Pročitaj mi članakDok sam došao do novog telefona i rešio probleme, potrajalo je i evo tek sad sam iščitao sve.
Нисам ни сумњао да ћете се огласили, али један разговор ме је прилично гануо.
Још док је затворска стража седела у мојој болничкој соби, до мене су долазиле неке вести, текстови, па и људи. Играјући се сцена из Отписаних и других партизанских филмова, успевали су да пробију обезбеђење.
Тако ми је у посету дошла пријатељица Ивана која ми је овако рекла: „Имаш поздрав који ће ти много значити, знам, од теби драге особе“.
На мој упитни поглед изговорила је Ваше име. Нисам могао да схватим како сте се нашле и рекла ми је да сте написали текст о мени. Није могла да ми га покаже, али сам, знајући како пишете, замишљао.
Да само знате колико то тада значи, колико даје снаге и воље… Чим се мало опоравим, доћи ћу да се видимо и испричамо.
Каква сте Ви људина, Славице!
Овако је започео своје писмо мој драги, вишегодишњи пријатељ, још из времена епидемије короне, професор Бранко Николић из Ужица. Један од седморице ухапшених и осуђених на 30 дана притвора, а затим ослобођених истог дана.
Опака болест однела је и његову супругу, а моју колегиницу Данијелу, која је имала само 47 година. Од тада знам за многе његове ломове и борбе и успехе и победе да њихов малолетни син има све што му је потребно и да постане исправан млади човек, на правом животном путу.
У међувремену, обојица су постали истакнути активисти из првих борбених редова. Дуле је, као средњошколац, пешачио са заставом Ужица широм Србије. Бранко је, са Удружењем грађана „Да не дишемо Дубоко“ најзаслужнији што је затворена озлоглашена тровачница – депонија Дубоко из околине Ужица. Има он још много важних „заслуга“, тако да је припремио и себе и сина на евентуално привођење и задржавање у притвору. Веровао је да неће бити дуже од 48 сати и на толико је био спреман. На 30 притворских дана, колико је и без саслушања осуђен, нико не може да се припреми.
И заиста, ускоро су дошла два полицајца. Један у цивилу и један униформисани са налогом. Извели су га из школе док је радио на упису деце у први разред средње школе и спровели у полицију.
„Били су коректни али и збуњени наређењем које је потписао Мирослав Голубовић, начелник Криминалистичке службе.“
У полицијској станици је чекао читавих четири сата. Седео је на клупи, ништа се није дешавало. Објаснио им је да је срчани болесник, да није узео сву терапију и да није стигао да доручкује. После „игроказа“ препознавања и идентификације, са лисицама, спровели су га до затвора, око 200 метара пешке.
Одмах на пријему у затвор, опет је објаснио да нема све потребне лекове и тражио је преглед лекара.
„Осећам аритмију, све теже дишем, имам вртоглавицу… “ Кажу да ће видети и за лекове и за лекара. Видеће, док се врата ћелије не залупе. Кажу му да полиција, која је у првих 48х надлежна, не зове Хитну помоћ због „превентивних прегледа“, већ само ако је неко животно угрожен!?
„Ко ли је од њих, укључујући и начелника Николу Гордића који је ту присутан, стручан да то процени“, пита се гласно болесни професор.
Из ћелије, комуникација је немогућа. Кад год се неко појавио тражио је лекара. Кроз „шуберчић“ су поручили његовим цимерима да пазе на њега и да позову само у случају ако буде животно угрожен!?
„Позовите само ако је животно угрожен“!?
А он је нажалост, већ био животно угрожен, али то нико није препознао, а Хитну помоћ нису хтели да позову.
„Врело је, тесно…Све теже дишем. У 23х се гаси светло, а са њим и вентилатор. Молим да га оставе да ради. Не може… Опет тражим лекара, узалуд.“
За јутро је заказано извођење пред суд. Тражио је лекара по ко зна који пут, ујутру у 7х. Рекли су му да мора прво у у суд, па ће тек онда неко проценити. Извели су га тек око 10.30 .
„Излазим последњим атомима снаге, решен да издржим. Напољу је шпалир људи који траже наше ослобађање и бодре нас. Лисице на рукама скоро да и не примећујем. Осећам како ми се прсти полицајца Буквића који ме води са десне стране упијају у надлактицу. Опомињем га да ме боли, да не могу толико брзо да ходам. Једном, други пут…Више скоро да не видим ништа. Јасно ми је да ћу се срушити. Касније, син ми је рекао да сам прошао поред њега и да га нисам видео. Потврдио је то и један од снимака.Неколико степеника доле, па неколико горе. Не видим их. Осећам само прсте заривене у мишић.
Сећам се лифта и осећаја да ми ноге одлазе негде у страну. Белина… Гласови, као у води, губим се… Касније схватам да лежим на поду, видим само чизме око себе. Покушавам да померим руку, не може од лисица“.
Тек кад је у лифту изгубио свест, позвали су Хитну службу и донели су му воде. Адвокат је тражио од полицајаца да му скину лисице, али нису прихватили. Стигла је хитна, докторка је инсистирала да га одмах возе у болницу и да је хитно. Сместили су га у санитет, али је и даље морао да чека. Овога пута се чекало да полицајци набаве кола која би га пратила до болнице.
„Вожње се не сећам. Сећам се уласка у болницу и ужурбаног особља.Тешко дишем, срце хоће да искочи. Каче електроде, монитор, оксиметар..стављају ми маску… Ваде крв, једна браунила, друга, уринарни катетер…Сећам се делимично, покушавам да нејасне слике спојим у целину. Рендген, скенер, успевам да изговорим на шта сам алергичан. Иницијална сумња кардиолога је потврђена, чујем речи : …емболија…коронарна…хитно…“
„Возе ме, полицајци трче за нама и сметају особљу. Лекари, сестре сви су око мене, а полицајци у ћошку. Чујем откуцаје монитора, крајем ока видим линије на екрану. Не личи на мој дотадашњи ЕКГ. Дивна Катица, кардиолог, смирено ми објашњава. Схватам да из кревета не смем устајати, да је обољење озбиљно, али да ме полако стабилизују…
Ту, у коронарној, пре пет година умрла је и Дукијева мајка. Моја Данијела.
На ком кревету, који монитор је показао равну линију?
И тек онда се пренем и схватим да ми је од хапшења и затвора већи проблем озбиљно нарушено здравље, да ће затвор проћи, да је све исконструисано и да као такво, мора пасти. А срце се не може тако лако поправити“.
Дуга коронарна ноћ, монитори откуцавају…
Пред зору, једна реанимација пар кревета даље. Кад ли је мој тренутак? Долази време за размишљање. Значи, опет сам се провукао. Већ сам их неколико потрошио. Колико ли их је? Кажу да мачка има девет живота. А ја? Ћутим, мирујем, знам да у мом животу много тога више неће бити као пре. Нешто раније, крајем маја лежао сам на истом одељењу и исто тако био одушевљен особљем, али не и дијагнозама које сам понео кући. Требало је прихватити да је срце трајно оштећено.
И након тога, „две се у мени побише силе, мозак и срце“. Иако болесно и начето, то срце је желело да се настави даље, да пумпа, иако је све теже то успевало. Знао сам да морам да успорим темпо и покушавао сам.“
„Особље се максимално труди, пазе ме као свог. Али, мени треба Душан, треба ми Урош, треба ми да их чујем, охрабрим… “
Е, то не може! Сурова правила, нема контакта.
Истиче 48х, полицију поред његовог кревета замењује затворска стража. Стиже и решење о 30 дана притвора и за њега, без саслушања.
„Смењују се стражари, ја ћутим мислим, стрепим… Смирује ме понеки шапат да су деца збринута. Дукија је прихватио комшилук и „Да не дишемо Дубоко“ у чијој мајици је пролетос поносно корачао ка Краљеву, носио заставу на протестима…Чујем да се организују моје колеге и из школе и из града и околине. Девет недеља зимус борили смо се заједно. Мирнији сам, али и даље боли“.
Напољу почиње да „кува“. И време и Ужице. Хиљаде људи су на улици. Победили жандармерију, шапне му неко док послује око њега.
Спрема се велики протест, цела Србија долази…
„Диван је осећај кад знаш да у великој невољи ниси сам, да се цела земље подигла у заштиту, да је неком стало. Сестре причају, читају објаве наглас. Слушам, побунили се моји некадашњи ђаци, слушам објаву једног од њих.
Са протеста стижу вести. Град је препун, дошли су људи са свих страна, победничка атмосфера. Особље болнице проналази начин да ме обавести.“
„Чувари су мало „смекшали“, мада су и даље професионални и коректни. Како се осећам? “ И срећан, и поносан и тужан, али никако сломљен. Србија је стала иза нас.“
„Знам да ме моји саборци из „Да не дишемо Дубоко“, моји некадашњи ђаци, моје колеге, комшије неће оставити на цедилу, да ће урадити све што је могуће. И јесу.
Већ сутрадан, у мојој соби се појављује начелник затвора у најлицемернијој улози коју сам видео икада. Правда се, цвили, да није крив што нисам добио лекарску помоћ на време. Тврди да је до полиције.
Не може, на улицу, каже, јер га људи пљују. Подсећа да су нам деца у школи заједно, моли да се повуче објава „Да не дишемо Дубоко“.
„Питах га да ли су та иста деца била у школи заједно када сам ја молио за помоћ? Када буде рекао ко из полиције није дозволио лекара, прихватићу његово извињење. Разговор прекида његов телефон појачан да се чује. У току је одлучивање Вишег суда о жалбама на 30 дана притвора. Глас са друге стране, неко од његовог персонала, обавештава да нам се притвор укида. Ха, ха, далеко је та глума од Оскара“.
„Тако се понашао и директор Опште болнице Ужице позивајући се на то да му је моја покојна супруга била шеф, да је била дивна и слично. Каже да се распитивао о мени, а дијагнозу није знао“.
„Прича о нашем хапшењу оголила је неопходност лустрације – уз толика прекорачења овлашћења, кршења закона, етике и немања образа, у полицији, судству, тужилаштву, затвору, ти људи, осим што ће морати да одговарају, не знам како ће моћи да живе и даље међу суграђанима. Своје послове свакако не могу радити“ – каже Бранко у свом писму.
Али, насупрот њима, налази се особље кардиологије ужичке болнице, оба одељења. Од начелника до спремачица.
„Видео сам пример да здравство нису апарати и најновији кревети. Здравство су људи, они су још та спона који држи да се систем не разлети у парампарчад. Они су пример да се од наше Србије још може направити држава у којој ће, као они, свако да ради свој посао стручно, одговорно, посвећено и изнад свега, хумано и емпатично. И то није само мој став, већ и свих људи са којима сам тамо разговарао. Такву Србију ми желимо, за то се боримо. Клица се чува и гаји на ужичкој кардиологији. Бескрајно хвала тим људима!“
„Слободни смо сви, суд је тако одлучио. Чувари одлазе, долазе посете. Гужва. Сви су еуфорични. Долазе ми деца. Душан ми је купио нови телефон. Честита ми слободу. Плачем. Видим, постао је човек, син мој, за ових недељу дана. Видим самопоуздање, одлучност, иницијативу. За то смо се толико борили током последњих пет година откако смо остали сами. Вредело је!“
„Остале ухапшене пуштају, напољу им је дочек, славље… Нема више чувара, слободан сам, али не идем кући. И даље не смем много да устајем. Решењем о укидању притвора, није укинут и мој сувенир на затворске дане – емболија. Страшна реч! Током епидемије короне пратио сам свакодневно, знам колико је људи однела.
Знао сам да иза себе имам моћну организацију „Да не дишемо Дубоко“, „Форум просвете“, своје ученике и суграђане, дивне комшије и нисам погрешио. Моћни су и моћнији него што сам замишљао. Син једног од тих полицијских челника био је у разреду са мојим сином:
„Али тата, М. ми је баш добар друг!“.
„Нека, сине, нека тако и остане“.
„Нека их, нека живе своје мале животе без образа и интегритета. Не могу да мрзим, да желим зло. Наставник књижевности сам. Често причам деци о етици, толеранцији, да је у животу најважније да буду људи, да критички мисле… Човек сам, одгајила су ме два просветна радника и научила свему што сада користим.
Проћи ће ово. Отићи ће ова власт, а мали, обични људи остаће у свом малом граду да у њему живе своје мале животе. Али, само ће они са великим срцем, широком душом и чистим образом имати високо чело.“
„Ужице је даље бастион слободе, а ми никад јачи. Залечиће се и моје срце, а ја желим да ускоро на Стари град пободем заставу мог слободног града коју Душан већ месецима носи широм Србије.
За сузе моје деце, за писма подршке мојих ђака, за сву нашу децу!“
Хвала Бранко. Блиставо и језиво! Од сада само саветник! Свима требате – живи! Пре свега.
Ауторка је лекарка у пензији
