Pročitaj mi članakSve što je uradio režim Aleksandra Vučića u skoro 13 godina vlasti može se objasniti u svega nekoliko reči: laž, manipulacija, krađa, korupcija i izdaja. Teško je objasniti koja je od navedenih konstanti Srpske napredne stranke bila najizraženija, ali svaka od njih je imala svoju svrhu i korišćena je u službi održavanja na vlasti, po svaku cenu, a sve zarad ostvarivanja materijalne koristi vodećih ljudi režima i pojedinaca bliskih režimu.
Прве две наведене константе – лаж и манипулација – присутне су од почетка владања Српске напредне странке, а најчешће су коришћене у бајци о српском златном добу, за коју је, наравно, заслужан лично Александар Вучић.
Бајка о српском златном добу заснива се превасходно на селективном приказивању економских показатеља по принципу „најбољи смо јер смо тако у могућности и јер је тако рекао Александар Вучић“ или „гледаш дрво а не видиш шуму“.
Кренимо од првог дела те бајке, односно о причи о буџетском суфициту који Србија остварује. Током 13 година власти СНС-а и његових сателита суфицит је остварен само у периоду од 2017. до 2019. године. У наведеном трогодишњем распону остварен је укупни суфицит од 670 милиона евра и готово да није било дана у ком се нису хвалили мерама штедње и износили хвалоспеве о домаћинској власти у односу на претходну, расипничку власт.
Међутим, од јануара 2020. до јуна 2025. константно се остварује буџетски дефицит. За мање од шест година дефицит Србије је достигао око 12 милијарди евра, односно преко две милијарде евра годишње. О томе није било конференција за новинаре нити редовних и/или ванредних обраћања из председничких студија на телевизијама са националном фреквенцијом.
Поставља се питање зашто се власт одлучила за причу о буџетском суфициту? Реални подаци кажу да је раст БДП током првих шест година напредњачке власти био више него скроман, готово мизеран, и да је у просеку износио 0,8%, и у тој чињеници треба тражити разлог за избор прве бајке, зване буџетски суфицит.
Не можете се хвалити растом од 0,8%, али, као у свакој бајци, можете измислити неку другу причу, па уместо принцезе коју треба да спасите или аждаје коју треба да убијете, надмудрићете једнооког дива.
Бајка се, наравно, наставља и, како године пролазе, тј. како се задуживање повећава, БДП је у наредном седмогодишњем периоду растао, просечни раст је износио солидних 3,8%, да би тада били испевани хвалоспеви о највећем расту на Балкану или другом највећем у Европи, што, наравно, није било тачно.
Утисак је да је Александар Вучић, и не само у том периоду, много више говорио о БДП-у него о свим националним питањима заједно, почев од Косова до Републике Српске, а све у покушају да наметне „фискални менталитет“, тј. веровање да се све може исказати кроз бројке и да је све на продају – било Косово и Метохија, било Јадар, било ЕПС – све што може донети наводни профит.
Вучић је очигледно манипулисао економским подацима, извлачећи по потреби једне чињенице, а прећуткујући друге, и тако је било не само са суфицитом и са БДП-ом, већ и са инфлацијом, као и са страним инвестицијама. Они се правилно могу сагледати само целовито и потпуно је неосновано о успеху економске политике закључивати само на основу једног параметра, а крајње неозбиљно мењати параметре по потреби.
Време је да се из бајки вратимо у реалност. Какво је стање српске економије данас и шта о томе говори режим? Од последњег квартала 2024. године српска економија се налази у таквом стању да готово нема позитивног податка којим ће се махати у јавности.
Претпоставка о расту БДП-а од 4,2% у 2025. години пала је након податка да је раст у првом кварталу износио свега 2%, а након процене да је толики раст и у другом кварталу, питање је да ли ће уопште бити остварен и раст од 2,75%, што је последња процена.
Стране директне инвестиције опадају и оне за пет месеци износе свега 631 милион евра у односу на готово две милијарде евра у истом периоду претходне године.
Да ствар буде још гора, подаци показују да су странци кроз исплату дивиденди и камата из Србије изнели више новца него што су током овог периода у њу уложили. Укупан износ дуга који је пре доласка на власт Српске напредне странке износио близу 16 милијарди евра константно расте и ускоро ће премашити невероватних 40 милијарди евра.
Имајући у виду да се бележи буџетски дефицит који ће на крају године бити знатно увећан због плаћања обавеза државе око пројекта ЕXПО 2027, као и да је инфлација на граници циља или изнад ње, представници режима принуђени су да пређу на другу пропагандну технику – нову бајку – „за успехе смо заслужни само ми, за неуспехе увек неко други“.
Као што је за дефицит и велики раст јавног дуга од 2012. до 2016. године била крива бивша власт, а за инфлацију корона и рат у Украјини, тако су сада, за одсуство позитивних вести, криви народни протести или „блокадери“, како већ режим погрдно квалификује и именује све учеснике вишемесечне народне побуне.
Будући да су грађани све више незадовољни, Вучић је ових дана кренуо у нову кампању – обећање да ће цене бити ниже. „Ограничићемо марже и смањити цене за 10-15%“, најављује он. Готово исту кампању прошле јесени је водио тадашњи председник владе Милош Вучевић, а грађани по ценама у продавницама знају колико је та кампања била (не)успешна.
Очигледно је да су бајке режима све мање ефикасне, као и да у судару са реалношћу бајке више не помажу. Економска политика заснована на страним инвестицијама, а обојена пропагандом и маркетиншким мерама доживела је крах.
Потребан је заокрет. Подршка домаћим привредницима и пољопривредницима, очување најважнијих јавних предузећа и природних ресурса уместо њихове распродаје, функционисање институција и тржишта уместо картелског организовања и монопола и изнад свега – функционисање правне државе уместо безакоња. Да би све то било могуће, потребна је смена ове власти.
