Прочитај ми чланак
БОЕМСКИ ДАНИ ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА
Стара кривудава Скадарска улица, по којој је цео крај добио име Скадарлија, почетком двадесетог века до другог светског рата, била је царство београдске боемије, али истовремено и културно састајалиште великана позоришне сцене, пера, мисли, кичице.Овај чаробни крај Београда, вољени кутак поезије и романтичне историје, познат по дрвеној калдрми, гасним фењерима међу расцветалим крошњама дрвећа, по знаменитим кућама и кафанама…
„Нисам ни слутио да Београд има тако богату традицију поштовања писаца и позоришних људи“, изјавио је при посети Скадарлији познати италијански писац Алберто Моравија. „Могу вам речи да у том погледу не заостаје од многих европских градова. Ваша Скадарлија је заиста чаробан кутак историје и културе Београда. У ноћи, човек има утисак као да је на Мон Мартру…“
Кад изговоримо поетску и истовремено чаробну реч Скадарлија, одмах из пожутелог албума успомена, сећају се давно минулих времена, пред очима искрсавају ликови њених знаменитих становника и сталних гостију, који су радо певали ону стару, градску, љубавну песму са рефреном:
Бре, девојче, мајка те немала,
нит’ имала, нит’ те коме дала.
Изгоре ме твоја лепотиња:
чарне очи, румена усташца.
Редовни гости Скадарлије, како се говорило, овде су „најлепше дане прозивели — ноћу“.Зато, Антун Густав Матос с правом бележи: „Историја наше боеме била је, углавном историја насе књижевности“. У Јанково време редовни посетиоци Скадарлије били су: Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, браца Илици, Драгомир Брзак, Милован Глишић, Милорад Митровић, Радоје Домановић, Милорад Павловић-Крпа, Симо Матавуљ, Бора Станковић и други. У кафани „Три сесира“, по казивању савременика, својим пошалицама све зиво је у овој кафани одушевљавао Милован Глишић, као и Јанко Веселиновић, нарочито када би уз гусле запевао ону чувену песму с рефреном — „Мила мајко, подигни ме мало“.
Вечити младожења Стеван Сремац овде је кришом белезио кафанске доскочице за своје приче, док би Драгомир Брзак неуморно причао царшијске згоде и незгоде. Нушић са Милом Крпом био је неуморни забављач друства, као и сатиричар Радоје Домановиц, који није знао да се умери у пицу. Радо су тамо певани стихови песника, а са својим доскочицама блистао је Милорад Митровић.
Код „Три сесира“… Тамо је било царство боемије… То су били људи који нису с рачуном зивели, али су умели од срца да се насмеју и себи и другима… Иначе, поред препричавања дневних политичких новости, скадарлијски редовни гости говорили су и о свм културним догађајима, на лицу места стварали епиграме или казивали анегдоте. А све је то носило обележје духовитости и сироке великодушности да се нико не увреди, а опет се сви скупа слатко насмеју…
Стара боемска Скадарлија, током своје бурне историје, срдачно је дочекивала и многе познате културне раднике из иностранства, медју којима се помиње и Алфред Јенсен, шведски књижевник и слависта. Јенсен је писац студија о Гундулицевом „Осману“, преводилац Његоса, Мазураница…
Савременици причају да је Јенсен одмах по доласку у Београд дошао у кафану „Три шешира“, јер је раније чуо да се овде искупљају српски писци и глумци. Нашавши се у друштву Цица-Илије, Гавриловића, Стевана Сремца, Јанка Веселиновића и Милорада Павловића-Крпе, Јенсен је код „Три шешира“ остао до зоре. Причају да су га посебно одушевиле севдалинке Јанкове уз гусле, тако да није ни помишљао да се враћа жени у хотел, која га је, уплашено, преко полиције, тражила целе ноћи. …
ПЕВАЧ-ГУСЛАР И КЊИЖЕВНИК ЈАНКО
Успео портрет Јанка Веселиновића из скадарлијских вечери у кафани Три шешира даје Матош, којег је овај писац изгледом подсећао на Балзака: „Као да га ту пред собом гледам: повисок, крупан и мускулозан, малецко ћелав, висока чела, крупних очију, бркат…“ Попут Матоша и остали савременици су Јанка памтили само по добром, говорили о његовом љубазном опхођењу, слатком осмеху при сталном дружењу у кругу пријатеља, које је одушевљавао песмом и свирком на гуслама.
Причају да је Јанко уз гусле незаборавно певао снажним баритоном у башти кафане Три шешира оне народне песме о старцу Вујадину и његовим синовима, као и о одбеглој пашиној робињи, а највише аплауза добијао је за ону танану, лирску „Мила мајко, подигни ме малко…“ Одушевљен Јанковим гласом узалудно га је немачки социјалиста Херман Вендел наговарао да право из Три шешира оде у берлинску Оперу где би „све певаче заденуо за појас“. Али, разуме се, где би Јанко могао да напусти свог „стрица“ чича Милована Глишића, па Милета Крпу који је уместо њега „због штампарских кривица“ затвор одлежао, а затим ко би вечито дужном Нушићу менице потписивао.
„Друштво његово видело је вазда само једну страну његовог лица: ведрину, вазда осмејак и добру вољу да запева“, говорио је за Јанкову „маску“ његов искрени пријатељ Миле Крпа и додавао: „А он је био толико несебичан и друштвен да је певао и онда када му је душа плакала…“
Има још једна анегдота, коју је о Јанку професор Павловић често препричавао: због свог опозиционог држања кад је познати писац опет заглавио затвор дочека га његов „стари познаник“ апсанџија Дојчин с речима прекора: „Ама, госпон Јанко… и то перо што га имаш, баци га кад не ваља! .. А га узмеш у руку, а у апс? Опамети се, брате, једаред, па пиши паметно, онако како власт хоће… Или, затварај радњу!…“
Знајући колико његов „синовац“ добро познаје народни живот, ондашњи драматург Милован Глишић, успео је да наговори Јанка да за Народно позориште напише комад с певањем Ђидо. Завршивши овај комад уз помоћ Брзакову на премијери 6. јуна 1892. године, Јанко се појавио у народном мачванском оделу сјајно одигравши улогу сеоског момка о чему је остао епиграм:
„Чак си, Кардо, у театру Ђиду изигравао,
па си онда трештен пијан на клупама спавао“.
Причају савременици да се Јанко у то време много опијао због разних невоља, а и неузвраћене љубави лепе, познате глумице Веле Нигринове, коју је у Ђиди играла главну женску улогу Љубице. По свему судећи, била је то Јанкова чисто романтична веза…
МАЧВА И СКАДАРЛИЈА ЈОШ ПРЕПРИЧАВАЈУ ДОГОДОВШТИНЕ ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА
Аутор „Хајдук Станка“, „Ђиде“, „Сељанке“, „Слика из сеоског живота“, „Од срца срцу“, „Рајских душа“, „Зелених вајата“, „Малих прича“, „Јунака наших дана“, „Бораца“ и „Потера“, књижевник Јанко Веселиновић упокојио се пре нешто више од једног века. Овај реалиста и романтик, песник мачванског села, странствовао је по свету — Црнобарски Салаш, Глоговац, Београд, Свилеува, Коцељева, Беч, Шабац… Па опет Београд. Њему није одолео, као ни родној Мачви.
Сахрањен је у крају глоговачког гробља, тамо уз своје Веселиновиће, поред омање шумице и кукурузних поља — у кутку Мачве који још увек, и само на овом месту, личи на његову родну равницу из времена када је о њој писао. Све остало у Глоговцу изменило је изглед — школа, црква, њиве, куће, шорови… Изнад Јанковог споменика уздиже се бели јасен — гранат, али не старији од пола века. Чува вечну Јанкову кућу и од ветра и од студи, од сунца и од мрака, и од облака…
Путнику намернику изгледа као да ће се иза јасенова и из брестика, из шушња кукуруза и шеварја, кроз михољске паучине и сунчану позлату, иза кестенова и ораха, липа и вајата, изненада појавити, неочекивано искрснути Станко и Јелица, Ђидо и Љубица, воденичар Дева и умни глоговачки свештеници… Однекуда из кукурузишта, кроз грање дрвећа и шеварја, из плаветнила мачванске равнице, са Дрине, из самих небеса допиру акорди омиљене завичајне песме чича Јанка: „Мој облаче, немој на ораче.“
Стижу сви и све — осим Веле Нигринове. Њена сена овде се неће појавити, иако је на позорници носила мачванску прегачу и беле скути, певајући ведре песме из ове равнице. И она је давно, негде у далеким даљинама, као и Јанко, заувек нашла свој мир. Једино што њену вечну кућу, као Јанкову на крају глоговачког гробља, не штити хлад мачванских јасенова и брестова.
На ту чудесну жену овде у Мачви подсећа још једино њена фотографија из времена када је у београдском Народном позоришту играла Љубицу, а он Ђиду — када је каменила Јанкову љубав преголему. Мачвани је чувају у шабачком музеју на Јанковом писаћем столу изнад ладица за писма и папир, на његовој левој страни.
Када је Јанко сахрањиван, плакале су и Мачва и Србија. Зато су и речи писаца Густава Матоша, Радоја Домановића и Симе Матавуља на Јанковој сахрани јецале — јецај је најтежи плач, онај без наде и сузе, сув, болан и опор. Незаустављив.
И стотину и нешто више година после Јанкове смрти у Мачви живе добри, племенити и побожни људи, потомци истих таквих пишчевих савременика, земљака и јунака из његове прозе.
Глоговац и сада плени лепотом и људима као и у време Јанковог детињства, о којем пише у својој причи „Недеља у глоговачкој цркви“.
„Сребрни звук“ са црквеног звоника шири се равницом. Нису га загасиле ни бујице бурног пишчевог живота, које прејурише преко његове главе, ни бојеви, ни устанци…
У суседној Црној Бари Мачвани чувају вајат Станка Алексића — хајдука из Јанковог романа „Хајдук Станко“. То је, за то се мало зна, најпревођенији српски роман. И у Јанковом родном Црнобарском Салашу све подсећа на славног писца — споменик, називи улица (по њему и његовим литерарним јунацима), Дома културе, школе, библиотеке, културно-уметничког друштва.
У Бадовинцима још увек постоји кућа његове кћерке Персе, удате Туфегџић, коју су купили Мира и Слободан Павловић. Намеравају да у њој уреде центар српске прозе и меморијалну поставку посвећену Јанку Веселиновићу.
Али, мало ко од Јанкових ововремених читалаца зна за његове животне буре које су стале, занемиле и утихле на крају глоговачког гробља, чак и оне из Београда — из Скадарлије. Са бурама престали су и велики Јанкови љубавни јади — волео је глумицу Велу Нигринову. Она њега није — или се бар то тако чинило.
Када су потекле љубавне бујице Јанковим животом, Вела илити Аугустина, већ је била Офелија, Јулија, Марија Стјуарт, Нора, Маргарет Готје…
А Мачванин ју је много волео — толико много да је због ње написао и свога „Ђиду“. Приповеда се да је то намерно урадио да би Аугустини наменио улогу Љубице.
Памти се да је Јанко са Велом након у скадарлијским кафанама, данима и ноћима, трошио новац — опијен љубављу према заносној глумици. Када је спискао новац до последње паре, књижевник је, ублажавајући своју тугу, живео боемски — од данас до сутра. Тада су најсилније текле бујице његовог бурног живота. Јуриле су му преко главе.
Лепа Вела није марила за те његове јаде. Често је „мртав пијан“ спавао на клупи. Књижевници и остали Скадарлијци тога времена говорили су да Вела и Јанко никада не могу бити оно што можда и желе. Њихова љубав је, уистину, постојала, али, изгледа, много више у скадарлијским причама, него у њиховим животима.
После много година Вела и Јанко поново су се срели у легендарној скадарлијској кафани „Три шешира“. Лица су им, казивали су касније њихови савременици и биографи, била смежурана и бледа. Гледали су немо једно друго. Он је био за једним, а она за другим столом. Трома корака Јанко је први изашао из кафане, а Вела је чекала да јој конобар донесе марамицу. Јанко је касније дуго боловао.
Век касније „порасли“ су и Глоговац, и Црна Бара, и Салаш Црнобарски, и Клење, и Бадовинци, и Совљак…
Сви овде казују да је Ђидо био „пресликани“ Јанко, а Љубица Вела Нигринова. Да ли су то и Станко Алексић и Јелица Севићева? То, осим Јанка, нико није знао. Тајну је однео у гроб подно разгранатог јасена у глоговачком гробљу.
ПЕСМА
Мачва Јанка Веселиновића никада неће заборавити — она га је заслужила. И сада се радо у Мачви — у кафанама и сокацима, на прелима, свадбама, светковинама, приредбама и позорницама често запева Јанкова омиљена песма „Мој облаче, немој на ораче“. Груне песма из широких мачванских прса и реских грла, па се уздигне изнад равнице, па се расплине све до врхова Цера и Гучева. Преплива и Дрину Зеленику, па се рашири пространом Семберијом.
Када утихне и последњи акорд те песме, грлени Бадовинчани поведу ону своју — „Дрино водо, не рони ми аде“. Тако је то у Јанковој Мачви, коју је неизмерно волео као и свој непребол — Аугустину — Велу Нигринову.
(РИЗНИЦА СРПСКА)
