Београдска подземна сцена последњих деценија постала је полигон на којем су се преплитали интереси криминалних група и врхова државне власти. Од формирања навијачких фракција по инструкцијама из Немањине, до покушаја редефинисања савезништава након пада најмоћнијих група, развојни пут ове спреге осликава динамику политичког утицаја на криминалне структуре.
​Ера Јањичара: ​

Све је почело 2014. године, када је, према доступним подацима и сведочењима, креирана стратегија за пацификацију навијачке трибине. Циљ је био јасан: елиминисати скандирање против власти. Иницијативу за формирање екипе која би преузела контролу над трибином наводно је покренуо врх државе, наложивши тадашњем министру полиције Небојши Стефановићу да кроз сарадњу са Владимиром Ребићем и Дијаном Хркаловић изгради нову структуру. ​Тако настају Јањичари, предвођени покојним Александром Станковићем, познатијим као Сале Мутави. Убрзо након формирања, Јањичари су из трибине потиснули групу Алцатраз, успостављајући потпуну доминацију. Веза са кавачким кланом успостављена је преко релације Херцег Нови–Београд, чиме је ова навијачка група постала продужена рука кавчана у Србији, уживајући заштиту тадашњих структура МУП-а и БИА-е у рату против шкаљарског клана. ​

Пукотине у систему: Од Јовањице до раскола

​Стабилност ове сарадње почела је да се урушава 2018. године. Сукоби унутар владајуће странке, подстакнути аферама Јовањица и Крушик, довели су до захлађења односа између Александра Вучића и министра Небојше Стефановића. У том периоду, кавчани су се нашли у позицији двоструких агената, балансирајући између интереса различитих центара моћи. ​Кључни тренутак неповерења наступио је у новембру 2019. године, када Вељко Беливук, наследник Салета Мутавог, избацује са трибине Александра Видојевића (Ацу Рошавог), иначе блиског пријатеља Данила Вучића. Од тог тренутка, Вучић губи поверење у Беливука и кавчане, процењујући да су постали ближи Стефановићу. ​

Јул 2020: Крај меденог месеца

​Непосредно пред јулске протесте 2020. године, однос је достигао тачку пуцања. Према наводима, Вучић је 5. јула позвао Беливука и захтевао од њега да 7. јула пошаље своју војску да бије демонстранте. Иако је Беливук био свестан да му је пад неизбежан, он је овај захтев категорички одбио. ​Коначном хапшењу претходио је низ инцидената, укључујући спекулације о физичком сукобу Беливука са Данилом Вучићем након чега је уследила акција хапшења организоване криминалне групе. ​

Потрага за новим извођачима радова ​

Након што је остао без главног адута за прљаве послове, врх власти је кренуо у потрагу за новом екипом. Покушаји реактивирања старих ауторитета попут Радета Богданова нису уродили плодом, јер је он одбио сарадњу. У потрази за алтернативом, остварени су контакти са криминалним фигурама из провинције, попут Лазе бомбаша из Ваљева и Сандокана из Шапца, с којима је покушан договор. ​Када се испоставило да они немају довољно ауторитета да замене Беливука, поглед је усмерен ка Дарку Шарићу. Преговори о прелетању Шарића у табор власти и одрицању од кавчана у замену за слободу, прекинути су нагло након интервенције Еуропола и подизања нове оптужнице. ​Последњи у низу покушаја проналажења нових савезника у подземљу наводно је усмерен ка Луки Бојовићу, након његовог изласка из затвора. Према наводима, ка Луки Бојовићу су упућене поруке пуне помирљивих тонова, само да се Вучић не дира. ​Ова хронологија открива крхку природу односа између државе и криминала, где се лојалност купује, а савези мењају брже од политичких приоритета, остављајући иза себе трагове који систематски нарушавају безбедност друштва.