Англоционистичка пропагандна машина нас стално упозорава да ће Русија упасти у неку земљу. Листа кандидата за инвазију је дуга; креће се од Норвешке до Украјине и укључује балтичке сателите, Пољску, па чак и земље даље на Запад. Наравно, речено нам је и да су НАТО и САД ту да то спрече. Дакле, да захвалимо Богу за њих, зар не?

Међутим, оно што у овој причи очигледно недостаје је дискусија о могућим руским мотивима за такав војни потез. Обично нам говоре да је Русија прекинула пост-хладноратовски европски поредак и границе „анексијом“ Крима и слањем војних снага у Донбас. Но, свако ко има IQ једнак барем собној температури до сада је схватио да су обе ове тврдње потпуна којештарија.

Они који су заиста разбили међународни поредак и границе после хладног рата су државе чланице НАТО-а, када су потпуно незаконито употребили војну силу за растурање Југославије. Што се тиче народа Крима, они су имали прилику да гласају о својој будућности на референдуму, за разлику од становника Косова који такву могућност нису имали. А што се тиче рата 08.08.08 [Грузија; Радо Мир], чак и Европљани су се на крају и то врло нерадо, сложили да је у ствари Саакашвили био тај који је започео овај сукоб, а не Русија.

Али, оставимо све ово по страни и претпоставимо чак и да руски лидери не би оклевали да поново употребе војну силу, ако би им то донело некакву предност или корист. Претпоставимо да су ето Руси “лоши момци“ и и да би могли покушати да присаједине и неки други део Европе.
Таква претпоставка одмах покреће кључно питање: зашто би Руси то желели?
Из неког чудног разлога ово се питање ретко, тачније никада не поставља.

Наравно, каже нам се да „Путин жели да поново изгради Совјетски Савез“ или неку другу врсту царства, али опет, нико да се зачуди: зашто би он то желео!
Дакле, погледајмо који би то могући разлози за такав напад могли да буду:

Разлог број један: ДА БИ УВЕЋАЛИ ТЕРИТОРИЈУ

Ово је вероватно још и најмање веродостојан и логичан разлог. Русија је огромна земља (17.098.246 км2) са релативно малом популацијом (144.526.636), што резултира веома ниском густином насељености. Не само да је Русија огромна, већ и њена територија има огромне природне ресурсе. Последње што Русији треба је још више земљишта.

Разлог број два: УВЕЋАЊЕ ПОПУЛАЦИЈЕ РУСИЈЕ

Да, Русија свакако има дефицит становништва. Али то не значи да би само повећање броја становника било ново богатство за Русију. Русија би, на пример, запала у још лошије стање ако би јој се повећао број људи зависних од служби за запошљавање, социјалних услуга или пензија. Исто тако, Русија не би имала користи од политички непријатељског становништва. Дакле, да би Русија имала користи од увећане популације, оно што јој је потребно је више младих и добро образованих *Руса*, не незапослених и сиромашних Украјинаца или Литванаца!

Иначе, масовни прилив украјинских избеглица, већ је допринео повећању броја квалификованих стручњака, укључујући ту и лекаре и високо квалификоване инжењере – украјинске војно-индустријске стручњаке који су се, дочекавши колапс њихових пројектних бироа и индустрије у Украјини, преселили у Русију да наставе са радом. Стога, нема потребе да Русија напада било кога да би дошла до тих високо квалификованух специјалиста. Што се тиче Украјинаца без неких посебних квалификација, они су се већ појавили у Русији, а последње што Русији треба је још више истих (они су погоднији да рибају тоалете у Пољској или Великој Британији). Штавише, у Русији већ има пуно имиграната из других крајева света, а прилив још више таквих, тешко да је добра идеја. Дакле, иако би Русија имала користи од више квалификованих младих Руса, инвазија на друге земље није начин да дође до њих.

Разлог број три: ГЕОСТРАТЕШКИ РАЗЛОЗИ

А шта је са Балтичким лукама? Шта са украјинским гасоводима? Истина је да су у совјетском периоду балтичке луке или украјински цевоводи били средства од високо стратешког значаја. Али, почев од стицања независности, ове земље не само да су се самоурушиле и уништиле инфраструктуру коју су наследиле од „совјетских окупатора“, већ је Русија успешно заменила и инфраструктуру и индустрије које је изгубила након 1991. године. Тако на примјер, Русија је активно развила сопствене комерцијалне луке на Балтичком мору, које сада превазилазе луке у балтичким државама (погледајте добар упоредни графикон https://en.wikipedia.org/wiki/Ports_of_the_Baltic_Sea).

Што се тиче украјинских цевовода, не само да су у ужасном стању, већ је Русија успешно изградила или гради токове „Северни“ и „Јужни“ [овде је Степски вероватно мислио на Турски, Радо Мир] који јој омогућавају да у потпуности заобилази Украјину и потребу за пословањем са лудацима Бандеровске хунте у Кијеву. Једноставна истина је да упркос што “балтички сателити“ и Укронацисти сами себе сматрају веома драгоценом метом, Русија нема апсолутно никакву потребу за њима.

Заправо, тачно је управо супротно: тренутно Русија једва успева да на Криму изфинансира све програме реконструкције који су тако хитно потребни након деценија националистичке владавине. Поврх тога, Русија ће у будућности такође морати да помогне обнову Донбаса. Да ли неко озбиљно верује да Руси могу себи приуштити спасавање још и више земаља или територија?!

Разлог број четири: МОТИВ РЕВАНШИЗМА

Аргумент Хилари Клинтон / Збигњев Бржежинског: Руси су инхерентно експанзионисти, империјалисти, милитаристи и реваншисти, њима није потребан мотив да нападну некога: једноставно, они то раде – нападају, тероришу, тлаче. Па, и један брзи (али објективни) поглед на историју показаће да је увек запад тај који исказује такво понашање а не Русија; но можемо игнорисати чак и ту чињеницу. Истина је да, иако у Русији још увек има пуно људи који се добро сећају свог живота у Совјетском Савезу, чак ни најмања изборна јединица не тражи поновно рађање Совјетског Савеза или било какаве врсте империјализма. Ако ишта не желе, већина Руса не жели да иде у ратове или инвазију на стране земаље.

Ово није само резултат сећања на ратове у Авганистану или на интервенције у Немачкој, Мађарској или Чехословачкој, већ и горко схватање да чак и тзв. „Православна браћа“ (од којих неки Русији дугују и само постојање сопствене земље на мапи света!) су се сада у потпуности окренули против Русије и добровољно постали НАТО-колоније (сетите се Бугарске или Румуније). Да, Путин јесте рекао да је распад Совјетског Савеза трагедија (објективно, то је и био, то је донело огромне патње милионима људи), али то уопште не значи да Путин или било ко други заправо жели да „васкрсне“ Совјетски Савез, све и када би то било изводљиво (а није).

Уосталом, САД, НАТО и ЕУ су, из чисто идеолошких разлога, ти који су одлучили да прошире свој утицај на Исток и који се баве непрекидном кампањом русофобије (овде важе обадва тумачења за фобију: „страх“ и „мржња“). Да, тачно је, Руси јесу згађени Западом, али тешко да то значи како желе да га нападну и окупирају.

Разлог број пет: МЕГАЛОМАНИЈА

Па, можда су Руси љути што су изгубили хладни рат и сада желе поново постати суперсила? Заправо, не. Нимало. Не само да се Руси тако не осећају, т.ј. да су „изгубили“ хладни рат, они чак осећају и да већ јесу суперсила: и то она која успешно пркоси Империји Зла и која се и даље бори за потпуну суверенизацију у тренутку када се све европске државе утркују за титулу најсервилнијег лакеја Империје. Као и СССР после Другог светског рата, после ноћне море деведесетих година, Русија се успешно реконструисала. Упркос константној субверзији и саботирању „здруженог Запада“ који је покушао сваки могући прљави трик како би спречио Русију да се опорави од ужаса који јој је „либерална демократија“, подржана од стране запада, наметнула током година Јељцина.

Наравно, Руси желе да њихова земља буде просперитетна и моћна, али то не значи да желе постати светски хегемон попут САД-а који је укључен у сваки сукоб на планети. Истина је да чак и “лош“ стари СССР није био против САД-а и никада није имао глобалне амбиције у САД-у (изузмимо Троцког; но Стаљин је такве ногирао; многи од њих су касније емигрирали у САД а потом и брендирали себе као Неоконси). Наравно, ту је и руска вечита „дворска луда“, ака „Жирик“ или Владимир Жироновски. Изрекао је тај разне претње (укључујући и нуклеарне) против различитих земаља у суседству Русије, али сви знају да је он само то, „дворска луда“ и да је оно што он каже у основи бесмислица.

Разлог број шест: СПАШАВАЊЕ ПУТИНОВОГ „РЕЖИМА“.

Истина је да непопуларни режими користе рат да би одвратили пажњу од сопствених неуспеха и учинили да становништво искључи своје мозгове „возајући се у круг“, и да би били „патриоти“. То је дефинитивно оно што Порошенко сада ради. Али, Путин такве потребе нема! Чак и да га је пензијска реформа коштала мало у смислу популарности, он је у својој земљи још увек далеко популарнији (па чак и на међународном нивоу) него било који политички лидер на Западу; руска економија ради солидно, упркос фамозних санкција: http://thesaker.is/russian-economic-resilience/.

Истина, АтлантистичкоИнтеграционистичка влада Медведева углавном није много популарна, али су и даље веома популарни званичници (попут Шојгу-а или Лавров-а) који су углавном повезани са Путином и његовим ЕвроАзијским сувренистима. Једноставна истина је да Путин нема потребе за било каквом „кризом ради одврћања“, јер је и даље изузетно популаран, упркос свим потешкоћама с којима се тренутно суочава Русија. Ако је икоме потребан такав рат ради одвраћања пажње народу, то су Трамп, Макрон, Меј (and Co.), а не Путин!

Могао бих даље да наводим још бесмислених псеудо-разлога због којих би Русија “желела“ да негде заузме неку земљу, сваки од њих удаљенији и неоснованији од претходних, али схватимо: Русија нема никаквог интереса у војним интервенцијама. Заправо, оно што је Русији потребно више од свега осталог је мир. Мир, и то што је дуже могуће.
А сада, вратимо се у реалност.

Путин је настављач још једног од великих руских реформатора: Петра Аркадиевича Столипина

Председник Савета министара и премијер Русије од 1906. до 1911. године, Петр Аркадиевич Столипин је једном приликом изрекао чувене речи: „Сада је на реду наш главни задатак: да ојачамо своје ниже слојеве друштва. У њима лежи снага наше земље. Има их више од 100 милиона, а корени наше државе ће бити здрави и јаки а тада, верујте ми, глас руске владе пред Европом и остатком света ће звучати сасвим другачије. Наш мото, мото свих нас Руса, треба да буде јединствен, заједнички рад заснован на узајамном повјерењу. Дајте Русији 20 година мира, унутрашњег и спољног и нећете препознати данашњу Русију“ [ово је мој, слободан превод, Степски]

А ово је изворни текст:

На очереди главная наша задача — укрепить низы. В них вся сила страны. Их более 100 миллионов и будут здоровы и крепки корни у государства, поверьте — и слова Русского Правительства совсем иначе зазвучат перед Европой и перед целым миром… Дружная, общая, основанная на взаимном доверии работа — вот девиз для нас всех, Русских. Дайте Государству 20 лет покоя, внутреннего и внешнего, и вы не узнаете нынешней Poccии).

Столипина је, наравно, 14.09.1911. убио јеврејски револуционар Мордекај Гершкович Богров (Mordechai Gershkovich Bogrov), а Русија је потом била приморана да уђе у Први Светски Рат. Најзад, руска монархија је срушена масонском завером коју је предводио Александар Керенски. Ови „либерали“ (тј. Плутократи) учинили су тачно оно што су њихови наследници радили под Јељцином – довели су Русију у стање потпуног хаоса. Осам месеци касније, бољшевици су узели власт, а почео је и грађански рат. Уместо 20 година мира, Русија је добила 30 година ратовања. После огромних жртава и многих ужаса, Русија је најзад, тек после Другог светског рата, успела да се опорави.

Нико у Русији не жели да понови ово страшно искуство, па чак и да зна би на крају Русија превладала. Цена такве победе је превисока.

Данас, као и 1911., Русији је потребан унутрашњи и спољни мир више него било шта друго, а то сигурно није оно што би добила ако би се укључила у неку инострану војну авантуру! У ствари, напад на савез који укључује три нуклеарне силе био би самоубилачки, а Руси су све само не самоубице.

Ако је Русији ту тој мери преко потребан мир, откуда сталне гласине о рату?

То је заиста једноставно одговорити! Прво, Порошенко је у великој невољи. Без велике кризне ситуације, његова једина опција је да у потпуности покраде изборе. Но, та друга опција може бити незгодна, јер чак и ако „колективни запад“ као и увек, зажмури на акције укроназијског режима, Порошенкова унутрашња опозиција вероватно неће. Тада долазимо до стварне могућности озбиљније грађанске непослушности, немира, па чак и државног удара. Отуда Порошенкова очајничка потреба за кризом.

Кажу да је слика вредна хиљаду речи. Па, у том духу, проверите ово:

Постоји још један, нарочито срамотан, разлог: упркос истини да су се Хитлер и АнглоЦионисти, међусобно борили једни против других, истина је да је Хитлер на много начина одражавао сан о „уједињеној Европи“ и „препороду западне цивилизације“ (иако паганске!). У историји европског империјализма, Хитлер је најдаље добацио, барем док САД нису надмашиле и нацисте као глобални Хегемон након Другог светског рата. Не постоји велика разлика између Хитлеровог (тако скромно обећаног) „хиљадугогодишњег Рајха“ и Фукујаминог „Краја Историје“ (или, у вези с тим, марксистичке идеје о реализованом комунизму, који би такође завршио историју решавањем дијалектичких контрадикција, а које су мотор историје).

На психолошком плану, Хитлер је био настављач римских Папа и Наполеона. “Kulturträger” (настављач културе) како је сам себе описао, који је предводио „западну цивилизацију“ насупрот варварских субхуманих “Untermensch” [подљуди], монголоидних хорди на истоку. Дакле, иако је Хитлер дефинитивно био SOB [son of a bitch, кучкин син; Радо мир], засигурно је био „наш кучкин син“ (отуда сав тај импотентни бес који код разних бранитеља „западне цивилизације“, тачније код наводне „Беле цивилизације“ изазива израз „Укронаци“ који ja [Степски] употребљавам!). Па, сви знамо како су завршили овакви нацистички „стубови културе“. Који су били носиоци културе, зар не:

Парад Победы 1945.Флаги нацистской Германии повержены
ПАРАДА ПОБЕДЕ НАД ФАШИЗМОМ 1945. ЗАСТАВЕ НАЦИСТИЧКЕ НЕМАЧКЕ СУ ОБОРЕНЕ

ПРОКОНВОИРОВАНИЕ НЕМЦЕВ ЧЕРЕЗ МОСКВУ 17 ИЮЛЯ 1944
СПРОВОЂЕЊЕ ЗАРОБЉЕНИХ НЕМАЧКИХ ВОЈНИКА КРОЗ МОСКВУ, 17. ЈУЛ 1944.

17. јула 1944. године, улицама Москве пролази конвој од 57.000 немачких ратних војника и официра. Деветнаест генерала је предводило поражену војску на челу колоне. Они су марширали кроз исту ту Москву мимо људи које су требали уништити, а у коју су се надали да ће ући као победници.
17 июля 1944 года 57 тысяч немецких военнопленных солдат и офицеров колонной прошли по улицам Москвы. Девятнадцать генералов во главе колонны вели свое поверженное войско. Они прошли по Москве, в которую надеялись войти победителями, мимо людей, которых должны были уничтожить.

Те носиоци вредности „уједињене Европе“ и „западне цивилизације“ потпуно су поразили ови људи:

Ова подсећања су оно што заиста застрашују западне елите: постојање другачије цивилизацијске области која, не само да се сме отворено супротставити АнглоЦионистичкој империји, него је већ у прошлости поражавала сваку западну хегемонистичку силу која се усудила да је нападне.

Руски народ, иначе, на тренутну конфронтацију гледа у врло сличним „менталним координатама“ као и западни русофоби. Али, са инверзном знаковном вредношћу, што значи да савршено схватају да врста ратова који империја сада води против Русије има корене у исходу Другог светског рата. Ово је један од разлога зашто сви негују сећања на милионе који су пали у борби против „западне цивилизације“ и „уједињене Европе“. То нам најбоље показују „бесмртни пукови“ у свим руским градовима:

Иста ова историјска свест, такође се приказује и на паради ратних заробљеника – Укронациста у Доњецку:

И ови снимци такође, неодољиво подсећају на Други светски рат.

Као што сам много пута рекао у прошлости, једна од најзначајнијих разлика између Русије и „колективног Запада“ је у томе што Руси, иако подозревају од рата, увек су притом спремни да се боре, док се западњаци ратова не плаше, а да при том нису уопште припремљени за исте [парадоксално, Радо Мир]. Заиста, „будале журе тамо где анђели страхују да наступе“ (сетите се при том [Потпредседника САД-а] Помпеа, [Министра одбране САД] Матис-а и осталих). Па ипак, упркос очигледне ноншалантности, лидери АнглоЦиониста гаје готово генетски усађен страх и мржњу према Русији, јер се сећају како су сви њихови претходници на крају бивали поражени од стране руске нације.

И коначно, сетимо се кључног питања које је поставио Бертолт Брехт: „Како неко може да говори истину о фашизму, осим ако није спреман да се изјасни против капитализма, који је довео до истог“? Да, колективни Запад је речима осудио фашизам и националсоцијализам. Само на речима. А, у делима??! Није уопште. Зато фашистичка багра а ла Порошенко *увек* добија подршку западних елита под побожним изговором „да, он јесте *кучкин син*, али он је ипак наш *кучкин син*“. Искрено, не би требало да гајимо илузије о природи западне плутократије, и увек би морали да се држимо марксистичког труизма који каже да је „држава апарат насиља који испуњава вољу владајуће класе.“ Сви знамо од каквих се састоји владајући класа АнглоЦионистичког царства, зар не?

Западне либералне демократије су, у стварности, плутократије које је створила класа капиталистичких силеџија с циљем да контролишу целу нашу планету. Ово је било тачно и пре Другог светског рата. Ово је било истинито и током, као и након Другог светског рата. Ово се није променило ни до данас, упркос свим оптимистичним осудама фашизма и нацизма.
То значи да су западне владајуће елите те којима је потребан рат да би опстале и да би сачувале Нови светски поредак који покушавају наметнути нама свима. Русији није потребан рат – потребан јој је само мир.

Закључак:

опустите се, људи, Руси не долазе, обећавам!
[обраћање Степског Американцима и осталим западњацима, првенствено, Радо Мир]

Без обзира на АнглоЦионистичке параноичне колективне халуцинације, Руси не долазе. Да, ако сте довољно луди да их нападнете, они ће вас свакако уништити али, не, не долазе, бар не својом вољом. Чак ни да ослободе руске мањине у апартхејдској Летонији или, нацистима окупираном украјинском Бандерастану. Руска политика према овим режимима је врло једноставна: нека се сломе сами. На крају крајева, раније или касније, сви ће опет покуцати, јер су идеолошке заблуде немоћне у односу на географске истине.

Овде ћу препустити много позванијој особи од мене да закључи овај чланак.
То ће бити оно што је недавно проф. Стивен Коен морао изрећи о ризицима рата:

Ово је заиста „крик усамљеног у дивљини“. Да ли ће га довољно људи саслушати како бисмо избегли апокалипсу? Не знам.
Степски (The Saker)

америчка влада је – преко НИСТ-а – званично признала чињеницу да је зграда ВТЦ7 пала брзином слободног пада за 2,25 секунди (за детаљнију дискусију о томе молимо погледајте видео који сам поставио овде). Да ли су те 2,25 секунде заиста важне? Него шта!! То значи да америчка влада признаје да је ВТЦ7 за 2,25 секунде пао без икаквог отпора који би успорио пад и то дакле значи да није било ничега крутог испод дела објекта који је пропадао на доле. Дакле, то намеће очигледно питање: будући да сада знамо да није било ничега испод почетног нивоа урушавања и пошто знамо да је постојала челична конструкција неколико секунди прије колапса – шта се догодило између та два догађаја?

Постоји само један могући одговор на ово питање: део зграде који је уоквирен челиком, а који би иначе успорио урушавање дела зграде изнад, уклоњен је: а) изузетно брзо, такорећи тренутно б) симетрично. Постоји само једна технологија којом може то да се уради: експлозив. Горе наведено једноставно није ствар мишљења. То је чињеница. Исто тако, чињеница је да пожари нису могли уклонити део ВТЦ7 на начин на који је то уочено. Невероватно али истинито: НИСТ је сам, имплицитно признао да су коришћени експлозиви.

Са енглеског за Србин.инфо превео и приредио: Радо Мир

ИЗНЕНАЂЕЊЕ ИЗ СОЧИЈА: Ердоган креће у напад на Идлиб, али са њим крећу и… https://t.co/ubLTmhr83O

— СРБИН инфо (@srbininfo) February 17, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Unz Review

Објавио: Srbin.info

Ознаке: Русија, Украјина