо 1991: кроз убрзана признавања, антисрпску политику и ангажовање њихових снага на терену. Брине га што за Сједињене Америчке Државе, „које су нам историјски биле савезници у Првом и Другом светском рату и хладном рату”, Србија више не представља посебан интерес. Види то и у постепеном повлачењу америчких снага са Косова, где ствар преузимају локалне власти или КФОР под италијанским, мађарским или турским генералима. Американци у Србији, наводи, немају ни амбасадора. Уз то тихо повлаче снаге из Европе и више рачунају на Пољску и Румунију него на Србију.

О Израелу каже да су односи са Србијом и Републиком Српском последњих година добри и „то није лоше”. Ипак, Израел ће, упозорава, увек дати предност односима са Азербејџаном, због Ирана, или са земљама Залива, а ради својих интереса могао би подржати и „неке секуларне муслимане” на овом простору. Ни на кључне светске играче, укључујући далеке Кину и Русију, не можемо рачунати. Све нас то, закључује, приморава да „нађемо заједнички језик са Европљанима”.

Наду види у европским десним странкама у Немачкој, Белгији, Француској, Италији, па и у Енглеској, као потенцијалним савезницима. Проблем је, каже, што је СНС „далеко пре ускочио у тај воз” и ушао у породицу европских народњака, „где јој није место”: то место, по њему, пре припада његовој странци. Контакти са европским странкама могли би бити добра основа, али тек када десне странке у Холандији, Немачкој, Француској и Италији дођу на власт и препознају десницу у Србији као „адекватне суверенистичке партнере”. Тада би се европски односи редефинисали, а не као сада, када их воде „сумњиви људи глобалистичког типа” који се спремају за рат са Русијом, у који Србија не треба да се меша. Вучић је, закључује, дао светским партнерима све што им на овом простору треба, а ипак нас није учинио њиховим правим савезником.

Скретање пажње као метод: од Ђукановићевог пуча до Јасеновца

Може ли Вучић уочи избора да изазове кризу на Косову или у српским земљама да би скренуо пажњу? Димитријевић каже да је тешко проценити шта Вучић мисли, „мислим да то не зна ни један од његових блиских сарадника”. Подсећа, међутим, да је Вучићева политика годинама била „политика завађења српских ентитета”: Србије и Црне Горе, Србије и Републике Српске, Срба у Загребу и нас. „Није то ништа ново.”

После Бањске, сматра он, тешко је очекивати такав догађај, јер то не би одговарало ни самом Куртију, који жели да Косово прикаже као државу која контролише целу своју територију. „Али да може да се направи нешто – увек може.” Распон таквих инцидената, каже, био је широк, од помагања Милу Ђукановићу кроз „онај наводни пуч” до криминалних група које Вучић контролише. Из испреплетаног криминално-политичко-безбедносног система „може да се генерише било каква акција”. Не жели да лицитира, јер дуго није у систему безбедности, али скретање пажње је, каже, често средство да се избегну лоши политички резултати.

Као пример наводи пад авиона у Грчкој који је, како каже, превозио муницију за Украјину, наводно за неку далекоисточну земљу. Већ сутрадан Вучић је хтео да иде у Јасеновац „да положи цвет”, чиме је ствар „замаскирао врло брзо и ефикасно”. Има утисак и да Вучић понекад сарађује са регионалним лидерима који се свакодневно оптужују у медијима. Са Хрватском су, каже, у медијима „дрвље и камење”, а нафта, гориво и сировине нормално круже, уз „подземни интерес” у који су укључени кључни људи из СНС-а и ХДЗ-а, као 1992–1995, када се шверцовало гориво и муниција. Подсећа и да је, после 5. октобра, нова власт за месец и по дана имала побуну у затворима и побуну на југу Србије. Обе су, каже, „сасвим сигурно” генерисане из тадашње државне безбедности.

Порука Србима ван Србије и позив на изборе

На крају, Димитријевић се обраћа Србима из Републике Српске, са Косова и Метохије и из Црне Горе. Апелује на њих да „своје српство не продају зарад јефтиног новца” који би евентуално добили као гласачи СНС-а, и да размисле шта њихов глас значи за положај у коме се налазе. „Мајка Србија” је, поручује, ту за њих, као 1941. и 1991. и у сваком будућем времену. „Ми Србијанци имамо само Србију, а ова браћа из других држава имају и своју државу и Републику Србију.” Нека на то мисле, каже, када крену да гласају против воље народа овде, за режим који их користи као „гласачку машину” и завађа их са Србима у Србији.

Разговор завршава једноставним позивом: гледаоце позива „да у што већем броју изађу у недељу на гласање”. Водитељ га је на крају представио као кандидата листе број осам, Аутентична десница.

Закључак: смена режима није крај, него почетак

Бојан Димитријевић описује режим Александра Вучића као систем који је стопио криминал, политику и службе безбедности. Тај систем је, по њему, поткупио елите, распарчао државну хијерархију на одлуке једног човека и научио да дозира страх тачно до границе инцидента. Такав режим, по његовом читању, није бруталан као Милошевићев, али је перфиднији. Отуда хапшења, претреси и медијски линчеви уочи 25. октобра нису, у његовом тумачењу, знак снаге, него нервозе власти која осећа да јој тло измиче.

Његова порука десници двострука је и захтевна. Прво: никаквог савеза са СНС–СПС-ом, јасна антирежимска линија и масован излазак на изборе. Друго: смена Вучића не сме поновити заблуду из 2000. да ће се све решити само од себе. Десница мора бити коректив: да брани парламентаризам од политике простих одговора, да тражи стварну расправу о Европи и да чува Републику Српску, Косово и Метохију и српске земље. Мора и да отвори врата свима, па и разочараним бирачима владајуће странке.

Најдубљи слој Димитријевићеве поруке ипак је историјски. Ако се у истој сали, после тридесет седам година, воде исте борбе против истог наслеђа, онда изборни дан није само избор између листа, већ пресуда о томе да ли ће Србија коначно сићи са станице на којој возови пролазе поред ње. По Димитријевићу, нормална Србија може бити само демократска и национална, и та се борба не завршава у недељу увече.

Извор: Србин.инфо / Центар