У пензију тек са 74 године. То више није таблоидни наслов него пројекција ОЕЦД-а за Данску до 2060. Земља која данас већ има границу од 67 година до 2040. иде на 70, а до средине века на чело Европе. Италија и Естонија се вуку ка 71. Холандија, Шведска и Кипар ка 70. Финска и Словачка ка 69. Португал ка 68. Британија, Немачка, Белгија, Норвешка и Исланд ка 67. Просек ЕУ за оне који су 2022. улазили на тржиште рада треба да буде 66,7 година за мушкарце и 66,4 за жене. Распон будуће границе: од 62 до 74 за мушкарце, од 60 до 74 за жене.
Образложење је увек исто. Људи живе дуже. Године у пензији се продужавају. Касе не издржавају. Одговор није да се систем преуреди тако да рад вреди и пре шездесете, него да се граница помери ближе смрти. Данска је закон већ донела. Белгија до 2030. иде на 67. Данска до 2035. на 69. Британија до 2046. на 68. То нису најаве са конференције. То су усвојени кораци.
Данас у ЕУ законска граница за мушкарце иде од 62 до 67, за жене од 60 до 67. Просек је 64,7 и 63,8. Највише сада имају Данска, Норвешка и Исланд – 67 и за једне и за друге. Холандија 66,6, Британија и Ирска 66, Немачка 65,8, Португал 65,6. Француска је међу великим привредама најнижа, око 64,8, уз посебна правила од 62 до 64 зависно од године рођења. Грчка, Луксембург и Словенија мушкарце пензионишу са 62. Жене у Аустрији и Пољској са 60. Турска као кандидат стоји као изузетак: 49 за жене, 52 за мушкарце.
У 23 земље нема разлике међу половима. У девет мушкарци иду касније. Највећи јаз је у Аустрији и Пољској – пет година. На нивоу ЕУ разлика је 0,9. До 2060. границу ће подићи 20 земаља за мушкарце и 24 за жене, од 32 анализиране. Нека повећања већ стоје у закону, нека следе формулу: што дужи животни век, то каснија пензија.
За радника то није статистика. То је порука да ће четири деценије рада бити мало. Да ће колено, кичма и мозак морати да издрже док бирократија не прогласи да је каса пуна. Иста Европа која штедњу зове лењом пензију зове прераном. Прво треба да новац на рачуну проради за фирме. Потом да тело проради још десет година за доприносе. Формула је доследна: човек је ресурс док систем не каже да је потрошен.
Србија ово не сме да гледа као туђи распоред. Кад се границе у ЕУ вежу за очекивани век, исти притисак стиже и у преговоре, у „реформе“ и у причу како је пензиони систем неодржив. Ко живи теже, ради теже и умире раније, на тој скали највише губи. Данска може да прича о 74 јер мери друкчији живот. Радник у фабрици, на градилишту или у ноћној смени не мери век као аналитичар ОЕЦД-а. Он мери колико још сме да стане. Одговор Европе све чешће гласи: касније. Још касније. Скоро никад довољно рано.
(Србин инфо)
