YоуТубе поглавља:

00:00:00 Притисци на медије и претње због извештавања о звучном топу
00:01:03 „Стаљинистички процес” и застрашивање Србије пред изборе
00:02:46 Режимски јуришници, медијска хипноза и припрема изборне крађе
00:05:16 Опасност од хапшења и немачки план за удар на националисте
00:09:18 Криза у Немачкој, АфД, БНД и два дугорочна плана за Србију

Политички аналитичар и историчар Драгомир Анђелковић изјавио је за YоуТубе канал „СМС Ливе ТВ” да власт Александра Вучића у предизборној кампањи покушава да сузи простор за свако медијско деловање које не може да контролише. Према његовој оцени, притисци више нису усмерени само према прозападним медијима са антивучићевским уређивачким ставом, већ се припрема и опаснији удар на националне медије, национално оријентисане организације и појединце који би могли да се супротставе изборној превари.

Анђелковић је говорио поводом смена уредника, укидања или забране емисија и јавних најава могућег кривичног гоњења медија који су извештавали о употреби звучног или ваздушног топа током великог протеста. Он сматра да се иза таквих потеза не налази само покушај да се једна афера потисне, већ много шири модел застрашивања грађана, дисциплиновања новинара и учвршћивања лојалности унутар режима уочи избора.

„Стаљинистички процес” као демонстрација силе пред изборе

Полазећи од случаја звучног топа, Анђелковић је Вучићево поступање упоредио са стаљинистичким политичким процесима. Како је објаснио, смисао таквих процеса није био да сваки грађанин поверује у изнуђена признања и очигледне неистине, већ да страх постане јачи од чињеница. По његовим речима, када власт покаже да може да прогласи црно белим и да од поданика захтева аплауз, она поручује да више није важно шта се стварно догодило, већ шта је наредио „газда”.

Он оцењује да Вучић управо пред изборе покушава да постигне сличан психолошки ефекат. Један циљ је да грађани виде репресивну моћ система и закључе да власт може да „ломи људе” чак и када наступа са позиција које су, према Анђелковићу, засноване на лажи. Други циљ је да се режимским активистима и функционерима улије уверење да ће их власт заштитити без обзира на оно што буду радили током кампање и изборног дана.

Анђелковић је ту поруку режима парафразирао на следећи начин: ако си уз мене, можеш да употребиш звучни топ или учиниш било шта друго, а ја ћу тврдити да се то није догодило и прогласити те невиним. Према његовом тумачењу, Вучићу је потребна управо таква мобилизација сопственог апарата како би људе из система могао да гурне у, како је рекао, „тоталну крађу”. Зато се истовремено застрашују грађани и охрабрују они који треба да спроводе наређења власти.

Разлика између режимских „јуришника” и обичних бирача

Анђелковић прави разлику између припадника режимске интересне мреже и обичних Вучићевих гласача. Прве описује као „јуришнике” који знају шта раде, имају материјални или други интерес и спремни су да отимају, прете и примењују силу. Њих, како тврди, власт мора да увери да неће одговарати и да систем и даље има довољно снаге да их заштити.

Други део Вучићеве подршке чине људи који су, према Анђелковићу, годинама изложени режимским медијима и средствима пропаганде, па су „утонули у неку врсту сна”. Он је то упоредио са хипнозом: док спољни звук или потрес не прекине сеансу, човек остаје у истом стању. Међутим, сваки независни медиј, YоуТубе канал или информација која стигне ван контролисаног система може да буде тај ударац који ће део публике пробудити и вратити критичком размишљању.

Због тога, тврди Анђелковић, Вучић не сме да ризикује да неко „лупи руком” и пробуди његове гласаче из медијског сна. Управо зато је покренута офанзива и на класичне медије и на YоуТубе канале који имају приступ публици до које режим иначе не допире. Када је власт имала подршку од 42 или 45 одсто, могла је лакше да намешта политичке околности и притисцима надокнађује мањак гласова. Са знатно нижом подршком, сматра он, сваки изгубљени бирач и сваки пробуђени грађанин постају много опаснији.

Медијска контрола треба да сачува језгро власти и пасивизује противнике

Према Анђелковићевој анализи, власт сада има двоструки задатак. Мора чврсто да задржи преостало бирачко језгро како би могла да „напакује” изборни резултат, а истовремено мора да заплаши што већи број противника. За режим би било довољно да незадовољни грађани остану код куће, гунђају уз кафу, али не изађу ни на изборе ни на протесте јер се плаше последица.

Он је зато повезао кампању против медија са спором о звучном топу. Подсетио је да су причу о његовој употреби, према његовим речима, први ширили управо режимски медији и личности попут Драгана Ј. Вучићевића и Владимира Ђукановића. Анђелковић сматра да се они тада нису шалили, већ да је власт, суочена са стотинама хиљада људи на улицама, желела да створи страх од тајног оружја и подстакне окупљене да се разиђу.

Када је процењено да је опасност од масовног окупљања прошла, исти актери су, према његовој оцени, почели да тврде да су се шалили, док се могуће кривично гоњење сада најављује за медије који су наставили да истражују случај. Анђелковић је упитао да ли ће власт процесуирати оне који су први пласирали причу или затворити „Информер”, и одмах одговорио да се то, наравно, неће догодити. У таквом систему, закључује он, не одлучује се према томе шта је истинито и нормално, већ према томе шта владар у датом тренутку жели.

Кључна тема	Анђелковићев став	Циљ или могућа последица
Случај звучног топа	Власт га користи као „стаљинистички процес” и демонстрацију моћи	Застрашивање грађана и гаранција некажњивости режимском апарату
Притисак на медије	Под ударом су класични медији и независни YоуТубе канали	Спречавање гласача да изађу из „медијске хипнозе”
Немачки план	Немачке структуре припремају удар на националне снаге	Неутралисање отпора пре и током изборне ноћи
Изборна превара	Национално оријентисани људи би били најактивнији на улици	Превентивна хапшења, оптужбе и медијска дискредитација
Дугорочно преуређење	Две контролисане политичке опције смењивале би се без промене курса	Очување спољнополитичке и идентитетске политике и после Вучића

Опасност од хапшења новинара и национално оријентисаних људи

На питање Дејана Петра Златановића да ли власт може да пређе црвену линију и започне хапшења новинара, укључујући људе из „Србин.инфо”, чији је снимак један од важних видео-записа догађаја током протеста, Анђелковић је одговорио да опасност сматра озбиљном. Он је навео да се у ризику не налазе само новинари већ и он лично, као и други људи који делују са националних позиција.

Према његовој оцени, та опасност не произлази искључиво из Вучићевих личних потреба. Анђелковић је указао на све чешће текстове у немачким медијима у којима се Србија представља као логистичка база руских структура, а различити безбедносни инциденти у Немачкој повезују са људима који су наводно долазили из Србије. Он те написе сматра неутемељеним и упоређује их са пропагандним конструкцијама у медијима под контролом српске власти.

Анђелковић: Немачка припрема терен за Вучићев удар

Анђелковић тврди да је Вучић „немачки вазал” и да је током посете Владимира Зеленског Србији поново потврдио лојалност Берлину. По његовом тумачењу, та посета је представљала врсту обнављања вазалне заклетве, после које српска власт наставља да извршава оно што од ње траже немачки центри моћи.

Истовремено, Русија је, како је рекао, заокупљена ратом у Украјини и рачуна да Немачка неће успети да у потпуности заокружи контролу над Србијом пре него што Москва буде у прилици да се активније укључи. Англосаксонски центри су, по Анђелковићевој процени, такође тренутно пасивнији. У таквом односу снага Немачка је најактивнија и припрема политички и медијски терен да Вучић крене у обрачун са националним структурама.

Он је изнео могућност договора по којем би Немачка помогла Вучићу да још извесно време остане на власти, док би он припремао наследника прихватљивог Берлину. Промена би се потом извела по, како је рекао, „црногорском моделу”: Мило Ђукановић би формално отишао, али би остали његова геополитика и идентитетска политика одрицања од српства. Уместо досадашње власти дошли би пристојнији људи, али се суштински правац државе не би променио.

Изборна ноћ као могућа тачка селективног обрачуна

Да ли такав договор постоји, сматра Анђелковић, могло би да се види већ током изборне ноћи. Он процењује да постоји могућност селективног удара на националисте и националне медије, чак и пре затварања биралишта. Као оправдање за репресију не би се наводило њихово патриотско деловање, већ наводна повезаност са страним структурама и „екстремним факторима” који угрожавају државу.

Власт, према његовој прогнози, вероватно не би отворено рекла да су у питању руске структуре, јер би јој то политички било превише ризично. Уместо тога говорило би се о неодређеним страним силама, екстремним патриотама и безбедносним претњама. Први удар био би усмерен на националне медије, јер они организују и повезују јавни простор, а после тога и на друге национално оријентисане организације и појединце.

Анђелковић то повезује са изборном крађом за коју тврди да је власт планира. Када грађани због преваре изађу на улице, најупорнији у отпору су, по његовој оцени, национално оријентисани људи — од дела навијачких група, преко политичких активиста, до обичних грађана. Он сматра да су управо они спремнији да истрају у протесту и сопственим телима заштите млађе демонстранте од полицијских пендрека, док грађанске иницијативе, по његовом ставу, немају исту издржљивост.

Зато би превентивно слабљење националног дела медијског и политичког простора режиму олакшало да спроведе изборну превару и угуши реакцију на улицама. Анђелковић, међутим, није сигуран да ће Вучић имати храбрости и довољно поуздан апарат за такав потез. Иако су у војску и полицију доведени бројни лојалисти, у тим институцијама, како каже, и даље има много национално опредељених људи.

Може ли апарат да нападне људе који носе поруку „Косово је Србија”

Вучић делу служби и оружаних структура још може да продаје причу о спречавању „обојене револуције”, јер је систем навикао на такву реторику. Али Анђелковић сумња да би исти апарат без отпора прихватио наређење да као главне непријатеље прогласи људе који носе мајице са поруком „Косово је Србија” и залажу се за обнову српске националне идеје.

Косово и Метохија је саставни део државе Србије који се тренутно налази под окупацијом албанских сепаратиста. Управо због снаге тог питања у војсци, полицији и широј јавности, Анђелковић верује да Вучић није сигуран да ли би његови лојалисти могли да приморају остатак система да спроведе удар по националистима у складу са немачким планом. По његовим речима, идеја се „крчка”, али још није извесно да ли ће режим кренути у њену потпуну реализацију.

Криза у Немачкој не значи да је њен утицај на Србију ослабио

На примедбу да се и сама Немачка налази у дубокој политичкој кризи и да Алтернатива за Немачку снажно расте, Анђелковић је одговорио да је подршка владајућем блоку и ЦДУ заиста веома ниска. Ипак, нагласио је велику разлику између источне Немачке, где је Алтернатива нарочито снажна, и западних делова земље.

Он је посебно указао на велики број немачких држављана мигрантског порекла. Према његовој процени, у неким деловима западне Немачке и до 40 одсто бирача није немачког порекла. Ти бирачи углавном не подржавају Алтернативу за Немачку, већ представљају гласачко тело глобалистичког мејнстрима, не нужно због социјалне политике већ због страха од јачања немачког националног духа. Као изузетак навео је део Срба и припадника још неких заједница који гласају за Алтернативу.

Због такве изборне структуре, Анђелковић мисли да немачки систем и даље има механизме да спречи патриотске снаге да у догледно време преузму власт на савезном нивоу. Алтернатива може да освоји поједине покрајине, али централна власт остаје знатно тежи циљ. Стога у Немачкој и даље делује снажна системска структура која се дугорочно бави Србијом без обзира на дневне политичке кризе у Берлину.

„Србијом се не бави Мерц, већ немачке обавештајне структуре”

Анђелковић је нагласио да се Србијом, по његовом мишљењу, не бави непосредно немачки канцелар Фридрих Мерц, већ обавештајне и друге државне структуре које своје планове спроводе независно од смене политичара. Србија је, како каже, мала и сиромашна земља, па ангажовање према њој не захтева велики део немачких ресурса. Зато Немачка може истовремено да решава сопствене кризе и настави деловање на Балкану.

Он је издвојио два дугорочна плана. Први је назвао Ишингеровим планом и описао га као покушај да се Србија примора да призна такозвано Косово, односно да се одрекне Косова и Метохије — саставног дела Србије који је под окупацијом албанских сепаратиста. Други је назвао „Масовим планом”, по немачком амбасадору Волфраму Масу, који је службовао у Београду од 2008. до 2012. године, а затим у Белорусији.

Анђелковић је Маса описао као високопозиционираног оперативца повезаног са БНД-ом и навео да је у Белорусији радио на рушењу Александра Лукашенка. Према његовој тврдњи, управо је Мас за Србију осмислио двопартијски модел: две велике политичке опције, обе под контролом немачких структура, смењивале би се на власти, док би кључни геополитички и идентитетски курс остајао непромењен.

Циљ је промена лица, али не и политике

У том контексту Анђелковић посматра и могућност контролисаног одласка Александра Вучића. Немачкој, по његовој оцени, није нужно потребно да Вучић остане заувек; важније је да после њега не дође власт која би променила однос према националном питању, Косову и Метохији, Русији и евроатлантским интеграцијама. Зато би унапред припремљена друга политичка опција могла да преузме институције, а да се политика настави под прихватљивијим лицима.

Немачке структуре, сматра он, непрекидно делују у правцу „препарирања Србије”, чак и када сама Немачка има озбиљне унутрашње проблеме. Њен политички мејнстрим и даље почива на европском евроатлантизму. Пошто Сједињене Америчке Државе под Доналдом Трампом више нису главни стуб таквог приступа, европски центри чекају политичку промену у Вашингтону како би се стара евроатлантска политика поново учврстила и са америчке стране.

Анђелковић: Друштво засновано на лажи нема перспективу

Сабирајући оцене о медијима, звучном топу, изборима и немачком утицају, Анђелковић је закључио да се Србија налази пред покушајем истовременог дисциплиновања медија и превентивног слабљења оних снага које би могле да се супротставе изборној превари. Власт, према њему, жели да грађане држи у страху, своје извршиоце увери у некажњивост, а независне и националне медије онемогући да пробуде део јавности.

Он ипак оставља отвореним питање да ли ће режим моћи да натера читав безбедносни систем да учествује у обрачуну са национално оријентисаним људима. Управо од тога, као и од реакције јавности током изборне ноћи, зависиће да ли ће план остати на нивоу претње или ће прерасти у отворену репресију. Његова завршна порука је да борба против таквог система није само страначко питање: „Друштво које почива на лажи нема перспективу.”

Извор: Србин.инфо / СМС Ливе ТВ
Аутор: Дејан Петар Златановић