Ово питање, ма колико се чинило апсурдним, могуће је управо због завере ћутања о томе ко су били „сретни добитници“ у последњој одлуци о помиловању потписаној 27. септембра.

Питање је, међутим, и модерно и релевантно у данашњем светском политичком контексту – посебно узимајући у обзир догађања у Сједињеним америчким државама.

Подсетимо се, председник Џо Бајден је пре примопредаје дужности председнику Трумпу потписао низ помиловања којима су били обухваћени чланови његове породице и администрације.

Сам Доналд Трумп је каснијом приликом коментарисао како је Бајден „погрешио“ јер помиловањима није обухватио самог себе, чиме се надовезао на свој став из првог мандата да председник може самом себи да додели помиловање.

Није познато да ли су Вучићу приликом потписивања помиловања ови догађаји били на памети и да ли су они утицали на његову одлуку 27. септембра, али они не би требало да утичу на наше разматрање да ли је нешто слично могуће у Србији.

Кренимо редом…

Под претпоставком да је министар правде пре распуштања Народне скупштине покренуо поступак за помиловање по службеној дужности бившег председника Вучића за (не знамо заправо која?) кривична дела у вези са којима се не води било какав кривични поступак, нити су за њих поднета кривичне пријаве јавном тужиоцу, да ли је председник Вучић такав предлог за помиловање могао да потпише и да ли би тако дато помиловање било законито?

Будући да би Вучић имао приватни интерес (тешко је замислити већи!) који би директно утицао на вршење његове функције – у конкретном случају на давање помиловања – питање разрешавања тог сукоба интереса представљало би предуслов за давање одговора на ово питање.

Упориште за овакво тумачење можемо пронаћи у чл. 6 Устава Републике Србије којим је експлицитно забрањен сукоб интереса и којим се предвиђа његово разрешавање у складу са законом.

Овде на сцену ступа Закон о спречавању корупције којим је регулисана баш ова материја а који се – да не буде било какве забуне – једнако односи на председника Републике као и све друге јавне функционере!

Наиме, уколико би председнику на горе описан начин био достављен предлог за његово помиловање, он би најкасније у року од 5 дана од пријема таквог предлога о њему морао да обавести Агенцију за борбу против корупције и да прекине свако даље поступање по том предлогу док се питање сукоба интереса не реши пред Агенцијом.

Уколико би Агенција у том случају утврдила да постоји сукоб интереса и да председник Вучић не може дати помиловање грађанину Вучићу, Агенција би о томе у року од 15 дана морала обавестити председника Вучића уз препоруку(?!) да спорну одлуку не потпише.

У неком нормалнијем свету и некој уређенијој земљи цела прича би се завршила давањем негативне препоруке Агенције.

Не постоји начин да се овај белодани сукоб интереса отклони, а било каква одлука о таквом помиловању донета упркос његовом постојању била би противуставна и незаконита.

На жалост, не живимо у таквој земљи – макар не још.

Наша прича надаље, ипак, има и наставак.

Ако би се, којим случајем, председник оглушио о такву препоруку Агенције и спорну одлуку ипак потписао, Агенцији на располагању преостаје јавно објављивање сопствене одлуке о постојању сукоба интереса у конкретном случају и да је помиловањем самог себе председник Републике повредио закон.

Поред тога могуће је и подношење кривичне пријаве Тужилаштву за организовани криминал – уколико Агенција сматра да постоји “сумња” да је председник помиловањем самог себе свесно золупотребио службени положај ради стицања материјалне или какве друге користи.

Било би више него занимљиво пратити како би ТОК поступао по таквој пријави. Посебно уколико код читалаца постоји склоност ка црном хумору. И посебно, када ништа од онога што се догађа није смешно.

Истовремено, Агенција би била овлашћена да покрене још и поступак пред Уставним судом ради оглашавања спорне одлуке неуставном.

Када би Уставни суд на челу са Владаном Петровим донео своју одлуку у том поступку нека процене сами читаоци.

Размиљати о могућем ставу који би тај Уставни суд у тој одлуци заузео страшно је, чак и превише.

Можда је размишљање о овом питању потпуно беспредметно, али: док се не објави списак помилованих и кривичних дела која су обухваћена одлуком о помиловању од 27. септембра не можемо бити на сигурном.

Ако сте се икада питали шта преостаје након урушавања свих институција и свих норми међу људима под теретом личне разобручене моћи једног човека ево једног од одговора:

Данас у Србији не постоји ни правни ни институционални механизам, па чак ни рудиментарни политички оквир, који би био у стању да се супротстави таквој моћи док се она уздиже изнад и изван закона.

Преостали су само студенти.

Као и нада и вера да из рушевина у којима пролазе наши животи можемо заједно да изградимо нешто Боље.

Лука Јовановић
Аутор је адвокат из Београда

(Данас)