Пише: Драгомир Анђелковић
У средњем веку настао је израз „наследни непријатељ„. Под њим се подразумевао неко ко из генерације у генерацију остаје окорели противник заједнице, те је борба против њега надвременски приоритет. У почетку, док је у центру пажње људи доба о коме говоримо била религија, под „наследним непријатељем“ подразумевао се ђаво.
Са доласком духа хуманизма те окретањем човеку и његовим потребама – како индивидуално тако и колективно – мења се и смисао поменуте кованице. Она се све чешће, а од „доласка“ новог века (крај 15 столећа) доминантно, односила на кључне (гео)политичке супарнике неке државе или друштвене групе. Полазило се од тога да иако се скоро све мења, старо и укорењено непријатељство опстаје, те је важно посветити му се у континуитету са осећањем „крсташке“ мисије.
Наизглед парадоксално, али баш такав анахрони поглед на свет има део наших актуелних друштвенополитичких актера лажно-грађанске провенијенције који се заклињу у свеколику модерност, и он донекле објашњава капацитет за опстанак на власти Вучићевог, међу већим делом нашег народа не само непопуларног већ и омрзнутог режима. Поделе које генеришу и нагони које испољавају српски грађанистички следбеници идеје „наследног непријатељства“, раде њему у прилог.
Пре него што речено експлицитно конкретизујем, као имплицитни увод у то осврнућу се на, недавно, на сајту Пешчаник, као вид реакције на расправу са мном у једној телевизијској емисији, објављен текст новинара Мијата Лакићевића: „Косово и Устав Републике Србије“. Ради се заправо о препричавању дела чланка „Територије и остале уставне ствари“ економисте и политиколога Владимира Глигорова – који је на истом том Пешчанику објављен пре 20 година – уз Лакићевићев кратак увод и, са намером да баш он буде битан, још сведенији закључак.
Пре тог последњег дела свог списа, скоро као свето писмо у прилог тога да Косово и Метохија ни са уставног становишта нису део Републике Србије, Лакићевић наводи неколико потпуних бесмислица и манипулација споменутог Глигорова. Па да кренемо од амалгама другог са првим.
Аутор констатује да би била потребна промена Устава ако би Косово прихватило да има суштинску аутономију у оквиру Србије, али да га није потребно мењати ако би Косово остало изван наше државе. Оно што је у тој комбинацији нетачно то је да би Устав морао да се измени ако би Косово било интегрисано у наш систем. Члан 182. Устава предвиђа за тај случај следеће: „суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“; али се сам Устав Србије не мења! Отуда, да поновим, речено у вези са његово променом у тој варијанти спада у бесмислице.
То би важило и за тврдњу да Устав не би морао да буде промењен „ако би Косово остало изван Србије“ да се мисли на формално одрицање Србије од заштите свог територијалног интегритета. Не само преамбула важећег Устава, већ и његов 114. члан, тако нешто онемогућавају налажући врху државе да се посвети очувању „суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“, те је отуда супротно поступање несумњиво акт велеиздаје; да би то било избегнуто Устав би морао да буде промењен пре одрицања од наше јужне покрајине. Оно би морало да буде спроведено у два корака.
То Глигоров добро схвата па зато ту већ дестилисано манипулише. Пише лукаво, тако да на први поглед делује да има у виду да Косово више и формално није део Србије, а заправо каже да Устав не мора да се мења ако Београд званично не буде признао његову сецесију али косовско-метохијски терен и даље буду контролисали албански сепаратисти (подржани од стране НАТО окупатора). Очито ту игру речи и мисли Лакићевић није схватио када дословно, цитирајући Глигорова, у свом тексту констатује: „по ономе што пише у Уставу, Косово није део Србије“. Да је разумео манипулацију онога на кога се позива (која је на линији свега што од 2013. са Косовом ради Вучић), ваљда би изнашао неку форму да свој исказ упакује тако да фронтално не буде супротан истини.
Но, и Глигоров баш у свему не заостаје за њим. И он, за разлику од претходне веште манипулације, у свом чланку има и неразблажене бесмислице. За њега је „доказ“ да Косово није део Србије то што је наша земља Уставом дефинисана као „држава српског народа и грађана Србије“. Како каже: „Јасно је да би таква формулација била немогућа уколико би тај устав требало да важи и на Косову“. Којешта! Савезна Република Немачка је уставно недвосмислено дефинисана као државу „немачке нације“ и стално се Устав позива на континуитет са ранијим видовима испољавања државности Немаца, а у СРН поред њих живе и бројни припадници других народа (и то не само савремене миграционе провенијенције).
Лужички Срби, рецимо, аутохтони су народ на просторима на којима су до данас опстали, који је при томе ту живео пре покоравања њихових земаља од стране немачких великаша током 9. века те насељавања на њима и Немаца. Они су досељеници на лужичко-српске земље а не Лужички Срби на немачке! За разлику од њих који су хиљадама година своји на своме, Албанци се неспорно током отоманске окупације српских земаља масовно насељавају на косовско-метохијским и неким другим њиховим деловима тек почевши од 18. века.
То не значи да немају основ да начелно уживају сва мањинска права по највишим европским стандардима, што уосталом њима као и свим другим народностима Устав Србије гарантује. Али на темељу реченог видимо до које мере је искривљен поглед на нашу државу, права њеног већинског народа и Косово, Владимира Глигорова. Коликогод вешто жонглирао идејама, није могао да се уздржи да не устврди нешто што је потпуно бесмислено, тј. да ако желе Косово – упркос томе што многи народи од Хрвата до Немаца имају у својим уставима утврђену потврду националног карактера сопствене државности – Срби на то немају право. А када на томе инсистирају, како заслепљено тврди, то само по себи потире могућност да је Косово део Србије.
Такве небулозе могу да буду само одраз скоро па подсвесне србофобије коју су многи усвојили (и сада преносе на млађа покољења) током доба диктатуре аустријског каплара а затим бољшевичког маршала Ј. Б. Тита. Да сада не понављам оно о чему сам већ више пута писао о томе колико и какво зло је он са својим следбеницима учино нашем народу, али нема сумње да је не баш минорном броју људи на нашим просторима то нешто позитивно а не негативно. Током деценијске системске индоктринације и опортунистичког усвајања идеолошких постулата оних који су у служењу Брозу препознали своју животну шансу, створено је међу Србима немало антисрпских титоистичких јаничара.
Они не само што су се некритички, на уштрб свог народа, идентификовали са југословенством подвученим црвеним, већ им није боло очи ни то што се од Срба очекивало да жртвују своје националне интересе не само ради југословенског јединства већ и у користи других народа који не да то нису чинили због Југославије, већ су овако или онако радили и на њеном разбијању. Тако је у неким чудним главама испадало да су „прогресивни“ они Срби који су спремни да буду ударна песница других нација против своје! Срби су добри када се одричу себе ради других!
Јадно и бедно када припадници нашег народа то прихватају. Они који су тако поступали у даљој прошлости, рецимо, исламизирали су се па су се по правилу и „турчили“, те бар нису заговарали отоманске идеје тврдећи да су Срби. Данас они који то суштински (иако у другој обланди) чине, немају логични и морални проблем да се сматрају номинално Србима док јуришају на наше националне интересе. Баш то је жалосно, а не што припадници других народа користе нашу слабост и збуњеност насталу током прве (краљевске) и друге (титоистичке) епохе српског робовања југословенским илузијама.
И Бог је себи – како се каже – прво створио браду, па је разумљиво што припадници других народа наводе воду на своје воденице, макар нама то и штетило. Владимир Глигоров је, у том контексту треба то рећи, син Кире Глигорова, високог титоистичког функционера и затим првог председника независне Македоније (тада Републике Македонија а сада Републике Северна Македонија). Када је Скопље кренуло путем сепарације од Београда, Владимир је отишао из престоног града Србије (док је у њему живео и Југославије) у САД а потом се трајно настанио у Бечу. Из иностранства се, на начин који далеко од тога да је исијавао наклоношћу према Србима, бавио дешавањима на постјугословенском простору.
То је било његово право, ако је, ваљда у духу титоистичког идејног наслеђа, сматрао да срећа Македоније и остатка региона подразумева развој догађаја који није повољан по српски народ. То за нас није ни превелики проблем. Много већи је то што део Срба – а без обзира што су у мањини нису толико маргинални колико би њихове екстремистичке национал-мазохистичке идеје требало да буду – искрено или из опортунизма прихвата такав поглед на нашу националну прошлост, садашњост и будућност. Да парадокс буде већи, за тај део нашег народа, он је изгледа оно што је у средњем и новом веку био „наследни непријатељ“. Срби су тако, изгледа, „наследни непријатељи“ делу Срба. Нема шта, болесно!
То објашњава што многи наши неотитоисти, који себе неретко накарадно сматрају либералима -тако да испада да смо јединствена земља на свету где квазилиберали воле једног бившег тоталитарно-комунистичког диктатора и великог крвника – индиректно помажу вођи СНС картела Александру Вучићу да остане на власти, док се као боре против њега.
Прво, и када то раде, тако нешто је за њих секундарна ствар. Примарна им је, у складу са доктрином „наследног непријатеља“, борба против Српства. Да не будем некоректан, није да воле Алека без Косова, али важније им је то што он гази српске националне интересе него што је шеф криминалне братије. Волели би да падне са власти, није да не би, али тек онда када заврши свој велеиздајнички задатак и буду уверени да ће га наследити они који ће наставити да воде његову антисрпску политику. Отуда, трагикомично релативизују питање велеиздаје. „Таман посла“ да је то рушење територијалног интегритета земље. Ма јок! Вучић не може да се одрекне Косова када оно као „није наше“.
Друго, док Вучић прича лажне патриотске приче онда када издаје, они велеиздају заговарају јавно и са поносом, као што громогласно призивају и регионалну „идилу“ по укусу Загреба, Приштине и других антисрпских средишта моћи, те намећу по нас штетну евроатлантску геополитичку оријентацију. Тако основано делују већини Срба као политичко страшило, које прикрива национално зло које нам Вучић чини у пракси.
Он мало, мало, па викне „држите лопова“ гледајући у њих, док чини национално-државна злодела; другим речима њих набеђује за стварну али теоријску србофобију, коју многи могу да виде и чују па им делује да су речи СНС картел мајстора да се бори за Србију реалне, а он у међувремену закулисно обавља оно о чему анти-Срби јавно говоре. То је, свесно или несвесно, обједињавање њих и њега – да се послужим речником Хашког трибунала који многи ЕУ и НАТО фанови и даље величају – ради вршења „удруженог злочиначког подухвата“ рушења територијалног интегритета Републике Србије.
Тако смо стигли и до закључка релативно кратког, и речима Глигорова испуњеног, текста збуњеног Мијата Лакићевића. Пошто је – у то изгледа искрено верује (што је запањујуће јер се ипак не ради о неписменом човеку) – „доказао“ свој став да „по ономе што пише у Уставу, Косово није део Србије“, поручује студентима и њиховом покрету: „мислим да би ова (заправо врло стара) вест њима могла донети олакшање – кроз сазнање да је прича о ,недавању Косова’ кукавичје јаје које им се подмеће те да не морају да бране оно што су њихови очеви и дедови (давно) изгубили“. Укратко: не брините децо, каже вама чика Мијат, није српско Косово те не трошите на ту причу време већ удрите бригу на ЕУ весеље.
Верујем да у томе постоји и доза његове добронамерности према њима, како би спојио оно што је из његовог угла лепо са корисним за евроатлантске моћнике. Зато шифровано сугерише студентима: што се пре манете националних прича, веће су шансе да „Централни комитет“ у Бриселу пусти истрошеног квислинга Вучића низ воду, и помогне устоличењу нових, свежих НАТО и ЕУ фалангиста на српски трон.
Једино што Лакићевић и њему слични не схватају, то је да и већина студената, као и преовлађујући део целог нашег народа, не жели да сјаше издајнички Курта да би узјахао исти такав Мурта. Циљ већинске Србије, за који ће се она свакако и даље борити, јесте национално колико и демократско ослобођење!
Отворени неотитости немају ни најмању шансу да наметну своје (а то је свођење Српства на крње Србијанство, и то још грађански редефинисано те уклопљено у НАТО оквир), коликогод су у стању да овако или онако помало помажу Вучићу да се још неко време копрца на власти. Осим што потврђују утисак да су јадни, ниша друго иоле значајно не постижу.
Могу Српство да доживљавају до миле воље као „наследног непријатеља“, то је небитно. Много опаснији су евроатлантски опортунисти, који се неретко као и Вучић претварају да им српски интереси нису страни, док покушавају да узурпирају студентски покрет и окићени туђим перјем дођу на власт, те онда наставе геополитичким стопама Алека без Косова. Но, то је друга прича којом смо све већ бавили и свакако је и у будућности нећемо занемарити!
(Магазин Таблоид)
