Pročitaj mi članakJunajted grupa i SBB pokrenuli su prošle nedelje protiv države Srbije postupak međunarodne arbitraže pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova Svetske banke (ICSID), poznatim kao Vašingtonska arbitraža.
Јунајтед група и раније се жалила ЕУ да држава спроводи кампању која штети медијској конкуренцији и унутрашњем тржишту Европске уније, а тужба у Вашингтону уследила је након што је Јунајтед група, у оквиру које послују СББ и Јунајтед медија оптужила Телеком и Теленор да су имали картелске договоре који озбиљно нарушавају пословање њиховог оператера.
Случај Јунајтед група против државе Србије је у Вашингтонској арбитражи заведен 4. фебруара, а као предмет спора наводи се “телекомуникационо предузеће”. Детаљи за сада нису познати.
Адвокат Мирослав Пауновић за Данас каже да не зна како ће да се заврши овај поступак који пред Центром у Вашингтону још није ни почео, али објашњава да се овде ради о специфичном поступку где инвеститор уноси средства у Србију, а Споразумом о заштити и промоцији инвестиција, у овом случају са Холандијом, предвиђана је могућност да инвеститор тужи државу, а не свог уговорног партнера.
“Према овом Споразуму спор може да се издигне на ниво спора са државом, уколико неко сматра да је држава својим поступцима или непоступањем повредила неке стандарде заштите, који су јако широко постављени”, истиче Пауновић.
Он каже да се под инвестицијом сматра не само оно што се назива директном инвестицијом, него свако потраживање по било ком основу. Пре него што тужба стигне до Вашингтона постоји још један поступак, за који он верује да је већ урађен у овом конкретном случају.
“Пре тужбе у Вашингтону иде поступак који предвиђа један период хлађења, где инвеститор прво мора да изложи држави о чему се ради, и предложи неко поравнање. Из мог искуства, држава Србија обично на то не одговара, али тај рок свакако мора да протекне”, објашњава Пауновић.
Судећи према осталим случајевима у којима је држава Србија у последњих 12 година била на арбитражи у Вашингтону и овај ће потрајати неколико година. Не рачунајући овај последњи, Србија је тужена Светској банци за кршење инвестиционих уговора седам пута, четири случаја су завршена, три – од којих је најстарији из 2017. – и даље трају.
Литванска компанија Арви и њен амерички партнер Санитекс, заједно са српским Универзал холдингом, купили су 2006. Азотару из Панчева по цени од 17,24 милиона евра, уз обавезу да инвестирају још 30 милиона евра.
Само три године касније ова приватизација је раскинута.
Као разлог за раскидање приватизације (која се касније нашла на списку 24 спорне) Агенција за приватизацију је навела да је купац располагао имовином супротно одредбама уговора. Литванско-амерички партнери су те године тужили Србију у Вашингтону, спор је завршен шест година касније, а бишви власници Азотаре добили су надокнаду од милион евра.
Ова фабрика вештачких ђубрива, која је у међувремену отишла у стечај, пре неколико дана понуђена је на продају путем јавног надметања и то по цени од 19,8 милиона евра.
Адвокат Мирослав Пауновић наглашава да у јавности постоји погрешна перцепција да Србија пред ИСЦИД-ом губи спорове, да је тачно да огроман број држава губи, а инвеститори ретко.
“Србија је једна од ретких држава која претежно добија те спорове, за разлику од перцепције која постоји, не зато што је држава уређена, већ више што су инвеститори такви какви су били. Имате пример Азотаре где је држава добила спор јер су инвеститори тражили одштету од 52 милиона, а добили су милион евра”, напомиње Пауновић.
Тужбу против Србије поднели су и власници Гранд казина, грчка компанија Клуб хотел Лутреки, али иако на сајту ИЦСИД није познато како се овај спор, који је започео 2011, завршио, медији у Србији су писали да су се власници коцкарнице нагодили са државом.
Белгијска компанија која је власник “Енерго-зелене” из Инђије је 2014. тужила Србију због, како су навели, систематских пропуста Републике Србије да спроведе сопствене прописе у области прераде животињског отпада што је угрозило одрживост пословања њихове компаније.
Ова компанија је 2006. у Инђији изградила постројење у вредности 21,5 милиона евра, које је 2010. престало да ради, а надокнада коју из Енерго-зелене затражили у Вашингтону управо је у том износу.
Компанија Кунсттранс из Аустрије је 2016. затражила одштету за закуп привременог депоа у Крњачи у којем је по уговору из 2006. о пословно-техничкој сарадњи требало да буду смештени уметнички експонати док се не заврши реконструкција Народног музеја.
Иако се на сајту Међународног центра не наводи како су се ови спорови завршили, недељник НИН је писао о томе да су државни буџет ова два спора коштала 50 милиона евра.
Најстарији актуелни случај пред вашингтонском арбитражом је онај Марка Мишковића, односно фирме Мера инвестмент у његовом власништву. Иако се као предмеет спора на сајту ИЦСИД наводе финансијске услуге, као разлог тужбе би могла да буде пресуда Специјалног суда у ком се наводи да је Мера инвестмент утајила порез од 320 милиона динара приликом купопродаје предузећа за путеве Ниш.
Одштету од Србије од 67 милиона евра затражила је канадска компанија Ранд инвестмент која је 2005. приватизовала БД Агро и обећала да ће платити 5,5 милиона евра плус два милиона улагања у наредних неколико година.
Иако је, како наводе у тужби Ранд инвестмент, исплатила све до 2011, држава је раскинула приватизацију због кршења уговора.
У компанији Ранд инвестмент која је имала 75,87 одсто удела у овој компанији недалеко од Београда, као и 300 хектара земљишта у близини аеродрома, у тужби су истакли да нису добили прилику да се изјасне и да су имали право да земљу у њиховом власништву издају у закуп трећем лицу, што је било спорно.
Пре две године, тужбу проитв Србије покренула је и бугарска компанија Корником, која је 2007. платила 17 милиона евра за 70 одсто удела у државном руднику угља у Ковину. Агенција за приватизацију је 2010. одузела учешће Корникому, јер, како је објашњено тада, компанија није успела да спречи корупцију.
Априла прошле године Србију су тужиле и фирме БРИФ ТРЕС и Бриф -ТЦ и то због спора који је успорио изградњу трговачког центра у Београду.
Спор се тиче дугорочног уговора о закупу који је Бриф-ТЦ потписао са Владом Србије још 2004, а у складу са којим су се инвеститори обавезали да ће на локацији раније депоније на Дунаву изградити трговачки комплекс.
Како се умешала “трећа страна” која је конкурисала за једну од парцела све је завршило на суду, због чега компанија чије је седиште у Луксембургу још није завршила започети пројекат, због чега је затражила одштету од 300 милиона евра пред арбитражом у Вашингтону.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 15, 2021
