Pročitaj mi članakStatistika kaže da moždani udar u Srbiji svake godine pogodi oko 25.000 ljudi. Deo te statistike postao je u utorak, uživo u jutarnjem programu televizije Pink, i ministar za javna ulaganja Darko Glišić.
Говорило се о “блокадерима”, Хрватској, усташама и Северини. Оно наше, класично, за разбуђивање.
Министар Глишић је заустио да нешто одговори на сугестивно питање водитеља о „блокадерима“ и усташама, али није успео.
Из медија сазнајемо да је министар хитно превезен у болницу у тешком стању, без свести. Од министра Лончара сазнајемо да је Глишић хитно оперисан, а напредњаци на друштвеним мрежама шаљу поруке подршке свом партијском колеги.
Међутим, шта је са оних шездесет и кусур (ако се водимо статистиком) људи који се тог јутра, а ни било ког другог, у Србији можда нису пробудили као министар, председник извршног одбора СНС и кум председника Вучића, а такође су имали ту несрећу да постану део неславне статистике?
Ако се можда нисте пробудили као део владајуће класе и мождани удар вас је задесио код куће, а поготово још ако се то десило у неком мањем месту, можда вашим најближима из хитне помоћи одговоре да тренутно немају слободних возила и препоруче да се сами организујете за превоз.
Можда се нико од ваших најближих у том тренутку не нађе поред вас, па нема ко ни да позове хитну помоћ у тим првим моментима који су кључни за мождани удар. Можда стигнете у болницу прекасно. Можда ни не стигнете до болнице.
Можда вам се стање у болници погорша. Можда се у болници заразите неком бактеријом. Можда вам се појаве ране од лежања.
Можда мождани удар остави последице, па преко ноћи постанете инвалид. Можда степен инвалидитета морате да доказујете пред комисијом да бисте добили пензију. А ко зна, можда једноставно умрете пре него што добијете решење о инвалидској пензији.
Да се разумемо, министру Глишићу желим опоравак, али то желим и хиљадама оних који немају привилегију да се њихов живот налази у рукама најстручнијих лекара у најбоље опремљеним установама.
Хиљадама оних о чијем здравственом стању никада неће говорити министар здравља.
Хиљадама нечијих мајки и очева чија ће се деца годинама након њихове смрти питати да ли би нешто било другачије да се брже и боље реаговало.
Јесмо ли пред државним здравством сви једнаки, или су неки ипак једнакији од других?
