Доскора им је власт обећавала да ће већ у 2027. њихов просек достићи 650 евра, а сада размишља о две хиљаде за господина и три хиљаде за госпођу. И то само ако примају мање од 45.000 динара месечно

Иако је у јануару убеђивао пензионере да ће им догодине просечна примања достићи 650 евра, директор Фонда ПИО Реља Огњеновић је већ у мају прилично ретерирао. Заправо само је поновио оно што је два месеца пре њега обећао председник Александар Вучић, да ће покушати да „мало више“ подигне пензије ниже од 45.000 динара. „Џепови пензионера биће значајно пунији. Људи знају да када ја то кажем, то је истина. Никада нисам обмануо, а то ће се догодити у наредна три месеца“, рекао је Вучић 25. марта.

С обзиром на то да су до тог рока остале само три недеље, Вучић је, брже-јаче-боље 22. маја поновио да има „одличне вести за пензионере са најнижим примањима“ и да њима „значајно повећање пензија стиже тачно за три месеца“…

У међувремену су исплаћене априлске пензије, чији је просек 56.848 динара или 485 евра, па је и највећим лојалистима и оптимистима јасно да за 12 месеци не може порасти за 25 одсто, на 650 евра. И сам свестан тога, Вучић је старо обећање покушао да гурне под тепих новим, да ће „већ“ 2030. просечна пензија бити 750 евра. Ко преживи, причаће.

За 900.000 пензионера и просек од 485 евра недостижан
На страну што је за око 900.000 најстаријих и тренутни просек недостижан, а 753.625 их прима мање од 45.000 динара или 383 евра. Управо они су „циљна група“, којој се обећава скора повишица без икаквог законског утемељења. Осим ако не буде исплаћена једнократно, као социјална помоћ. И сам Вучић каже да разматра „пет решења“, да „ниједно неће бити лако одбранити пред Уставним судом“ и да само за „заштитне додатке“ од 3.000 динара за пензије ниже од 45.000 динара држава мора да обезбеди између 45 и 75 милијарди динара или од 400 до 700 милиона евра годишње.

Рачуница Радара, пак, показује да је за исплату по 3.000 динара за 753.625 оних са пензијама до 45.000 динара потребно знатно мање, око 27,1 милијарда динара или 231 милион евра. Проблем је што држава нема ни 231 милион, а камоли 700 милиона, јер је минус у државној каси на крају априла већ премашио 850 милиона евра и био је за петину већи него у прва четири месеца 2025.

Повећање само пензија испод неког лимита супротно је важећем пензионом систему и те исплате се не могу ни третирати као део пензија, већ као социјална помоћ, али се онда поставља питање зашто је она намењена само пензионерима, а не и другим угроженим категоријама, истиче за Радар дописни члан САНУ и професор Економског факултета Милојко Арсић. Он указује да се у уређеним земљама пензиони системи ретко мењају, а и тада нова правила ступају на снагу тек за 15-20 година.

„Ако сам добро разумео председника, ради се о једнократној помоћи. Трајно повећање би довело у питање кредибилитет пензионог система. Људи који уплаћују доприносе морају унапред да знају на какве пензије могу да рачунају. За промене којима се трајно смањују разлике између највиших и најнижих пензија неопходан је дужи транзициони период од 10, 15 или 20 година, да би се људи који уплаћују доприносе прилагодили“, објашњава.

Арсић подсећа да неке државе примењују Бевериџов систем, у коме на сваки уплаћени динар доприноса богатији добијају мање него сиромашни. Али, та правила су дефинисана још 40-их година 20. века. У Аустралији и Новом Зеланду сви имају једнаке пензије, али то сви знају и они који сматрају да им то неће бити довољно, додатно штеде на неки други начин.

Повећање пензија продубиће минус у државној каси и натерати државу да се додатно задужи
„Власт се пензионера сетила зато што се приближавају избори, да још чвршће за себе веже ту њима прилично наклоњену социјалну групу, која углавном гласа за владајућу странку. Посебно су им битни они који се још колебају. Ако за њихову подршку буде неопходно трајно повећање пензија, оно ће значајно утицати и на јавне финансије земље. Ако председник некима жели да повећа, а да ником не смањи пензију, додатни новац за то може да се обезбеди само повећањем пореза и доприноса или повећањем дефицита, који ће се покрити новим позајмицама од банака или емисијом обвезница“, упозорава Арсић.

Повећање најнижих пензија представља се као социјално „праведно“, а притом се занемарује основни принцип на коме би пензиони систем морао да почива, каже за Радар Дарко Бобесић, доскорашњи директор једне осигуравајуће компаније.

„Испада да су они који су деценијама издвајали више, радили дуже и уредно плаћали доприносе заправо кажњени, док се све више релативизује разлика између некога ко је радио 40 или више година и издвајао значајна средства у Фонд ПИО и некога ко је евентуално сакупио минималан стаж уз минималне доприносе“, каже Бобесић.

За њега је посебно проблематично што се такве мере представљају као „праведне“, иако у стварности делују дестимулативно за садашње и будуће запослене. Људи врло лако долазе до закључка да нема смисла пријављивати пуну зараду и плаћати високе доприносе ако држава накнадно политичким одлукама умањује значај онога што је реално уплаћено. Таква политика директно подстиче сиву економију и модел „део плате легално, део на руке“, јер урушава поверење у сам систем, каже он.

Наводно социјална мера зачињена великом дозом политике
„Уз то, тешко је не приметити и политичку димензију, јер је бројчано више пензионера са нижим примањима, па овакве мере лако могу деловати као покушај придобијања бирачког тела новцем свих који су више уплаћивали. Не мислим да најугроженијима не треба помагати, напротив. Али социјална политика би требало да се води из буџета и кроз социјална давања, а не разарањем принципа пропорционалности у пензионом систему“, закључује Бобесић и упозорава да оваквим потезима власт смањује поверење грађана у пензиони систем.

Милан Грујић, председник Удружења синдиката пензионера Србије, истиче да их се власт сетила после 14 година, када је просечна пензија пала са 60,2 на 46,7 одсто просечне плате. „Нема ниједног разлога за такво `драње` пензионера, које је било посебно изражено од 2012. до краја 2017, када су пензије номинално повећане само 3,8 одсто, а реално смањене за чак 12 процената. Тај заостатак почео је да се надокнађује тек 2023“, каже он.

Чак 680.000 пензионера живи испод линије апсолутног сиромаштва, јер са примањима мањим од 35.000 динара не могу да плате храну и трошкове становања. Истовремено, по његовој рачуници је смањивањем доприноса за ПИО за два процентна поена од 2019. до сада направљен минус у државној каси од две и по милијарде евра. Толико би било више новца за пензије да нису смањивали доприносе и сада сваке године из буџета мора да се Фонду ПИО дотира 15 до 20 одсто новца за исплату пензија.

Што је друштво сиромашније, то је више милијардера

Грујић претпоставља да ће се власт одлучити за селективне исплате неке врсте „помоћи“, да они са пензијама нижим од 45.000 динара добију нешто више, али те исплате неће улазити у пензиони основ, јер би то било противно Уставу и тиме би се срушио постојећи пензиони систем. Не би га, додуше, изненадило да и то ураде, али се нада да неће, каже и упозорава да ће свако решење изазвати проблеме, сличне онима када су 2014. смањене пензије веће од 25.000 динара.

Иако се власт упиње да најављену повишицу представи као социјалну и економску меру, за Грујића она има и јаку политичку димензију..

„Уместо свима по 100 евра, као пред изборе 2020, сада ће помоћ добити само они са нижим примањима. С једне стране то има смисла, а с друге је јасно да власт рачуна на гласове тих слојева, које је уверила да сутра, ако се власт промени, неће бити пензија. Уместо да обећавају нове повишице био би ред да нам прво врате 840 милиона евра које су нам узели смањењем пензија“, поручује Грујић и закључује да је ситуација у Србији апсурдна. Јер, што је друштво сиромашније, то је више милијардера.

Извор: Радар