Pročitaj mi članakProšlo je već mesec dana od ogromnog zagrebačkog koncerta Marka Perkovića Tompsona, a mnogi u Srbiji nastavljaju da se čude. I to ne samo zato što se na pomenutom političko-muzičkom događaju – na kome je u nemaloj meri otvoreno veličano ustaštvo – okupila osmina sveukupne, a svakako i znatno više punoletne, populacije Hrvatske. Građani Srbije – i to najpre oni koji još imaju koliko-toliko vere u EU te sklonost jugonostalgiji – iz dana u dan iskazuju zapanjenost što je duh ratova iz 90-ih još toliko živ u susednoj državi, a Brisel nije reagovao na pomenuti izraz šovinizma pa i neofašizma, dok sa negodovanjem gleda na bilo kakav naglašeniji (izuzev čisto folklornog) manifest patriotizma u Srbiji.
Усташки покрет, онај у емиграцији пре априла 1941. године, несумњиво је био фашистички. Пошто је после окупације Краљевине Југославије од стране Берлина и Рима устоличен на власт у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), постао је центар окупљања разнородних хрватских политичких снага, при чему су и њихови мотиви били шаролики, од опортунистичких преко државотворних до шовинистичких. Свега је ту било, па и оних за које не може да се каже да су фашисти, али је усташки режим ипак био много гори од своје италијанске инспирације. По бруталности превазилазио је и немачке нацисте. Маљ је мучније средство усмрђивања од гасне коморе, а врх НДХ је уз његову употребу повео политику реализације геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.
Све то добро знају у Паризу, данас наводно антифашистичком Берлину, Варшави, те њиховој бриселској централи. Упркос томе масовно испољавање неоусташтва унутар ЕУ, под плаштом поштовања хрватског домољубља, скоро да се потпуно игнорише. А када српски студенти кажу да у складу са важећим Уставом Србије, у духу уважавања принципа владавине права, инсистирају на територијалном интегритету наше земље (што другим речима значи да и ради подршке из Брисела у циљу промене власти у Београду не одустају од става да су Косово и Метохија покрајина Србије) и њеном суверенитету, то онда изазове праву буру негодовања у немачким и другим европским медијима.
Одмах да рашчистимо, не ради се ту само о томе што им смета то што већина Срба није спремна да се помири са отмицом дела територије наше земље, односно лажном интерпретацијом прошлости, према којој смо ми наводно криви за то што нас је НАТО мрцварио и комадао. То је само врх леденог брега, који се наслања на много дубље вредносне слојеве који изазивају негодовање евроатлантских моћника који стоје иза бриселских институција.
Код нас се много говори о тзв. „дубокој држави“. Та кованица је настала у Турској, па је пренета у Америку и онда у друге земље. Под њом се подразумева закулисна мрежа моћи, коју чини врх армије и безбедносних структура, највиши слој чиновништва, правосуђа, те са свима њима повезане економске и друштвене елите. Власти се мењају а тај олигархијски мозаик много дуже траје (иако се и он еволутивно преобликује), те из системских пора битно утиче на друштвено-политичке процесе, некада и толико да је њихово усмеравање са те стране моћније од онога што чине званични властодршци.
Такве „дубоке државе“ у Србији никада није било. Њу не треба мешати са удбашким и сличним братствима, која се своде на међусобну клановску помоћ. Код нас је државни апарат а не само државна безбедност као један његов део, с обзиром на дуго тоталитарно наслеђе, научен да је „мач партије“. Када је формална власт слаба, разни системски сегменти раде више за себе него за њу, али далеко је од тога да и тада престављају идеолошко-функционалну целовиту паралелну структуру моћи. Тим пре Вучић, као узурпатор свих државних полуга, наравно да је управни апарат напунио својим лојалним људима и себи подредио. Штавише, Ердоган је показао и у самој Турској – где је кемалистичка „дубока држава“ уистину у једном периоду заживела и доминирала над изабраним политичким структурама – да су оне моћније од ње када имају јаког вођу, чврсту идеологију, висок рејтинг и делотворну партијску оријентацију.
Укратко, стављам тачку на причу о „српској дубокој држави“. То је Вучићева лаж за пребацивање своје одговорности на непостојећа системска страшила. Зато у Србији постоји нешто друго што је моћније од сваке „дубоке државе“, а о чему се не прича (али и те како мисли међу НАТО стратезима). То је „дубока нација“! Њу чине грађани са укорењеним базичним системом вредности који се јако споро мења. Ту има, наравно, и позитивних елемената као и негативних предрасуда, али сви ти фактори чине дух нашег народа који опстаје из генерације у генерацију. Нећу се њиме сада шире бавити, већ ћу се ограничити на оно што јако смета страним факторима који желе да господаре нашим просторима (балканским регионом чији су српске земље централни део). И што покушавају да искорене!
Срби су, у то нема сумње, некада и до ирационалности, слободарски народ. Осећање правде, его, инат, морал – све то и много друго је умрежено и чини нешто што нас покреће да се супротстављамо светским моћницима. Српски устанци против Отоманског царства, деценијско рвање са великом Аустроугарском које је кулминирало Првим светским ратом, 27. март 1941, контрирање Америци пошто је пред њом клекао и Совјетски Савез, односно Јељцинова Русија – све то је гласно куцање пулса наше „дубоке нације“. Срби се мењају, генерације „долазе“ и „одлазе“, али наш слободарски геополитички инат је константа. Скупо нас је често коштао али нас је и одржао; срљали смо али смо се објективно борили против зла.
Речено је у темељу и наше тзв. видовданске идеје. Због њега смо национално-државна птица Феникс која се рађа и пошто изгори. То – баш то – брине евроатлантске глобалне узурпаторе. За њих је стога српско родољубље увек и у сваком облику потенцијални окидач наше националне акције, која може да поприми много шире размере. Поготово данас када се аморфна евроатлантска империја озбиљно љуља, а српски простор је у политичком превирању, који може да се заврши и нашим унутрашњим ослобођењем, тј. рушењем квислиншког режима Александра Вучића који не би био замењен мало пристојније стилизованим сурогатом (на чему постмодерни окупатори интензивно раде али нису сигурни у успех). Онда, како се плаше у Бриселу и другим ЕУ средиштима моћи, читава њихова регионална конструкција, са још обухватнијим импликацијама, може да буде потенцијално фатално угрожена.
Све то морамо да разумемо да бисмо се успешније борили за опстанак. Кажем опстанак, а не тек поједине интересе, јер „они“ нас не желе оваквим какви смо. Циљ евроатлантских фактора и њихових српских слуга (опозиционе као и Вучићеве тзв. анти-Србије) јесте да искорене „српску дубоку нацију“, као што је Ердоган урадио са „турском дубоком државом“. Намера им је да од Срба направе постмодерне јаничаре, да нас препарирају да иако споља делујемо као исто што смо били, останемо без суштинског континуитета са свим оним што представљали наши преци. То не смемо да допустимо јер тако нешто би представљао идентитетски геноцид. Срби би нестали а родили би се анти-Срби под њиховим именом. Да се не лажемо – то још једном да поновим – оно што чини темеље наше „дубоке нације“ има и немало тога негативног, али како се каже, добро и лоше су две стране једне медаље!
Ми смо то што јесмо, и треба да се трудимо да еволутивно превазилазимо своје мане, али не тако што бисмо под изговором да је то циљ, асистирали свом националном уништену. Стога, устани Србији и бори се за оно што јеси. Поново се налазимо на раскрсници! Туђа рука свраб не чеше. Они што нам причају о потреби суштинских промена националног духа, желе да нас до краја покоре и претворе у своје робље! Да нам узму не само Грачаницу, већ и воде, руде, душу, децу! Да ли ћемо им то дозволити?
