Рат САД и Ирана је званично завршен. Након месеци преговора и размена ставова, потписан је коначни Меморандум о разумевању (МОУ) између председника САД Доналда Трампа и његовог иранског колеге Масуда Пезешкијана, борбе су престале, а испоруке и поморски саобраћај би требало да буду обновљени кроз иранске луке и Ормуски мореуз.
Управо тај део заслужује посебну пажњу, јер се читав амерички преговарачки напор сводио на обезбеђивање слободног протока нафте кроз ову стратешку тачку. Као што је Џејмс Кервејл чувено рекао током кампање Била Клинтона 1992. године: „То је економија, глупане.“
Детаљи спољне политике могу да покрећу елите на власти, али да би остали на власти, потребна им је подршка бирача, а за то морају да се баве економским питањима. Економија је кључ.
Ова војна авантура под снажним израелским утицајем завршила се стратешким поразом Сједињених Држава. Иронија је у томе што је главна преговарачка тачка САД, отварање Ормуског мореуза, постојала само због овог рата. Пре него што су САД и Израел започели заједничку акцију у фебруару ове године, мореуз је био отворен за све бродове и није било транзитних такси.
Нуклеарно питање, које је било у центру пажње на почетку сукоба, практично је нестало и замењено је формалним и минималним формулацијама.
Америчка блокада се такође постепено укида. МОУ предвиђа њено потпуно укидање у року од 30 дана, заједно са отварањем Ормуског мореуза. Јер Трампу је потребан проток нафте – одмах.
Јер, економија је кључ.
Ово је „ефекат Ормуског мореуза“, реалност у којој иранска контрола над овом стратешком тачком даје Техерану моћ какву ниједно нуклеарно оружје не може да пружи. Иран је сада у позицији да озбиљно утиче на глобалну економију, а војска САД ту не може много да промени.
Док остатак света разматра последице америчког (и израелског) претераног ширења моћи, поновно успостављање протока нафте из Персијског залива представља се као дипломатски тријумф САД, доказ председничког вођства и снаге.
Све се то ради како би се америчка економија, али и светска, вратила у „нормалу“, како би се до јесени могли приказати позитивни економски резултати америчкој јавности, без постављања непријатних питања – како се повратак на стање које је постојало пре рата може сматрати победом?
Занемарују се стварни економски трошкови рата – исцрпљивање америчких залиха прецизног наоружања и огромни трошкови њихове замене, које ће платити порески обвезници. Ту су и милијарде долара уништене инфраструктуре широм Блиског истока.
И изгубљени животи – америчких војника (релативно мали број), али и иранских цивила (хиљаде, укључујући 165 деце убијене у школи у Минабу).
Нема времена за морал и здрав разум у америчком јавном простору. Људи имају новац да троше – цене горива су пале и живот потрошње мора да се настави. Јер економија је кључ.
Овај „ефекат Ормуског мореуза“ представља системско успављивање друштва које више тежи илузији комфора него одговорности и последицама.
Јер одговорност подразумева и позивање на одговорност, а нико у Америци неће одговарати за, како аутор тврди, стратешки пораз у овом рату.
Свет ће се сада бавити питањем места САД у новом светском поретку, а свака озбиљна власт би морала да се суочи са самокритиком.
Уместо тога, америчкој јавности биће продавана прича о победи, док већина грађана не би могла ни да покаже Ормуски мореуз на мапи, а камоли Минаб.
Док год се споразум спроводи, јавност ће вероватно заборавити цену коју је платила и фокусирати се на краткорочно побољшање економије, као наводни симбол успеха.
„Ефекат Ормуског мореуза“ је, према аутору, коначни симбол пропадања америчког сна – илузија благостања која прикрива стварне последице.
Јер економија је кључ.
Извор: Нулта тачка, РТ
