Да не би признања Саше Вуковића Боскета, скоро да нас убедише да се злосрећни Александар Нешовић Баја самопозвао у ресторан на Сењаку, ту извршио самоубиство, онда се тако мртав одвезао до Јарковаца, ту се забетонирао у буре, а потом закопао у јарак.

За смрт Станике Глигоријевић на наплатној рампи у Дољевцима окривљен је и осуђен возач директора „Коридора“ Зорана Бабића, али је за такву пресуду било потребно да главни кадија земље Србије „експроприше“ два минута снимка несреће и склони их од јавности, породице страдале жене, адвоката, тужилаца и судија.

Мајор Омер Мехић је пио пиво па срушио хеликоптер Војске Србије, полицајцу Лазару Бачићу на протесту испред РТС-а у марту прошле године око замало нису избили студенти, а не колега из Жандармерије који га је нокаутирао, на плантажи у Јовањици се узгајао органик парадајз, Александру Вулину је женина тетка купила стан, по Савамали су рушили комплетни идиоти, брат председника је изгубио личну карту на основу које је непоштени налазач отворио фирму, Вучићеве присталице добровољно хрле на митинге да дају подршку вољеном председнику, а не трпају их активисти у аутобусе и возају ко браве по Србији, снајперисти скачу по београдским крововима у намери да убију председника…

И тако редом до најновијег случаја вређања елементарне интелигенције грађана, по којем су студенти и грађани 15. марта прошле године инсценирали удар тзв. „звучног топа“ по унапред припремљеном сценарију који су полицајци УКП, наводно, нашли приликом упада у Ректорат и на Филозофски факултет.

Тврдња да су студенти сами инсценирали овај догађај звучи као теорија завере чија имбецилност подразумева исту особину оних који би у њу требали да поверују, а сама од доказа бежи брже него што њени промотери беже од разумних питања на које су сами били дужни да одговоре.

По опробаном сценарију идентификован је „кривац“, донета је пресуда пре него што је ишта доказано, а на доказивању се у овим конфабулацијама не инсистира, нити је оно потребно, а не би ни ваљало у њега се упуштати, јер носи ризик даљег заплитања у кучине.

Не требају ни чињенице, ни истрага, ни докази – довољна је само тврдња упакована као „непобитни“ закључак који ће се пропагандно рабити с само једним циљем: да се ствар разводни, релативизује и замагли до потпуног обесмишљавања. Без јасних и проверљивих доказа тешко је поуздано проценити која верзија догађаја је тачна, а овде није ни циљ да се дође до истине, већ да се она заклони а пласира верзија којом се може манипулисати.

Кривац је жртва, а џелат ће јој опростити што је тукао. У том смислу је и најлакше оптужити оне који немају моћ ни ресурсе да се од тих бесмислених оптужби бране, како би се поштедели они који имају обавезу да одговоре шта се стварно десило те вечери на београдским улицама.

Стратези ове најновије коске власти рачунају на склоност људи да поверују у теорију која се уклапа у њихово претходно виђење догађаја и актера. Они који већ верују да су студентски протести манипулативни и политички режирани са стране, тврдњу да је инцидент режиран примиће здраво за готово и они се неће удубљивати у проверу њене веродостојности.

Режим ову „псину“ и није наменио онима који на њу гледају са скептицизмом и траже додатна објашњења и доказе, већ онима који ће је бланко усвојити као крунску потврду свог претходног уверења које је, такође, продукт агресивног пропагандног инжењеринга. Они не постављају питања, не сумњају, њихово је само да се, у складу с потуреном верзијом, политички групишу и определе.

У крајњем случају, они који су осмислили ову имбецилију и не рачунају на то да у потурену верзију убеде већину људи, већ да посеју сумњу која ће довести до тога да се јавност подели, заинтригира али и да глође бачену коску док се не осмисли нека нова.

С друге стране, овим је пребачен фокус са самог инцидента на понашање учесника протеста како би се довео у питање њихов кредибилитет и они представили као манипулатори и лажови. То говори и о паници, очају и страху режима од резултата потенцијалних избора да су чак и аферу, коју су на све могуће начине више од годину дана заташкавали, сада извукли из нафталина да је употребе у политичкој борби.

За сада су студенти и грађани само глумили напад, али како је кренуло, у следећој варијанти ћемо слушати да су провалили у магацин МУП-а, отуд узели „звучни топ“ и пуцали сами у себе, како би кривицу свалили на дивни и увиђавни режим.

Лажи, име ти је Вучић.

Аутор: Ранко Пивљанин