Руска аналитичарка за међународне односе Јулија Петровскаја објавила је у Инсајдеру детаљну анализу спољне политике Александра Вучића под насловом који најбоље описује суштину – „Београдски конопац“. У центру пажње је посета Володимира Зеленског Београду почетком августа 2026. и начин на који српски председник годинама балансира између Москве и Кијева, а да притом праве приоритете држи на сасвим другом месту.
Петровскаја констатује да Вучић кључне улоге у свету резервише за Сједињене Америчке Државе и Кину. Европску унију и Русију сматра мање значајним центрима моћи. То је срж његове стратегије: остати користан Вашингтону и Пекингу, задржати формалне везе са Москвом и Бриселом, а никада се коначно не определити.
Посета Зеленског била је дипломатски успех за Украјину. Обојица лидера су јавно потврдила међусобно признавање територијалног интегритета и суверенитета. Разговарало се о економској сарадњи, а појавили су се и извештаји о могућем заједничком пројекту развоја дронова који би финансирали Уједињени Арапски Емирати. Србија је до средине 2024. индиректно испоручила Украјини оружје и муницију вредну око 800 милиона евра. Поред тога, прихватила је украјинске избеглице, пружила финансијску, хуманитарну и енергетску помоћ од 60 милиона евра и више пута подржала резолуције Уједињених нација о суверенитету Украјине.
Све то Вучић ради док истовремено одбија да уведе санкције Русији и наставља да увози руски гас као главни извор снабдевања. Режимски медији у Србији често преносе наративе блиске Кремљу – Украјина као марионета НАТО-а, Зеленски као нелегитимни лидер – али чињенице о војној и хуманитарној помоћи Кијеву остају у другом плану.
Петровскаја наглашава да посета није била предизборни трик. Била је унапред припремана и део дужег процеса интензивирања контаката: сусрети Вучића и Зеленског на маргинама међународних скупова, посете украјинских званичника Београду, Вучићеве две посете Украјини у последњих годину дана. У исто време Србија је убрзала преговоре о споразуму о слободној трговини са Украјином и одржала прве војне вежбе са НАТО-ом на својој територији од 2022. године. Са Русијом таквих вежби од почетка рата није било.
Москва је реаговала кисело. Кремљевска пропаганда покушала је да умањи значај посете, називајући је „предизборном“, а фокус је пребацила на скандал са новинаром Франкфуртер Аллгемеине Зеитунг-а. Ипак, Русија није одлучила да прекине контакте, свесна да би прејак притисак Београд могао још више гурнути ка Западу и Кијеву. Упркос свим напорима, Москва није успела да од Србије направи антиукрајинског савезника нити да заустави њене везе са Кијевом.
За разлику од Русије, Кина је тихо и ефикасно преузела улогу главног источног партнера Србије. Улаже милијарде у инфраструктуру, енергетику и индустрију, а за узврат не тражи од Београда да се одрекне европских интеграција. Истовремено, Вучић продубљује стратешки дијалог са Вашингтоном, усклађујући се са америчком прагматичном стратегијом на Балкану чији је циљ потискивање руског утицаја.
Петровскаја закључује да посета Зеленског суштински не мења спољну политику Србије. Она само потврђује Вучићеву спремност да разговара и са Кијевом и са Москвом, без коначног избора. Његова политика је политика вечитог балансирања: развијати односе са супротстављеним силама, избегавати обавезе које би затвориле врата било којој страни и остати довољно користан свима да га нико не притисне до краја.
Док је Вучић на власти, Србија остаје на танком конопцу изнад провалије – сарадња са свима, обавезе ни према коме, а прави центри моћи су тамо где Вучић види будућност свог режима: у Вашингтону и Пекингу.
(Србин инфо)
