Апсолвент Медицинског факултета у Београду послао је редакцији Нова анонимно писмо након што је студенти медицине Ведин у Сарајеву извршио самоубиство јер, по причи његових родитеља, није више могао да издржи патњу коју је трпео као узоран студент због једног предмета (професора) који није могао да положи чак пет година.

Да се буџеташи примају преко везе на Балкану кршењем закона (преко странке, куповином или наслеђивањем радног места од својих родитеља, често без адекватне дипломе…) представља јавну тајну, али да универзитетски професори који важе за „часне и угледне“ могу да буду и веома сурови према студентима, није толико познато јер жртве крију своје проблеме и муке, а окружење их подржава у томе уместо да се подиже глас и свест.

Један београдски апсолвент је одлучио да проговори о третману који изгледа многи студенти имају, нарочито ако нису „татини и мамини синови“, а када се томе дода и веома тежак факултет, обимне књиге и „јурење просека“ по сваку цену, притисак је неиздржив за младе без животног искуства.

У анонимном писму је студент, коме је остао само један испит до краја, искрено описао како се универзитетски професори на Медицинском факултету у Београду (вероватно је тако и на другим факултетима, као и свуда где се прима преко везе на буџет) лоше опходе према њима, чак их и вређају, псују, омаловажавају и понижавају на испитима пред колегама, несвесни да се млади можда у том моменту суочавају и са приватним тешким проблемима (емотивним, здравственим, материјалним, породичним…) и све те удружене муке које преживљавају могу да доведу до трагедије и њихове одлуке да одузму себи живот.

Анонимно писмо апсолвента београдског Медицинског факултета преносимо у целости:

„Ово је анонимно писмо апсолвента Медицинског факултета у Београду, мада верујем да ће моја анионимност прерасти у бригу, за многе моје вољене након свега што ћу овде написати.

Дубоко сам потрешен вешћу о самоубиству младог колеге са Медицинског факултета у Сарајеву. Претходних ноћи нисам спавао, а од како је вест осванула, и сам се борим са сличним црним мислима. Осим студентског парламента Факултета који је колега похађао, нисам видео да се по овом питању огласио било ко од колега, а понајмање из заједнице професора, доцената и асистената Медицинских факултета из региона.

Већ је излизана прича да је медицина тежак факултет, да се жртвују дани и ноћи учећи и тако у круг 6 година, минимум. Оно што не знају они који медицину не студирају или је нису студирали, јесу квантитет и квалитет притиска са којима се један просечан студент медицине сусретне у току студија.

Сви смо ми, махом, пристигли на медицинске факултете као најбољи од најбољих из својих гимназија и средњих школа, често тога врло свесни.

Поред обима градива, о којем не морам трошити речи и на које смо унапред спремни, на медицинским факултетима је завладала једна пошаст звана ‘просек’. Да, знам, постоји на свим факултетима, али не на овај начин.

На медицини је просек све, цела твоја личност, свих 6 година студија, цела твоја вредност као људског бића и облика живота на овој планети, сведе се на аритметичку средину оцена на усменим испитима, које си добијао у току студија.

На Медицинском факултету у Београду се за просек ‘гине’. Раде се грозне ствари колегама из групе уколико ће то резултирати добијањем једног предиспитног поена више од њих, сплеткари се, подмећу се колегама ноге, лажу се професори, за промил шансе да би се могла добити већа оцена на усменом испиту од тог колеге.

Поред тога, градиво мора да се научи. Е, онда долазимо до искључујућег или укључујућег фактора, а то је ‘опција’. Да, ми, студенти МФУБ, често професоре називамо ‘опцијама’. У смислу, да ли је неко као испитивач лака или тешка опција за положити тај испит, али обавезно са највећом оценом!

Медицински факултет у Београду обилује великим катедрама. На некима, попут хирургије и интерне медицине, и преко 100 ‘опција’. Од сјаја до очаја. На већини, између 15 и 20. Пре сваког испитног рока, у тачан дан и сат, чека се да Факултет на сајту објави ‘записнике’ односно спискове ко код које опције ‘одговара’ у том испитном року.

Чека се, са чашом воде и бенседином. За случај да си добио лошу. Опцију. Ону која има пролазност 0% у последњих 10 година, ону која ће те на мртво име извређати ако макар и замуцнеш у току одговарања, ону којој се просто не свиђа твоја боја гласа.

Више пута у току ових 6 година желео сам да одузмем себи живот након испита.

Не због оцена или пада, нити због обима градива. Већ зато што сам на тим испитима вређан, псован, омаловажаван и понижаван од стране ‘опција’. И добрих и лоших.

Наравно, анатомија као краљица медицине и одговарање које је трајало 6 сати након чега сам оборен, уз коментар да ‘треба да преиспитам своје амбиције ако нисам у стању да положим анатомију у јунском року’. Читај, из првог покушаја.

Овај коментар је био пропраћен увредама на рачун мог физичког изгледа. Изашао сам са Института у психичком стању у коме нити једно живо биће никада не треба да се нађе. Наравно, никоме нисам смео да кажем да сам лоше, јер је то ‘срамота’. А ми, медицинари, смо најпаметнија и најстабилнија бића на свету. Сабрао сам се и сам изборио са мислима, те положио испит у наредном року.

Следећи атак на моје ментално здравље је био један од испита на другој години студија, где је ‘опција’, након 3 сата одговарања, прелистала мој индекс и увидевши да немам све десетке пре тога, прокоментарисала ‘Ако увек учиш за слабу оцену, јеботе, ниси ти за ово. Чиме се баве твоји? Можда да покушаш то’.

На неком наредном испиту сам, услед повећане анксиозности, добио коментар од ‘опције’ да никада нећу бити лекар, јер ако не могу лепо да причам на испиту, како ћу са пацијентима. Када сам саопштио ‘опцији’, која је узгред доктор медицине, специјалиста, Универзитетски професор, да сам анксиозан и да немам терапију за то, преврнула је очима и рекла ‘ниси ти за терапију, него за батине и да седнеш да учиш’. Уследиле су године сличних увреда и малтретирања од стране професора, од стране људи који би требало да су пре свега педагози, људска бића, а тек онда ‘оцењивачи’, јер, на медицини, ако нисте савршени, ви сте ништа. И не вредите ништа. А шта значи бити професор?

Свако може да направи презентацију и одржи предавање на коме ће је од речи до речи прочитати са слајдова. Да ли професор треба да буде још нешто? Да ли неко ко је ово све већ прошао, треба да има обзира према младом људском бићу које се испред њега налази?

Иако сам добар студент, црне мисли су се интензивирале, обраћао сам се за помоћ и људима са факултета, које сам проценио емпатичним, и стручњацима. Од људи са факултета сам, углавном добио неодговорен емаил или цхат гпт генерисану поруку да немају времена и нису довољно стручни да би поразговарали са мном као са људским бићем које једноставно има тескобу. Обратио сам се психијатру, једном, па другом, па трећем. Од сваког сам добио одговор да је ‘малтретирања на медицини увек било’ и да треба да ‘будем мушко’. Некад ми је само био потребан загрљај и да проведем време са неким ко је ово већ прошао.

Професори, доценти, асистенти и сарадници у настави на Медицинским факултетима: молим Вас све, без обзира да ли сте студирали пре 5, 10 или 45 година, да се пристетите својих студентских дана, стреса, испита, обима градива, уских рокова за постићи све, притиска околине и свега што сте Ви (давно) прошли.

Сви смо свесни да се критеријуми за полагање испита, а поготово за највише оцене, много разликују из очију студената и из очију професора. Такође, сваки професор има право да има своје критеријуме за оцену и да да највишу или обори кога сматра да треба. Али, да ли је неопходно том приликом студента опсовати, омаловажити или увредити? Да ли знате да неко из Ваше канцеларије изађе са црним мислима због тога? Како се због тога осећате?

И знајте да једна реч упућена студенту, лепа или ружна, може да га сломи или да му да крила.

За неупућене, као неко ко учи судску медицину као последњи испит, знајте да постоји нешто што се зове суицидална диспозиција, а то значи да је неко мање или више склон да изврши суицид, услед нечега што се зове мотив. Мотив је врло субјективан доживљај проблема и нешто што је мени безазлено, другоме је непремостива препрека и валидан разлог да одузме себи живот. Некоме испит који је пао, некоме смрт блиске особе, некоме заноктица. Нисмо исти.

И немојте мислити да сам сам, многи студенти медицине се носе са црним мислима, трпимо увреде, понижавања и омаловажавања годинама, ноћу се плаче, подршка изостаје, јер је ‘срамота’ да ти је потребна, а и кад се за исту обратиш – не добијеш је. Зато се немојте изненадити ако се немили догађаји попут сарајевског буду понављали.

Ја ћу се, за десетак дана, надам се, сликати испред Института за судску медицину након положеног последњег испита, са индексом и са осмехом, а мој колега Ведин је пре неколико дана обдукован управо на једном Институту за судску медицину.

Због нечега што је лако могло бити спречено, да смо само мало више људи.

Ведине, почивај у миру!“, наводи се у писму.