Од када је почела предизборна кампања све интензивније нас плански гурају у две опасне крајности. Прва – иза које, уверен сам, директно стоји режим – јесте тврдња да су избори искључиво „ЕУ окупационог“ карактера, тј. да бирамо између СНС квислиншког владајућег картела и од стране прозападних фактора узурпиране Студентске листе. Обе стране су у целини, као, исте!
Другим речима, тврди се, да и једна и друга групација имају исте газде и у (анти)националној сфери радиће сличне ствари, те је бесмислено опредељивати се између њих, па је паметније апстинирати. Таква пропагандна комбинаторика иде на руку Вучићу јер његови бирачи су већ мобилисани и имуни на описани наратив, а намера је да се деморалишу и демобилишу грађани који су против актуелне власти али су незадовољни тиме што је Студентска листа доживела патриотску „чистку“ и у важним националним питањима је недоречена.
Друго, једнако штеточинско застрањивање (и то на крају крајева опет у корист АВ) јесте натурање приче да изборе обележава „референдумска атмосфера“, у смислу тоталне поларизације на оне који су уз СНС естаблишмент и оне који подржавају Студентску листу. Као нема „трећег“. То ем није тачно, ем је контрапродуктивно по демократске промене. Можда неки поен у делу антирежимски опредељеног грађанства може да донесе СЛ, али је осуђује да и надаље буде опозициона, тј. елиминише могућност да постојећи мафијашки режим брзо буде срушен.
На неки начин ова друга пропагандна шема се надовезује и храни прву, закулисно-напредњачку. Јер, под „референдумском атмосфером“ подразумева се фарбање политичке сцене у две боје – црну и белу, без других могућности – и довођење бирача у ситуацију да се нужно између тога определе или да се невољни да то учине повуку у свој паралелни свет.
Да је дошло до онога што сам дуже од годину дана заговарао (наравно не само ја), то би било реално, овако није. Којим случајем да је (1) СЛ тако састављена да буде (гео)политички избалансирана на релацији национална и грађанско-анационална те прозападна Србија, односно да су (2) све релевантне опозиционе партије добиле макар по једног представника на њој како би било компензовано њихово повлачење из изборне трке и, коначно, (3) да је нова извршна власт у старту орочена на 6 месеци или годину дана како би створила демократске услове да бирамо оне које хоћемо све заједно са њиховим идеологијама, а не само да одбацимо оне које нећемо – легитимно бисмо могли да причамо о „референдумским изборима“. Овако њих дефинитивно немамо већ се насилно натура фејк „референдумска клима“!
Уз Студенску листу са опозиционе стране на изборе иде и прозападна коалиција „Европска Србија“ те национални блок Новог ДСС-а и Монархиста, назван „Аутентична десница“. Неко ће старој опозицији пребацити то што у претходном периоду није успела да сруши режима па и упутити јој сумње да је са њим имала тајне везе. Опет, све више је оних који Студентској листи стављају на терет то да је постала маска за представнике дела старог жутог режима који су је у сарадњи са антисрпским НВО сектором узурпирали, јер су свесни да откривено никада неће моћи да дођу на власт пошто их и народ жељан истинских промена никако неће.
Вероватно свега реченог у некој мери у свакој од опозиционих колона има, али то свакако није доминантно. Уз анационалне па и антинационалне кандидате за посланике на СЛ ту има и оних који су неспорно патриотски исказани а не само тако тихо опредељени. И код „старе“ опозиције у игри су људи разних карактера и моралних норми, а не само они за које постоје слутње да су били у комбинацијама са Вучићем; уз то, што је он слабији већа је вероватноћа да ће на њега ударити и они који су били спремни на неки вид сарадње са њим док су сматрали да је недодирљив. А таквих као што има у партијској опозицији, има инфилтрираних и на СЛ те у њеном тиму за подршку. Само мало дубље изанализирајте ко је све сада велича са „левице“ и „деснице“. Не раде то због ње већ ради себе, надајући се да ће поново одскочити на таласу подршке СЛ и тако анулирати свој претходни политички банкрот.
Такво је стање ствари и оно није ружичасто у вези са било којим опозиционим табором, али је контрапродуктивно од дрвета не видети шуму; треба ипак посматрати збир а не само елементе. Политика је увек била прљава. Битно је прагматично се поставити и из свега извући национални максимум. Ако то пројектујемо на долазеће изборе, важно је да без страсти прихватимо да на њима Вучић има три колоне противника, од којих је СЛ свакако најјача, али није једина. Ни њој најнаклоњенији истраживачи јавног мњења не тврде да има подршку педесет посто грађана.
Да би се дошло до тога да се баш тај или већи проценат бирача подстакне да се определи против режима, односно да се позитивно охрабре они који се колебају да ли да изађу на гласање јер им СЛ није по вољи али желе да Вучић оде, потребно је прихватити прагматичну идеју човека који је био стуб брзог економског и војно-политичког успона Кине, Денг Сјаопинга, која гласи: „Није битно да ли је мачка црне или беле боје већ да хвата мишеве“. Коме то неће да прихвати тај заправо храни мишеве!
Свако ко искрено жели промене, мора да се руководи оним што је рекао чувени Кинез, и да се без обзира на личне афинитете залаже да што више пунолетних становника наше земље подржи неку од антирежимских колона, а не да на их празним причама о „небитним окупационим изборима“ или „референдумском опредељивању искључиво између СЛ и СНС“, демотивише да дају свој глас у прилог одласка лажног цара Алека.
Да завршим овај текст са још две туђе мудре изреке, које наглашавају до сада речено у вези са изборним мућкама разних БИА-ша, БНД-оваца, жутаћа, осталих исфлеканих политичара који се сада каче на студентски воз и иних (полу)удбаша. Како је француски песник и есејиста Пол Валери помало цинично приметио: „Политика је вештина спречавања људи да се мешају у оно што их се тиче“. Не дозволимо муфљузима да нам то поново ураде!
На једном полу, разни жути и НВО сорошевски преваранти уз помоћ свог медијског лобија, настоје да заокруже за сада још половичну отмицу СЛ (због отпора многих пленума и присуства на њој значајног броја патриотских посланичких кандидата), макар и по цену саботирања реалне (пост)изборне победе. Боље им је да постану господари јаке опозиционе групације и да чекају да их Брисел и Берлин једног дана доведе на власт (по црногорском рецепту да оде Мило а да његова геополитика буде настављена) него да буду отворени национално-демократски процеси које се плаше да не могу да држе под контролом, у случају брзог пада њихове СНС квислиншке сабраће.
На другој страни СНС лажно-опозициони, наводно ултра патриотски пропагандисти, позивају грађане да дигну руке од промена зашто што им СЛ и остатак опозиције нису по идеалној мери. Није него. Па Вучић је својом косовском велеиздајом доказао да нацији у пракси може да нанесе зло о коме разни декларисани анти-Срби само могу да маштају. Нећемо ваљда да му допустимо да због страха од неизвесности коју носе промене настави да продубљује своја већ постојећа злодела?
Зато на изборе и – како то наш народ каже – нека нам буде „од воље“ да бирамо „као Шокцу пост“. Католици за разлику од нас православаца имају много мање ограничења током њега, па им је лакше да изаберу нешто што им прија или им бар мање не прија. Не намећимо себи непотребна изборна ограничена под притиском дела јавности који је незрело подлегао прљавим играма агресивних лобиста са разних страна, већ одлучујмо својим главама и срцима, не заборављајући на цео спектар опозиционих боја, тако да реално допринесемо преображају Србије на боје или макар отварану врата да наше друштво полако крене ка томе.
И имајмо стално на уму да је био у праву познати ирско-британски писац Џорџ Бернард Шо када је рекао: „Лоше политичаре бирају добри грађани који не излазе на изборе“!
Драгомир Анђелковић, безцензуре
