Дејан Петар Златановић је на почетку емисије објаснио да је намера новог формата да отвори простор за разговор о различитим погледима на друштвене, политичке, културне и историјске теме, не само у Србији већ и у свету. Полазиште прве дебате било је питање старо колико и организована људска заједница: да ли друштво треба градити пре свега на заједници, традицији, вери и историјском наслеђу, или на правима, потребама и слободама појединца.

Златановић је подсетио да се кроз политичку историју тај сукоб често описује као разлика између деснице и левице, мада границе никада нису биле јасне. Десница се најчешће везује за заједницу, веру и предање, а левица за положај појединца, његова права, социјалну правду и однос према држави. Ипак, како је нагласио, 21. век више није ни класично индустријско доба, ни време у коме вера има исти свакодневни утицај као у прошлости, али није ни доба неприкосновене вере у науку, какво је постојало у 18. и 19. веку.

Костић: Подела на левицу и десницу више није довољна

Академик проф. др Ненад Костић оценио је да су појмови левице и деснице настали у историјском контексту Француске револуције, али да је таква подела данас недовољна. Он је навео да се Ганди и Стаљин могу ставити на леву страну политичког спектра, као што се Слободан Јовановић и Мусолини могу сврстати на десну, али да је очигледно да међу њима постоје огромне разлике.

Према Костићу, за разумевање политичких идеологија није довољна једна оса лево–десно. Потребна је и друга оса, која би разликовала ауторитарне од либералних политичких ставова, а могуће је, како је рекао, додати и трећу осу како би се политичке идеје посматрале као тачке у простору. Тако би се избегло грубо и нетачно сврставање личности и покрета који формално припадају истој страни, али су суштински међусобно супротстављени.

Златановић је у разговор унео и религијску димензију, указујући да симболика десне и леве стране није само плод Француске револуције, већ има дубље библијске корене: десно од Бога означава праведност, а лево оно што је одвојено од праведности. Костић је прихватио да је тај слој значења занимљив и подсетио да се на хришћанским фрескама и ренесансним сликама често раздвајају спасене и проклете душе управо кроз симболику страна.

Разум, појединац и држава као орган принуде

Костић је затим говорио о кризи рационалности у савременом друштву. Као пример је навео хороскопе, који су, према његовој оцени, „измишљотине”, али и сведочанство људске потребе да у хаосу види поредак. Стари Грци су, како је објаснио, у насумичном распореду звезда видели сазвежђа, митове и божанства, што показује да човеков ум често намеће систем тамо где га нема.

Говорећи о вредностима модерног доба, Костић је нагласио значај права појединца, нарочито од просветитељства наовамо. Он је указао да се у савременим друштвима често поставља питање како ускладити права појединца са правима група, посебно када су групе у прошлости биле угњетаване. Као пример навео је америчко искуство са расним мањинама, где се поставља питање да ли појединац данас треба да добије предност због неправди које је у прошлости трпела његова група.

Костић је нагласио да закони најчешће говоре о грађанину и појединцу, јер се управо преко појединца уређују права, одговорности и однос према држави. Добар закон, како је рекао, треба да ограничи власт државе и заштити права човека од злоупотребе. Он се заложио за схватање по коме човек рођењем има многа права и слободе, а државни органи морају бити ограничени да та права не би сужавали.

На питање о наднационалним структурама — од Уједињених нација до корпорација и организација попут ФИФА — Костић је одговорио да човечанство има глобалне проблеме, попут загађења животне средине и климатских промена, које су нерешиве ако свака суверена држава мисли искључиво на себе. Он је, ипак, упозорио да је држава по својој природи орган принуде и насиља, позивајући се на речи правника Радомира Лукића.

Посебно је нагласио да у Србији не треба увек величати државу, јер управо органи државе, према његовим речима, често наносе штету друштву: „засипају сузавцем, бибер-спрејом, бију, приводе, лажно оптужују, кажњавају и шурују са криминалцима”. Због тога, сматра Костић, уместо слепог обожавања државе често треба говорити о друштву, јер је друштво оно које трпи последице злоупотребе државног апарата.

Кузовић: Темељ сваког друштва мора бити добробит човека

Проф. др Душко Кузовић је, одговарајући на питање из угла деснице и конзервативне мисли, рекао да у темељу сваког друштва, па и оног које је у распаду као српско, мора да стоји здравље и добробит човека. Према њему, степен распада једног друштва може се мерити тиме колико је занемарило човека.

Кузовић је нагласио да су појмови левице, деснице, либерализма, социјализма и комунизма у Србији дубоко злоупотребљени и дискредитовани, иако су друштву потребне разлике. Разлике су, како је рекао, покретач друштва, јер би друштво нестало ако би сви мислили исто. Зато су Србији потребна и групна и појединачна мишљења, јер се никада не зна где се може појавити нови Тесла, Пупин или Миланковић.

Он је као кључни појам увео „кичму” друштва — тачку од које се полази и којој се, у случају грешке, може вратити. Кузовић је оценио да је српско друштво 1945. године направило огроман искорак, насилно прекидајући сопствене историјске и културне основе, због чега се, како је рекао, Срби и данас „тетурамо” у покушају повратка.

Посебно је критиковао оно што је назвао „малигним национализмом” и „вулгарним шовинизмом”, који је, према његовом ставу, деведесетих година био политички нуђен кроз Српску радикалну странку и њеног тадашњег предводника Војислава Шешеља. Кузовић је оценио да тај образац није био повратак здравој традицији, већ токсична замена за њу, заснована на мржњи, нетрпељивости и одсуству љубави.

За Кузовића традиција није „обожавање пепела”, већ „одржавање ватре”. То значи да се предање не сме претворити у мртви оклоп који се намеће грађанима. Промене у друштву, према његовом ставу, треба да буду постепене и повратне: ако друштво погреши, мора имати механизам да се врати уназад. Управо зато је упозорио да велике и неповратне промене могу бити опасне.

Српска левица и десница: можда има Бога — има Бога

Једна од најважнијих Кузовићевих теза била је да је разлика између традиционалне деснице и левице у српском друштву мања него на Западу. Како је рекао, левица каже „можда има Бога”, а десница каже „има Бога”; у многим другим питањима постоји сагласност.

Он је као заједничке вредности навео бесплатно образовање, бесплатно здравство, заштиту човека, па чак и историјске примере из српске традиције. Подсетио је на закон кнеза Милоша, по коме се човеку није могао одузети минимум нужан за живот породице, као и на Сретенски устав, по коме је сваки роб који пређе српску границу постајао слободан. Кузовић је тиме желео да покаже да социјална осетљивост није страна српској традицији.

У наставку је нагласио да заједница у 21. веку не може бити грађена само на уском верском или етничком оквиру. Потребно је, како је рекао, отворити питање да ли су Срби само православни, или у српски културни круг могу спадати и људи католичке вере, исламске вере и атеисти. За њега је пресудно да заједницу окупљају вредности, а не интереси. „Ако нас окупљају интереси, ми смо већ пропали, само нам то још нико није рекао”, била је једна од његових најоштријих порука.

Тема	Костићева наглашавања	Кузовићева наглашавања
Левица и десница	Подела је недовољна без осе ауторитарно–либерално	Српска десница и левица имају више заједничког него западне
Држава	Орган принуде који мора бити ограничен законом	Потребна као одбрана заједнице, али мора бити враћена грађанима
Традиција	Треба разликовати корисну од штетне традиције	Традиција је ватра која се одржава, не пепео који се обожава
Ресурси	Формално припадају држави, али слабе државе трпе притисак јачих	Припадају народу и сви грађани Србије морају одлучивати о њима

Костић: Свако има право на мишљење, али не и на своје чињенице

Костић није желео да себе идеолошки означи као левичара или десничара. Рекао је да његове ставове треба посматрати као мозаик, а не као једну слику. Као научник, нагласио је да је конзервативан у добром смислу: прихвата утврђено знање, али је спреман да промени став ако се појаве чињенице и докази који га оповргавају.

Он је као пример навео други закон термодинамике, за који је рекао да већ више од једног и по века нема ни експерименталних ни теоријских назнака да је погрешан. На том примеру је објаснио да у јавном говору мора постојати интелектуална дисциплина: мишљења могу бити различита, али не могу бити равноправна ако су супротна чињеницама.

„Свако има право на своје мишљење, нема право на своје чињенице”, поручио је Костић. Упоредио је дебату са фудбалском утакмицом: док се игра унутар линија и по правилима, све је дозвољено; када лопта изађе ван терена, игра престаје. Тако и у расправи — док су саговорници у оквиру чињеница, могу нудити различита тумачења, али када се изнесу тврдње противне чињеницама, дебата престаје да буде озбиљна.

Костић се осврнуо и на појам револуције. Није прихватио општу осуду сваке револуције, већ је навео да су неке биле разорне, а неке корисне. Као пример позитивног историјског учинка навео је Француску револуцију и њено начело слободе, једнакости и братства, које је вековима надахњивало просвећене и либералне покрете.

Истовремено, упозорио је да су изрази попут „традиционалне вредности” или „породичне вредности” често магловити. Потребно је, како је рекао, увек питати: која традиција и која породица? Подсетио је да није свака прошлост добра само зато што је прошлост, као и да међу традицијама има и оних које не треба чувати.

Добар човек као заједнички циљ

Кузовић је прихватио да чињенице морају бити основа сваког дијалога, али је указао да друштво мора установити и начин на који се до чињеница долази и како их стране у разговору прихватају. За њега је кључно питање како градити доброг човека.

Тај добар човек, према Кузовићу, може бити изграђен кроз православно хришћанство, католичко хришћанство, ислам, атеизам или неки пети пут. Важно је да се између полазишта и циља уклони што више препрека које човека одвлаче од добра. У том смислу навео је старо начело: живи честито, никога не вређај и дај свакоме оно што му припада.

Златановић је, са своје стране, у расправу унео питање заједнице као заштите појединца. Питао је ко данас брани човека од наднационалних структура, од корпорација, банака, друштвених мрежа и система у којима грађанин више не разговара са човеком, већ са роботом. Према његовом ставу, држава је и даље најбоља могућа одбрана појединца, због чега је пресудно ко је води.

Костић је на то приметио да се Златановић, иако себе види као десничара, у том делу изразио као социјалиста или ранохришћански мислилац, јер наглашава заједницу и њене обавезе према човеку. Он је додао да је марксистичка прогноза о одумирању државе пропала: држава није нестала, већ је ојачала као средство заштите интереса великих националних група.

Роботи, мреже и привид разговора

Костић је упозорио да се многи односи данас роботизују. Корисници друштвених мрежа, по његовом мишљењу, често живе у привиду да комуницирају са пријатељима, док заправо хране огромну машину подацима о себи, својим навикама, потрошачким склоностима и политичким интересовањима. Та машина, како је рекао, те податке продаје за новац.

Он је направио разлику између Уједињених нација, где се ипак могу заступати општи интереси човечанства, и глобалних корпорација, које су по својој природи усмерене на добит. Корпорације, према његовој оцени, не постоје ради човека, него ради добити власника и улагача.

Златановић је на то надовезао причу о словенском и српском поимању заједнице. Помињао је Винчу, словенска насеља, пољско и руско искуство, као и традиционалну српску задругу у којој куће и породични односи нису били засновани на оштрој хијерархији. Костић је потврдио да је српска породична задруга била „пљосната” и егалитарна, да се старешина бирао по способности, а да су жене имале значајну улогу у управљању домом.

Кузовић је затим навео установу гумна или гувна, која је постојала на простору Србије, Херцеговине, Црне Горе и Косова. То је, како је рекао, био круг у којем су представници породичних задруга судили, одређивали казне, исправљали грешке и бирали вођу као првог међу једнакима. За Кузовића, то је био облик народне демократије који је трајао вековима, чак и под османском влашћу.

Политику треба вратити у њене оквире

Костић је у једном делу расправе указао да се у Србији воде бесмислене расправе о томе да ли је нешто „политичко” или није. Он је политику дефинисао као скуп мера за стицање и вршење власти, а политичко као оно што се тиче стицања и вршења власти. На основу српског искуства додао је да је политика често и употреба и злоупотреба власти.

Према његовој оцени, у Србији се реч „политичко” често користи тамо где би требало рећи јавно, друштвено или цивилизацијско. Такво мешање појмова доводи до тога да се сваки јавни поступак одмах ставља под сумњу, јер је политика у Србији обрукана. Зато је предложио да се већи део јавног простора ослободи за грађанско, друштвено и цивилизацијско деловање.

Кузовић је на то додао да притисак политике на целокупно друштво показује да се држава води супротно интересима већине. Он је оценио да је председник Србије Александар Вучић, према његовим речима, „апсолутиста” већ дуже време, а да је сада озбиљно закорачио ка диктатури. Кузовић тврди да то није само последица Вучићеве воље, већ и потребе страних и домаћих интересних група да лакше дођу до ресурса.

У том контексту је навео литијум у Јадру, Бор, злато, бакар и Зрењанин као примере где је потребан један човек који отвара пут интересима. Према Кузовићу, када би институције радиле, сваки такав захтев пролазио би кроз председника Владе, ресорна министарства, пољопривреду, заштиту вода, локалне заједнице и стручну проверу. Пошто су институције, како је рекао, „атрофиране”, страни и домаћи интереси траже да једног човека замене другим истим таквим човеком, са истим „перформансама”.

Рудна богатства, молибден и питање суверености

Златановић је затим отворио питање ресурса, помињући нове технологије, чипове и молибден као елемент који би у будућности могао добити велики значај. Према његовим речима, Србија има значајна налазишта у крају од Сурдулице ка Кривој Феји, у близини Власинског језера, што отвара питање да ли ресурси припадају једном народу, држави, становништву или целом човечанству.

Костић је одговорио позивањем на Тукидида: „Јаки поступају како хоће, а слаби како морају.” Према закону, како је објаснио, рудници, земљиште, воде и богатства у границама једне државе припадају тој држави. Али у стварности, када велике силе, наднационални савези или моћне корпорације нешто хоће, мала држава је често слаба или беспомоћна.

Костић је јасно рекао да се противи рударењу као „пасошу у благостање”. Рударство је назвао заосталом привредном граном и оценио да Србија треба да развија оно што је у начелу неограничено: знање, домишљатост, машту и стручност. Као примере земаља које су развој градиле на образовању навео је Јужну Кореју и Ирску.

Он је говорио и о трајним енергетским решењима, попут контролисане нуклеарне фузије и коришћења сунчеве енергије. Према њему, када би човечанство трајно решило енергетско питање, трка за рудним богатствима и материјалним ресурсима могла би изгубити садашњу оштрину.

Кузовић је, пак, нагласио да су ресурси власништво народа који је гинуо да би створио државу. Због тога се, према његовом мишљењу, о сваком руднику у Србији мора изјашњавати цела Србија, а не само локална средина у којој се налази лежиште. Навео је пример Лознице и Јадра, тврдећи да сваки грађанин Србије има морално и историјско право да одлучује о сваком педљу земље коју су стварали преци.

Кузовић је тврдио да би, када се упореде добици од пољопривреде и могућа рудна рента, земља у Јадру могла доносити више кроз малину, повртарство и радна места него кроз рударење. Такође је упозорио да студије процене утицаја на животну средину треба радити већ за истражне бушотине, јер и оне, према његовој оцени, могу угрозити подземне токове и земљиште.

Образовање, здравство, храна и енергија као минимум

У расправи је истакнуто да Србија, као мала земља, нема право на лоше образовање. Кузовић је нагласио да је срамота дозволити лош здравствени систем и постојање гладних људи, те да сваки човек мора имати обезбеђен основни пакет хране, енергије, здравствене заштите и образовања. За њега су то темељи без којих нема ни левице, ни деснице, ни озбиљне државе.

Костић је, у полемици о прецима и заслугама, нагласио да свако треба да буде вреднован по сопственом раду и заслугама, а не по врлинама или манама предака. И сам је навео да потиче из родољубиве породице, да су му отац и дедови ратовали и страдали за Србију, али да на основу тога не тражи никаква права за себе.

Он је истовремено исправио Кузовићеву тврдњу да наука не може поуздано установити штету од истражних бушотина. Навео је рад др Драгане Ђорђевић и њених сарадника, који су, према његовим речима, испитивањем узорака воде у Јадру показали загађење повезано са пробним бушотинама. За Костића, научни и рационални став је неопходан: оно што наука сада не зна, може сазнати.

Суверенитет, Израел и питање црвених линија

Златановић је потом отворио питање црвених линија: колико држава и народ смеју да препусте странцима, не само у материјалним ресурсима, већ и у управљању друштвеним односима, медијима, мрежама, невладиним организацијама и јавним простором. Као пример је навео Израел, који је мала земља, али успева да намеће своје интересе, као и Северну Кореју, са чијим системом се не слаже, али коју је навео као пример потпуног суверенитета.

Костић је одговорио да је Израел, по његовој оцени, атипичан пример у међународним односима: мала земља која се понаша ратоборно и насилно према Палестинцима и околним земљама, али ужива готово потпуну подршку Сједињених Америчких Држава. Он је оценио да Америка, под утицајем израелског лобија, често поступа и против сопствених интереса, а као пример је навео и напад на Иран, за који сматра да доноси штету читавом свету кроз цену нафте, несташицу ђубрива и последице по храну.

Костић се позвао и на Џона Миршајмера и Стивена Волта, који су писали о утицају израелског лобија на америчку политику. Према њему, пример Израела показује да историја још нема лако објашњење за однос у ком мала држава дугорочно утиче на велику силу да ради на њену корист.

Кузовић је, међутим, у израелском примеру видео и поуку за Србију. Према његовом ставу, Израел је деценијама развијао обавештајну, лобистичку, финансијску и културну мрежу у Америци, што показује значај „меке моћи”. Србија, како је рекао, има потенцијал за сопствену меку моћ, али нема снагу и заједницу која би је систематски градила кроз образовање, културу и привреду.

У том делу Кузовић је нагласио да Косово и Метохију треба посматрати не само као културну, духовну и историјску баштину, већ и као огромну имовину Србије, која је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста. Према његовим речима, та имовина је отета, а Србија мора о својој држави говорити и као о материјалном, а не само симболичком наслеђу.

Друштвене мреже, страни агенти и домаћи канали

Златановић је у наставку указао да и друштвене мреже морају бити питање суверенитета. Навео је пример Русије, где мреже које желе да раде на њеној територији морају имати представништво у земљи, као и америчко решење по коме организације повезане са страном државом могу бити третиране као страни агенти.

Кузовић се с тим сагласио и рекао да је неопходан закон о страним агентима, по моделу који постоји у Сједињеним Државама. Такође је истакао да све друштвене мреже које делују у Србији морају имати канцеларију у Србији. Истовремено је упозорио да су друштвене мреже у овом тренутку, упркос свим манама, отворенији и поузданији канал информисања од многих медија који се финансирају из јавног новца.

Он је поставио питање зашто Србија нема сопствени Јутјуб, Фејсбук или Икс, односно домаћу платформу која би штитила јавни простор. За Кузовића, то је питање државне слабости и недостатка свести. Потребно је, како је рекао, вратити државу, односно републику, у руке грађана.

Костић: Србија је постала интелектуална колонија

Костић је упозорио да Србија тренутно није способна да сама управља својим рудним богатствима, јер је законски и институционално ослабљена. Навео је да Геолошки завод Србије, према његовим речима, годинама не сме да ради геолошка истраживања која претходе рударењу, док су та права дата страним фирмама. Тако компаније које истражују лежишта стичу предност и могућност да касније траже експлоатацију.

Он је говорио о страним компанијама, о кинеским извозницима у Србији, о Зиђину и Линглонгу, као и о прљавим технологијама. Према Костићевој оцени, Србија не сме бити јефтин извор сировина, али још је опасније ако постане интелектуална и цивилизацијска колонија. Ако једно друштво изгуби образовање, универзитете, наставнике, професоре и стручност, онда више не може да се одбрани ни материјално.

Костић је посебно упозорио на нападе на школе, наставнике, ученике и универзитетске професоре, док се, како је рекао, криминалци у јавном говору често представљају као „јунаци” и „родољуби”. Према њему, то се ради да друштво не би разумело шта му се заправо дешава.

Кузовић је на то надовезао пример Линглонга у Зрењанину. Он је подсетио да је учествовао у протесту испред те фабрике и навео да је, према његовим тврдњама, 97 хектара првокласне њиве претворено у грађевинско земљиште, да је подигнут огроман објекат без одговарајуће документације, као и да су услови у којима су боравили кинески радници били понижавајући. Према Кузовићу, држава је паралисала инспекције и дозволила да страни интереси користе политичку кризу у Србији.

Он је оценио да је доласком СНС-а на власт покренут „окупациони пројекат” и највећа политичка криза од Првог српског устанка. Тај пројекат, како тврди, не делује само кроз деиндустријализацију, већ и кроз културно разарање, одлив становништва, уништавање образовања, наметање турбо-фолка и замену вредности голим интересима. СНС је, према његовим речима, модел окупљања људи који су послушни, немилосрдни и спремни да извршавају налоге без моралне кочнице.

Језик као одбрана од пропаганде

На крају расправе, Костић је предложио да се уместо речи „декултурализација” користи српскија и јаснија реч — „заглупљивање”. Навео је и да је у монографији против пројекта „Јадар” написао кратак прилог под насловом „Како прозрети пропаганду и презрети пропагандисте”, са саветима како препознати обману.

Међу тим саветима издвојио је: не веровати онима који проричу далеку будућност, не веровати онима који гарантују да се нешто неће десити, и не прихватати тврдњу да нешто лоше постаје добро само зато што постоји нешто још горе. Костић је приметио и да Кузовић повремено користи енглеске изразе попут „кноw-хоw” и „wин-wин”, те је затражио да их преведе гледаоцима.

Кузовић је одговорио да се труди да говори српски и пише ћирилицу, али да понекад употреби страну реч да би поруку приближио онима којима је упућена. „Wин-wин” је превео као комбинацију у којој добијају и окупатор у земљи и окупатор ван земље, док народ губи.

У завршници су оба саговорника истакла да је вредност ове дебате управо у томе што су показали да се може разговарати различито, без мржње и међусобног уништавања. Костић је захвалио Златановићу на добро вођеном разговору и рекао да је показан пут како се може развијати толеранција. Златановић је оценио да је Србија изгубила јавни простор у коме би се овакве теме озбиљно разматрале, подсетивши да би РТС морао да се бави и темама које нису дневно исплативе, али су важне за друштво и државу.

На крају је поручио да човек, као личност, постоји само у заједници, те да је циљ оваквих емисија да се разјасне појмови које сви користимо, а које често не разумемо довољно. Управо зато је дебата Костића и Кузовића отворила питање које превазилази поделу на левицу и десницу: може ли Србија у 21. веку изградити друштво вредности, знања, слободе и одговорности — или ће остати плен интереса, пропаганде и туђих центара моћи.