YоуТубе поглавља:

00:00 Маја Вукаш и принцип разумљивог новинарства
00:57 Избори, говор о миру и Златановићево упозорење
02:00 Поређење Србије са царском Русијом 1917.
03:43 Зашто је Вучић расписао изборе и контрола медија
05:04 Студентска листа, Мило Ломпар и Срби са Косова и Метохије
05:38 Који интернет медији су, по њему, остали непоткупљени
06:02 Лични пут у новинарство и снага веродостојности
07:57 Пинк, Информер и питање стварно приватних медија
09:23 Како се Хелмкаст финансира и брани независност
10:41 Уништене новинарске школе и „случајни” новинари
11:54 План за удружење „Слободни медији Србије”
12:44 Колико кошта центар који ради 24 часа
15:49 Изборна ноћ, опасност за медије и завршни апел

Главни и одговорни уредник „Србин.инфо” Дејан Петар Златановић представио је на трибини одржаној 9. септембра идеју о оснивању удружења „Слободни медији Србије” — СМС, које би окупило редакције и медијске раднике за које тврди да их власт Александра Вучића није купила нити ставила под контролу. Према његовој замисли, то не би било само формално удружење већ заједнички новинарски центар, са људима, опремом и простором за непрекидан рад током предизборне кампање, изборног дана и нарочито изборне ноћи.

Златановић је своју иницијативу образложио проценом да Србију очекује изузетно опасан изборни период. Он је изнео тешке тврдње да власт не намерава мирно да прихвати губитак, да би могла да примени насиље над грађанима и да ће покушати да угаси или онеспособи медије који би о томе истинито извештавали. Истовремено је позвао грађане и новинаре да остану ненаоружани, да се држе закона и Устава и да документовањем, објављивањем и међусобном солидарношћу издрже притисак.

Захвалност Маји Вукас: Новинар мора да буде разумљив свима

На почетку излагања Златановић се захвалио новинарки Маји Вукас на реферату који је претходио његовом говору. Оценио је да би тај текст требало претворити у јавно доступан есеј и препоручити студентима новинарства и свима који желе да се баве том професијом.

Према његовим речима, Вукас је на једном месту објаснила како би новинар у идеалном случају требало да се понаша. Као посебно важан принцип издвојио је јасноћу: новинар мора да говори тако да га на исти начин разумеју и човек са основном школом и доктор наука. Та способност да сложене појаве буду представљене разумљиво, а да им се не измени смисао, за Златановића представља суштину одговорног медијског рада.

„Говори о миру, а производи мржњу и поделе”

Прелазећи на изборе, Златановић је рекао да је слушао Александра Вучића како приликом расписивања гласања говори о миру. Он је ту поруку оценио лицемерном, тврдећи да управо Вучићева политика производи ратну атмосферу, мржњу и поделу у друштву.

„Нажалост, ми идемо у правцу рата, у правцу крви. Ја верујем да се без метка ова ситуација неће решити”, рекао је Златановић. Додао је да се људи унутар владајућег система, по његовој оцени, већ међусобно сукобљавају и да је „питање дана када ће почети да пуцају на нас”. Одмах затим нагласио је да су грађани ненаоружани и да њихов одговор мора бити остајање у оквирима закона и Устава.

Златановић је рекао да грађани морају да „издрже први удар”. Власт и њене структуре упоредио је са хијенама које су јаке у нападу, а слабе у одбрани, тврдећи да ће почети да се повлаче када виде да се људи, чак и суочени са насиљем, нису разбежали. Објаснио је да то говори симболички, али је додао да се не би изненадио ако би се током кампање догодиле и дословно опасне ситуације.

Важно је, међутим, да у његовом говору није било позива грађанима да се наоружају или први примене силу. Супротно томе, његова формула била је: закон, Устав, истрајност, присуство на терену и слободни медији који ће забележити и објавити оно што се догоди.

Поређење са Русијом 1917. и критика историјске „касте”

Као историчар, Златановић је садашњу политичку кризу упоредио са стањем у царској Русији 1917. године. Изнео је тезу да се у Србији приводи крају политичка и друштвена агенда започета крајем 19. и почетком 20. века: власт се, према његовом тумачењу, добија уз помоћ страног фактора, а затим се државни и друштвени ресурси проглашавају приватним пленом.

Савремене политичке посреднике упоредио је са пашама и агама које је некада постављао султан, а данашње тајкуне са читлук-сахибијама. Његова оцена је да се не приватизују само државна предузећа и институције, већ целокупно друштво и право грађана да одлучују о заједничким ресурсима.

У том делу говора изнео је и спорну културно-историјску генерализацију: казао је да људи из крајева западно од Дрине и са Косова и Метохије, саставног дела Србије који се налази под окупацијом албанских сепаратиста, понекад преносе искуство таквог система управљања и примењују његове методе. Изричито се оградио да не говори о свим људима из тих крајева, али је ипак рекао да се плаши да је део тог наслеђа остао „у карактеру”, па чак употребио и израз „у генима”. Тај став преносимо онако како је изречен, не као научно доказану чињеницу.

Зашто је Вучић расписао изборе када је, по Златановићу, најслабији

Златановић је рекао да се питао зашто Вучић расписује изборе у тренутку када је, по његовој оцени, политички слабији него икада. Као знаке те слабости навео је малобројније скупове присталица, које је описао тврдњом да не могу да попуне више од једног шатора, и инцидент у Новој Вароши, где су, како је рекао, Вучићеве присталице замало ушле у сукоб са људима из његовог окружења.

Одговор је нашао у подељености противника власти и медијској контроли. Према његовој процени, Вучић је успео да опозицију распарча на десет или петнаест листа, а да медије који се обраћају грађанском и прозападном делу јавности готово потпуно стави под контролу.

Као изузетак је навео аутора и водитеља Зорана Кесића. Златановић је отворено рекао да о Кесићу нема добро лично мишљење јер га је више пута вређао, али му је признао да искрено не воли Вучићеву власт, да ју је годинама критиковао, раскринкавао њене лажи и допринео урушавању председниковог угледа. У укидању Кесићевих емисија Златановић види пример начина на који се уклањају критички гласови које није могуће контролисати.

Студентска листа, Ломпар и Срби са Косова и Метохије

Златановић сматра да је власт успела да унесе поделу и у бирачко тело студентског покрета. Као кључне примере навео је одбацивање проф. др Мила Ломпара и одсуство Срба са Косова и Метохије са студентске листе.

Према његовој процени, то би могло да умањи резултат студентске листе за три до пет процентних поена. Образложио је да су бројни национално оријентисани и десни бирачи већ били у недоумици, а да ће после сазнања да на листи нема представника Срба из јужне српске покрајине другачије гледати на целу политичку понуду. Нагласио је да је то проблем са којим ће студенти морати сами да се изборе током кампање.

Златановић није позвао на напуштање студентске листе нити је тврдио да је она престала да буде противник режима. Његова теза била је да је Вучић већ успео да јој нанесе одређену политичку штету и отвори простор за неповерење у делу патриотског бирачког тела.

Ко је, по њему, остао ван контроле

После подела у опозицији, притиска на студенте и контроле великих медија, Златановић сматра да су власти као озбиљнији противници остали углавном мањи интернет медији. Поименично је навео „Србин.инфо”, „Правду” и „Хелмкаст”, тврдећи да те редакције нису купљене и да зато могу да пруже „добар отпор”. Рекао је да су постојали покушаји куповине и „Правде” и њега лично, као и људи из „Хелмкаста”. „Ми смо људи који нисмо купљени. То је истина и то је наша снага”, поручио је.

Његова главна разлика између таквих редакција и великих медијских система није, како је признао, у техничкој или занатској надмоћи. Напротив, рекао је да алтернативним медијима често недостаје професионализам. Њихова највећа вредност, по њему, јесте веродостојност: говоре оно што стварно мисле, чак и када је израз сиров, недовољно уређен или понекад контрапродуктиван.

Златановићев опис проблема	Његова тврдња или процена	Улога „Слободних медија Србије”
Контрола великих редакција	Режим је куповином, финансирањем и притисцима ставио већину медија под контролу	Заједнички наступ редакција које задржавају уређивачку независност
Подељена опозиција и студентско бирачко тело	Велики број листа и спор око кандидата олакшавају властима изборну трку	Једнако извештавање о свим релевантним актерима и провера њихових тврдњи
Недостатак људи и времена	Малим медијима стижу информације које немају ко да провери и обради	Заједничка редакција која дели новинаре, сниматеље, монтажере и изворе
Изборно и постизборно насиље	Власт би, према његовој процени, могла силом да брани положај	Дежурства, теренске екипе, брза верификација снимака и непрекидан програм
Финансијска зависност	Без новца независни медији остају аматерски или нестају	Заједнички и транспарентан фонд од 20.000 до 30.000 евра месечно
Недовољан професионализам	Веродостојни аутори често нису школовани новинари	Повезивање искусних професионалаца са независним и веродостојним редакцијама

„Новинар сам постао случајно, али смо дали глас људима без гласа”

Златановић је свој пут употребио као пример разлике између формалне професије и јавног поверења. Рекао је да 2011. године не би поверовао никоме ко би му казао да ће већ 2012. постати новинар. Није се школовао за ту професију и сматра да није имао уобичајене предиспозиције за телевизијски рад.

Говорио је и о хемипарези десне стране тела и оштећењу говорног центра које повезује са компликацијом на порођају. Због тога, објаснио је, понекад не може одмах да пронађе реч или правилно изговори и разликује поједине гласове. Уз самоиронију је додао да има 55 година и да „није Бред Пит”.

Упркос томе, каже да је успео да изгради препознатљив медијски бренд, сопствено име и екипу и да створи нешто о чему ће једног дана писати историчари српских медија. Не приписује то свом телевизијском изгледу или школованом дикторском изразу, већ поверењу публике која у великим редакцијама није могла да чује сопствени глас.

„Ми смо онај део српског народа који није могао да има глас ни у режимским ни у мејнстрим медијима”, рекао је, додајући да су људи преко „Србин.инфо” и сродних канала добили простор да изнесу оно што други нису објављивали. Управо због тога, сматра он, такви медији представљају опасност за контролисани политички систем.

„Приватни медији” који живе од државног новца

Златановић је оспорио уобичајену поделу на државне и приватне медије. Формално приватно власништво, по њему, не значи стварну независност ако редакција зависи од државних пројеката, јавних предузећа, кабловских накнада, пореских уступака или политички распоређеног оглашавања.

Као медије који су, по његовом критеријуму, заиста приватни навео је „Хелмкаст”, „Правду” и „Србин.инфо”, јер у њима нема туђег капитала изван средстава оснивача и донација публике. Насупрот томе, изнео је тврдњу да телевизија Пинк свој развој дугује и томе што јој је омогућено да не плати око 11 милиона евра пореза и што је добијала државни новац.

Говорећи о „Информеру”, навео је пример из Кикинде из 2019. године. Према његовим речима, тај лист је за текст од 13 или 14 редова, чији је велики део наводно преузет са Википедије, из општинског пројектног финансирања добио више од 240.000 динара. Тврдио је да су му тадашњи локални функционери СНС-а дали документацију јер су били незадовољни што „Информер” сличним захтевима „рекетира” различите општине. Позвао је главног уредника „Информера” Драгана Ј. Вучићевића да га тужи ако је изнео лажне податке.

Ове наводе Златановић је представио као примере система у којем медиј формално има приватног власника, али му јавни новац омогућава далеко веће ресурсе од редакција које се финансирају од публике. У самом говору није приложио пореска решења, уговоре нити копију спорног текста, па би коначан суд захтевао увид у документацију Пореске управе, локалне конкурсе и уговоре о пројектном суфинансирању.

Хелмкастова фарма као одбрана од куповине

У том тренутку у разговор се кратко укључио новинар „Хелмкаста” Вук Росандић, који је објаснио да та продукција део трошкова покрива сопственом пољопривредном производњом. Навео је фарму са око 900 кока носиља и 100 товних пилића, продају јаја, козјег сира и меда, као и план да набаве свиње. Поменуо је Николу Шијана и више људи укључених у свакодневни рад.

Росандић је објаснио да су до тог модела дошли како не би зависили од једног финансијера који би могао да их купи или условљава и како би продукција преживела чак и када јој платформе или други посредници пресеку приходе. Златановић је ту дигресију прихватио као конкретан доказ колико далеко независне редакције морају да иду да би сачувале уређивачку слободу.

Уништене школе новинарства и „случајни” новинари

Златановић је подсетио да су „Политика”, „Вечерње новости” и Танјуг некада били школе новинарства којима је Србија могла да се поноси и на међународном нивоу. Данас су, по његовој оцени, те институције разорене до те мере да одбрану новинарства често преузимају људи који у професију нису ушли кроз класичне редакције.

Поред себе, као такве примере поменуо је Вука Росандића, некадашњег певача који се касније посветио медијима, док је као људе са стварним новинарским искуством навео Игора Маринковића, Мају Вукаш и брачни пар са којим је основао „Србин.инфо”. Његова поента није била да је струка непотребна. Напротив, завршио је тврдњом: „Не може се без професије.”

Проблем види у томе што су професионалне институције изгубиле независност, док су независност сачували људи којима често недостају ресурси, занатска подршка и обучене редакције. Зато „Слободни медији Србије” треба да споје две вредности које су се раздвојиле: професионално новинарско знање и личну веродостојност оних који нису продали уређивачку слободу.

Како би функционисали „Слободни медији Србије”

Златановић је рекао да је назив „Слободни медији Србије” већ регистровао и да је скраћеницу СМС повезао са платформом „СМС Ливе ТВ”. Замишља је као лако препознатљиво заједничко место на којем би се окупили медији, новинари, сниматељи, монтажери, аналитичари, извори и грађани који располажу важним информацијама.

Објаснио је да људи већ желе да контактирају независне редакције и достављају им податке, али да мали број новинара не може све да провери и обради. Као непосредан пример рекао је да је само на путу до трибине добио две информације за које није имао слободне људе. Због тога понекад мора да одбије позив или избегне обећање које физички не може да испуни.

Заједнички центар би тај проблем решавао дељењем посла. Информација која стигне једном медију могла би да буде прослеђена слободном новинару, теренској екипи или редактору у истој мрежи. Простор би током кампање и изборне ноћи био отворен 24 часа дневно, седам дана у недељи, а учесници би истовремено производили заједнички програм и садржаје за сопствене канале.

Шта је потребно за СМС	Златановићев конкретан предлог	Практична сврха
Заједнички простор	Центар доступан новинарима и грађанима 24 часа дневно	Пријем дојава, конференције, уживо укључења и координација терена
Људи	Професионални новинари уз веродостојне алтернативне редакције	Провера информација, извештавање, монтажа, архивирање и правовремена објава
Опрема	Постојеће камере, микрофони и техника медија оснивача	Брз почетак рада без великих почетних улагања у студијску технику
Месечни фонд	Од 20.000 до 30.000 евра, нарочито током изборне кампање	Плате, простор, путни трошкови, комуникације, дежурства и безбедност екипа
Мрежа извора	Једно место за грађане који желе да доставе податке и снимке	Спречавање губитка важних информација због недостатка капацитета једне редакције
Непрекидан програм	Седам дана недељно, 24 часа током критичног периода	Брза реакција на насиље, неправилности, хапшења и спор око изборних резултата

Зашто је потребно 20.000 до 30.000 евра месечно

Златановић је апеловао на људе у Србији и иностранству да финансијски помогну пројекту. Рекао је да за озбиљан заједнички центар није потребна милијарда, али јесте стабилних 20.000 до 30.000 евра месечно. У поређењу са новцем којим располаже систем власти, тај износ сматра малим, али пресудним за плате и ангажовање довољног броја људи.

Опрема, по његовим речима, није највећи проблем: „Србин.инфо” и сродне продукције већ имају камере, микрофоне и део студијске технике. Најскупљи су време и рад људи. Новинар који проверава дојаву, иде на терен, разговара са изворима и припрема прилог мора да буде плаћен и мора да има од чега да живи.

Златановић је објаснио да је „Србин.инфо” у једном периоду имао деветоро запослених и укупан месечни фонд од осам до десет хиљада евра. Према информацијама које је, како каже, добио од запослених, толико је појединачно зарађивао један познати новинар РТС-а, а сличне износе су, по доступним подацима, имале највеће звезде Н1 и Нове. Није објавио имена јер, како је рекао, податке није добио од самих особа нити из јавног платног списка.

Његов закључак је да није реално од редакције са девет људи и буџетом једне телевизијске звезде тражити исти технички квалитет као од великих система. Професионални стандард, међутим, постаје достижан ако се независни медији удруже, деле људе и опрему и добију стабилну подршку публике.

Вест није бесплатна — неко је увек плаћа

Златановић је критиковао навику публике да од алтернативних медија очекује бесплатан и непрекидан рад. Грађани вести РТС-а, „Политике”, „Вечерњих новости” или Танјуга доживљавају као бесплатне, али их, по његовом објашњењу, већ плаћају кроз порезе, претплату, јавна предузећа и друге облике државног финансирања. Комерцијалне канале и таблоиде плаћају и кроз цену кабловске телевизије, оглашавање и пројектне конкурсе.

Зато је поручио да јавност у стварности не бира између плаћених и бесплатних вести, већ коме ће њен новац отићи. Ако грађани не издвоје средства за медије којима верују, тај новац ће, непосредно или посредно, завршити код РТС-а, „Информера” и других великих система. „Онда се не питајте зашто ће Вучић и даље да влада”, казао је.

Изборна ноћ као пресудан тест

Најважнији разлог за хитно оснивање СМС-а Златановић види у изборној ноћи. Он тврди да владајућа структура неће мирно отићи јер њени припадници знају да у систему у којем би закон важио могу изгубити имовину, положаје и слободу.

Рекао је да они, чак и када би им неко понудио да задрже све што су до сада стекли под условом да од сутра поштују закон, „не знају другачије да функционишу”. По његовој оцени, поново би покушали да краду, јер је читав систем заснован на истом механизму, а власт би бранили до краја из страха од затвора и губитка привилегија.

Управо у тим часовима јавности ће бити потребна поуздана информација: шта се дешава на бирачким местима, ко омета бројање, где се појављује насиље, да ли полиција поступа законито, шта пише у записницима и да ли се резултати саопштавају на основу документације или политичке воље. Златановић страхује да би власт могла да покуша да до тада „уништи до краја” преостале независне интернет медије, па зато организација мора бити створена пре критичног тренутка.

Његова последња порука била је да мале редакције то не могу саме. Потребни су им професионални новинари, искусни људи из некадашњих великих редакција, грађани-извори, техничари и финансијска подршка. „Професионализам нама недостаје”, признао је, али је додао да удружење може да окупи професионалце заједно са људима који су у новинарство дошли случајно, а сачували веродостојност.

Проверљиви контекст: избори и опасност за новинаре

Парламентарни избори у Србији заиста су расписани за 25. октобар 2026. године, пошто је Вучић распустио Народну скупштину; то су потврдили Ројтерс и Асошијетед прес. Тиме је почео формални изборни период у којем су медијска равноправност, приступ информацијама и безбедност новинара непосредно повезани са правом грађана да донесу обавештену одлуку.

Златановићево предвиђање будућег насиља није могуће представити као доказану чињеницу пре самог догађаја. Ипак, страх за безбедност новинара има проверљиву позадину: међународне новинарске организације су током 2026. упозоравале на „спиралу насиља”, претње, кампање блаћења и физичке нападе, док је НУНС после локалних избора забележио бројне нападе на медијске раднике, о чему је извештавао и Асошијетед прес. То не доказује да је неко већ донео план за насиље 25. октобра, али оправдава припрему редакција, правних тимова, резервних канала комуникације и безбедносних протокола.

Златановић је говор завршио упозорењем да би 26. октобар могао да изгледа исто као 9. септембар, дан расписивања избора, ако слободни медији не буду имали снагу да документују и објаве оно што се буде догађало. Његова идеја о „Слободним медијима Србије” стога није представљена као још једна новинарска асоцијација, већ као покушај да се пре избора изгради инфраструктура за правовремену, заједничку и проверљиву информацију.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић