Због немогућности снабдевања керозином, руске авио-компаније су евакуисале туристе и обуставиле летове, што додатно удара на већ посрнулу економију острва.

Криза је директна последица америчких мера којима се прети санкцијама свакој земљи која Куби испоручује нафту, због чега танкери недељама не пристижу у луке. Док Вашингтон формално говори о преговорима, реалност на терену личи на економску блокаду са циљем изнуђивања политичких уступака.

Председник Мигел Дијас-Канел поручује да је спреман за дијалог, али без притисака и ултиматума, истовремено оптужујући САД за политику која погађа храну, здравство, школе и основно функционисање друштва. Аналитичари упозоравају да Вашингтон не тражи економску корист, јер Куба не располаже великим енергетским ресурсима, већ настоји да политички потчини режим, ограничи утицај Русије и Кине и изнуди уступке у области безбедности и миграција, уз могући интерес за минерале попут кобалта.

Као реални исходи помињу се ограничени договор, друштвени колапс са масовним миграцијама или дуготрајна контролисана трансформација система под спољним притиском. Историја, међутим, показује да економско дављење ретко доноси демократизацију, а много чешће производи хуманитарну катастрофу и јачање репресије.

Уместо „спасавања“ Кубе, Трампова политика је довела острво на ивицу пуцања, при чему цену не плаћа партијски врх, већ обични грађани који живе у мраку, без горива, лекова и извесности да ће сутра бити боље.