Kada je narod 1996/97. tražio pravdu, patrijarh Pavle nije slao poruke iz udobne fotelje. Izašao je na ulicu, stao uz studente, prošetao sa narodom. Bio je mali čovek po stasu, ali ogromna moralna figura koja je jasno stavila do znanja: crkva neće ćutati kad država gazi sopstvenu decu.

Данас, кад студенти и грађани поново излазе, кад полиција хапси и туче, кад се медији претварају у пропагандне билтене, из Патријаршије чујемо позив на мир. Лепо звучи, али није ништа више од звучног зида иза којег власт може мирно да спава. Јер тај “мир” се не тражи од оних који ударају, него од оних који су погођени.

Патријарх Порфирије говори о “мржњи међу браћом” и “сукобима” као да гледамо породичну свађу, а не систематско гушење грађанских права. Изједначавање нападача и жртве је омиљени трик власти, а сада и црква преузима исти наратив. Тако се народ одгура у апатију, а режиму поклони још један дан без озбиљног отпора.

Порфиријева порука није намењена онима на улицама – она је намењена телевизијским камерама. Да изгледа помирљиво, да се прочита у ударном термину, да се заврши закључком: “Патријарх позвао на мир, сви треба да се смиримо.” А кад се сви “смире”, власт остаје нетакнута.

Патријарх Павле је разумео да хришћанска љубав не значи пасивност пред злом. Порфирије је, чини се, разумео да преживети на овом трону значи – не таласати. Зато данас немамо патријарха који храбро иде испред народа, него оног који стоји иза власти и моли народ да се повуче.

И зато, док власт ужива у “миру” који јој одговара, народ и даље носи немир који је Павле умео да чује – а Порфирије одлучио да игнорише.

Али…

Izvor: bezcenzure.rs

Oznake: patrijarh Pavle, patrijarh Porfirije, protesti, studenti