Прочитај ми чланакМолим за реч, молим за оно што ми не признајете “Ви безгрешни чувари порока“. Не знам када је тачно наступио тренутак када се демократија или бар њен привид урушио до те мере да смо је почели трампити за кору хлеба, и колико је тешка „глад“ када је део Србије похрлио за сендвичима,уместо старог доброг пасуља.
Не знам ни када су речи постале отров до те мере, како их је поступност у политичком злу довела у каљугу и негацију свега цивилизацијског.
Не знам сада како да успоставимо закон који ће нас штитити од нас самих. Ако цела нација постане преступник, ко ће доносити пресуде које историја увек тражи? Да ли скоро свака политика цео век уназад у овој земљи треба да се претвара у нешто погубно, нездраво, које само вапи за жртвама и убијању најближих?
Давно је Волтер рекао: “Ја се не слажем ни са једном речју коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш“. Код нас на жалост изговор речи-без забране, постао је опасно оружје.
Морам да се вратим књижевности, библиотеци ако није касно. Све почиње од вође. Да је својевремено, на време вратио библиотеци позајмљену књигу добио би другу, трећу, пету, десету, направио би низ, не због образовања, већ сагледавања људске суштине, разноликости, бола, достојанства, родољубља.
Насупрот томе савладавала га је љубав према слави и моћи, таштина , сујета. Ту моћ која се отргла контроли, (немоћан у свету) успоставио је у једном делу народа да га слепо подржавау походима по разореној земљи као негдашње додоле призивајући кишу. Други га се плаше и улазе у ту чергу под ведрим небом. Како људско достојанство може поднети да иза себе не остави ништа?
Ако се вратимо у доба наших првих писаних црквених књига, фресака , подизања манастира, видимо своје старине притиснуте освајачима, неизлечивим болестима, ћудима природе, а опет тако способне, жељне лепоте коју и стварају вештим рукама без икакве технике данашњег савременог света.
Данас насупрот њима, наш вођа са именом Председник у Србију је довео: извршитеље, нотаре, неолиберални капитализам, најгори закон о раду, стране пљачкашке инвеститоре на трасираној пљачкашкој приватизацији од претходне власти, стране експлоататорске банке, саветнике- ратне злочинце, рушитеље споменика и вредне архитектуре по градовима, неконтролисане небезбедне вакцине,опљачкао пензионере , урушио школство, зравство, пољопривреду, институције, судове- почевши од Уставног суда, одобрио на националној фрекфенцији ријалити програме које брани више од свете земље Косова и Метохије, бори се за увођење ГМО хране, протерао младе од знања и звања и почео разграничавати људе по целој Србији, док га страни ментори не притисну да нас разграничи и са делом наше најсветије, најсјајније земље КиМ, манастира, историје и лепоте.
Вођа је искусио љубав према моћи, устоличио се у њој, “Држава ,то сам ја“, макар крња, слаба, понижена.
А где смо ми са свим врлинама и недостацима у свом невидходу? Зар грешке не треба да нам буду отрежњење? Зар треба да допустимо да умиремо са осећањем узалудности свих својих најбољих тежњи и напора? Да ли је могуће да не видимо последице поступака једног човека који нас упућује на сукоб једних са другима, да би опстао на власти у свом самољубљу и опсенарству? Да ли је могуће да не видимо неред и у личним животима који нам ствара користећи наш умор и пометњу? Сваки његов политички послушник нам затвара врата и просторе испред носа, прети лажним вестима , чупају нас из корена, намећу туђу веру да би нас изоловали, роботизовали. Како је могуће да са тако лошим маскама и успевају?
Како се зове демократија“ легално изабране власти“ (јер и то је упитно) која у кампањи нуди оно што народ жели, а потом ради све супротно? Како се онда она мења и руши лаж? Можда нам треба помоћ мудрих филозофа, писаца, интелектуалаца.
Ако останемо сами без солидарности у муци и усамљености нећемо решити ни трагичне супротности које нас цео век прате у злој коби, и како каже песник: “Живот ће тећи, ал’ који?“ Зар нисмо схватили да због великих вођа, тиранина некултуре, бахатости не страда само јединка , већ цео корпус. У име свега
ОПРОШТАЈ
Опроштај молим за род одрођени,
што се мрко гледа над истим нишаном,
што му трули снага
У пољима голим.
Опроштај молим за род посрнули
што тргује с оним што векови штите,
ради лажног мира
Са сумраком новим.
Опроштај молим
за род испошћени
што се вођи клања који презир нуди,
и дечију сузу трњем закопава,
Своје ране бесомучно соли.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
