Pročitaj mi članakOve godine se navršava trideset godina od operacije „Oluja“, u kojoj je izvršeno najveće etničko čišćenje u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Početkom avgusta 1995. hrvatske vojne, policijske i paravojne formacije, uz pomoć bošnjačkih oružanih snaga, kao i uz logistiku i podršku NATO-a, krenule su u fizičko slamanje otpora krajiških Srba i eliminaciju Republike Srpske Krajine. Danas postoje brojna svedočanstva i istorijski izvori koji govore o dogovorima između rukovodstava SR Jugoslavije i Hrvatske, koja su delovala u koordinaciji kako bi sa političke scene uklonila sve one koji su smetali velikom dilu postignutom pod patronatom Sjedinjenih Američkih Država, a koji se odnosio na završetak rata na teritoriji bivše SFRJ, navodi kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta.
У том смислу, чак је бирано и време – средина лета – како би се минимизовао политички притисак на Слободана Милошевића. Када су се појавиле десетине хиљада избеглица, већина народа била је на одморима, чак и упркос томе што су то биле године када туризам није био кључна преокупација. Тада протерани Срби, као и њихови потомци, и данас су жртве политике која их је злоупотребила током деведесетих, чак до те мере да данас представљају неку врсту преторијанске гарде Александра Вучића, навлачећи тиме гнев народа који се противи актуелној власти.
Направио сам овакав увод како бих читаоце подсетио на тридесетогодишњицу једне у низу српских трагедија, али и као шлагворт за осврт на актуелни тренутак у којем живимо, а који је обележен великом народном побуном чији су студенти централни део. Наиме, сведоци смо процеса деблокаде факултета широм Србије, који иде дотле да су поједини декани, уз претњу полицијом, избацивали студенте из зграда које су месецима држали као бастионе слободе и места у којима се одвијао врло динамичан живот студентског покрета.
Плашим се да ће најкасније до средине августа готово сви факултети бити физички деблокирани, што ће значити да су студенти буквално постали – избеглице. Ту повлачим паралелу са судбином крајишких Срба и моделом по којем су они договорно избрисани као политички фактор, јер су били исувише самостални и „кочоперни“, а то се није уклапало у нову политичку архитектуру.
Иначе, физичкој деблокади факултета претходила је правна деблокада, спроведена на крајње подмукао начин. Док су студенти спремали велики скуп за Видовдан, ректор Београдског универзитета, Ђокић, као и остали ректори и декани, преговарали су са Ђуром Мацутом. Чак је 17. јуна мењан и Статут Београдског универзитета, како би договори склопљени иза леђа студената могли да се спроведу. Суштина тих трулих договора било је увођење онлајн наставе, којом су експресно надокнађена два семестра. Тако су, формално-правно, студенти одслушали сва предавања, иако у стварности ни петина њих није ни преузела материјале са факултетских платформи.
Као контрауслугу, власт је кренула у исплату плата професорима – са све повећањима – које су раније незаконито обустављене. Наредни корак било је организовање испита који, према новим одлукама универзитета и факултета, могу да се полажу и ван званичних просторија. То значи да ће физичко спречавање одржавања испита бити готово немогуће, што се већ видело на примеру Новог Сада, где су испити полагани у халама Новосадског сајма са више улаза.
Све ово нас доводи у ситуацију да, негде до октобра, када буду завршени сви испитни рокови, велики број студената – управо оних најпоштенијих и најсрчанијих – дође у позицију да нема 48 ЕСПБ бодова, неопходних за задржавање буџетског статуса. То даље значи да неће имати право на смештај у студентским домовима, нити на оброке у мензама, а уз то би морали да плаћају минимум хиљаду евра, или и више – у зависности од факултета – јер би прешли у групу самофинансирајућих.
Да ствар буде још гора, од управе Београдског универзитета студенти су добили одговор да неће моћи ретроактивно да замрзну статус и тако сачувају буџет. А како постоје испитни рокови који не могу бити блокирани, сваки појединац ће бити у ситуацији да се или до октобра искључи из свега и посвети полагању испита, или да у потпуности занемари факултетске обавезе и настави са протестима.
Већ сада је јасно да ће се део студената вратити редовним обавезама, чиме ће у старту бити ослабљена снага покрета у односу на период пре 15. марта. Други део наставиће, свесно жртвујући себе и своје родитеље – који су, уосталом, најчешће и финансијери студија своје деце. Да парадокс буде већи, студенти који су – више је него јасно – издани и доведени у проблематичну позицију, по свему судећи ће на своју изборну листу ставити управо оне који су их јефтино продали.
То нас доводи до још једне сличности са судбином крајишких Срба, који и данас славе и гласају за оне који су их издали.
Мислим да је време да се изађе из зачараног круга!
