Прочитај ми чланакПротојереј Горан Горановић без длаке на језику открива како заиста живе Срби у Хрватској
Протојереј Горан Горановић привремени парох у Боботи који служи у цркви Светог Георгија у интервјуу за Еспресо открива какав је положај Срба у Вуковару, у Хрватској, шта је њихов највећи проблем и има ли заједничког живота Срба и Хрвата.
Одмах на уласку у Боботу, селу надомак Вуковара у којем живе Срби налази се црква Светог Георгиа, а преко пута ње налази се парохијски дом у којем нас је угостио протојереј Горан Горановић са својом супругом и седморо деце.
Одмах смо га питали зашто је привремени парох?
– Ја сам рођен у Вуковару, живео сам у Мирковцима, факултет сам завршио у Београду. Привремени сам већ 18 година (смех).
Почели смо причу темом икона које су након рата враћене цркви Светог Георгија.
– Три сандука 24 иконе су стигле и оне су запечаћене, још 14 икона фали.
Зна ли се где су оне биле до сада?
– Оне су биле у Новом Саду на рестаурацији. Иконе нису нестале, оне су легално изнешене одавде. 1991/92 оне су однешене на рестаурацију и ево сад су враћене. Неко мисли да је то ратом однешено и да се то сада враћа, али то није тако. Те иконе није нико украо и однео, оне су понављам, легално за време епископа Лукијана однешене на рестаурацију у Србију.
Ово дакле држава Србија враћа Хрватскоји иконе?
– Тако је. То је српско културно добро, а не хрватско. Медији у Србији преносе вест о иконама као да је њих неко украо и мени то јако смета.
Шта Хрватска заузврат даје Србији?
– Мене то баш живо занима. Ево хапси Србе по Вуковару. Пре пар дана су била хапшења, под изговором за ратне злочине. У Вуковару је градоначелник правио протесте и тврди да се још четници шетају по граду?!
Како Ви, као парох сарађујете с властима?
– Ја са свима за сада сарађујем добро… Не знам шта да ти кажем на то питање. Ја сам човек који има највише проблема овде. За 12 година у Оролику сам био на суду 5 година и све сам их добио, у Тењу сам био 6 месеци на суду и то сам добио…
А зашто сте ишли на суд?
– Зато што се ја не слажем са овом државом, не могу да се уклопим у њихов систем. Многи кажу да смо ми овде равноправни. Нисмо, ми смо овде грађани десетог реда. Ја има 7 деце, од тога једно са посебним потребама, ја сам то дете слао у Осијек у вртић и сви плаћају вртић по 400 куна, а за моје дете 1.400 куна. Под изговор да ово село у коме живим не спада у Осијечко-банатску жупанију, да не причамо даље. Ја сам прихватио да за своје дете, за вртић платим 2.000 евра за 10 месеци, али да нисам имао бих проблем.
Да ли је то само због тога што сте Србин?
– Не знам шта да мислим, најискреније вам кажем. Ја нисам равноправан са другим људима. Не туче мене нико, зато што не смеју. Ја једноставно не дам на себе. Ја сам доста помагао Хрватима, у Берку сам измиро народ тамо и нисам ја проблем. Друге ствари су проблем.
Како још Срби осећају ту неправду на себи?
– Не знам да ли има 1.000 Срба сада у Боботи, Мојих 5 деце се родило у Винковцима, па је био проблем зашто смо сину дали име Гаврило. Када је жена рађала сина Зорана, гинеколог ју је на порођају питао да ли ће сину дати име Бенедикт и слично. Такав је живот. Причају да ми имамо сва права, да смо задовољни свим и свачима, али ја вам кажем да овде што се тиче Срба влада свеопшта несигурност. Ево рецимо сада, када се играло СП и када је Хрватска играла против Аргентине дошла је екипа мени под прозор да пева усташке песме и тада су разбили аутобуску станицу.
За кога су тада навијали Срби?
– Ја сам навијао за све, само за Хрвате нисам и за мене је ово трагедија што су стигли докле су стигли.
Кажете проблем је несигурност, та то значи?
– То значи да сада може полиција да уђе, да ме ухапси и да нико ништа не каже, па ни наша матица Србија. Моје дете Јован када је био седми разред, сад је први средње ишао је у Срб преко школе да рецитује песме на Дан устанка. У мојој фамилији у задњих 300 година нико није био у комунистичкој партији и само сам Јовану тада рекао да не рецитује строфе где се помиње Јосип Броз Тито и он није то рецитовао.
Моје дете је због тога било гоњено као криминалац, а полиција је долазила да ме испитује неколико пута због тога. Питали су ме: „Ко је детету то рекао?“, „Зашто се дете користи у политичке сврхе?“ И тако су ме испитивали све док им ја нисам рекао: „Ајде сад изађите напоље“. Када је патријарх био у Јасеновцу и тада је полиција долазила код мене и питала ме да ли ја возим аутобус људи у Јасеновац, као да они то обезбеде. Ја сам их опет истерао напоље и рекао: „Не водим никога нигде“.
Колико има Срба данас у Вуковару?
– Не знам тачно, доста је људи отишло. Овде има посла за све, овде више није проблем незапосленост, није више толики проблем повраћаја имовине. Проблем је та несигурност. Например моја жена и ја идемо у продавницу и двојица продаваца причају и кажу: „Не идем више у Певец тамо се доста накотило Срба“! И сад ја то треба да прећутим? Ја то не могу и онда имамо проблем.
Имам утисак да Хрватска жели да похапси све људе који су уопште учествовали у рату или како то они зову у оружаној побуни против Републике Хрватске. Значи да ниједан човек – Србин који је у рату држао пушку није више сигуран. Имате пример да је неколико Срба због тога осуђено на сто година затвора и никада неће изаћи, а сам начин на који су ти људи осуђени је страшан. Те људе нико више ни из Србије, нити из Хрватске више и не спомиње.
Имате ли помоћ Србије?
– Финансијску да, када одржавамо неку манифестацију, али то је све у виду неког спонзорства па нисам сигуран колико држава стоји иза тога, али када имам стваран проблем ја га немам коме рећи. Ја двоје деце нисам хтео да упишем у српско држављанство због српског конзула у Загребу и због његовог опхођења према нама а једини сам Србин у Хрватској и једини поп овде који ће своје дете послати да добровољно служи војску у Србију.
Да ли Ваша деца иду у српску или мешовиту школу?
– Моја деца иду у српску школу. Мој Јован који иде сада у средњу школу у Вуковару иде у српско одељење. Ја немам ништа против да се српска деца друже са хрватском и с њима сусрећу. Мешовита одељења у Хрватској изгледају тако што Срби дају своју децу да иду и слушају наставу по хрватском програму и уче да је Фрањо Туђман био херој.
Ево например, моје дете иде у школу Јосипа Матоша, коју похађају деца са посебним потребама и њега су на Дан ослобођења Вуковара водили на гробље да изрази пијетет палим ослободиоцима Вуковара, замислите која је то њихова болест? Да сам ја отишао у школу и рекао да не дам изашао бих у новинама како сам ја четник, а већ су ме тако крстили, одмах би ме саслушавала полиција и слично.
Ћирилице у Вуковару и даље нема?
– У Вуковару ћирилице нема, у Боботи на цркви стоји ћириличан натпис зато што сам га ја ставио. Јер све ћириличне табле које су постављене разбијене су.
Како се Срби понашају када је Дан ослобођења Вуковара?
– Тога дана је гужва на граници на излазу ка Србији, сви углавном се склањају да не гледају то чудо.
Када је био рат имали сте 16 година, како данас гледате на те дане?
– То су тешки дани, најтежи. Мене је рат затекао у Винковицима, изгубио сам многе пријатеље, фамилију. Морао сам тако млад да почнем да радим и да зарађујем. Радио сам по Свилањцу зидао куће да се прехраним. Уписао сам студије и примљен да живим у Студентском граду, живело је нас осморица у соби. Тешка су то времена.
Да ли Хрватска даје неки новац за локалну заједницу овде у Боботи?
– Хрватска даје новац за све, понављам овде више није проблем новац. Црква је под заштитом Министарства културе Хрватске. Проблеми су друге природе, например школе које раде по српском програму чекају на регистрацију, неће бити регистроване никада, проблем је ћирилице, нема више повратка. Ја имам например двојезичне документе и када год ме полиција заустави исмејава ме па један другом показују личне карте и говоре: „Види на шта личе ова документа?“. Због тог шиканирања Срби и не користе право на двојезична документа.
Има ли прелазака Срба у католичанство?
– Овде нема, али имамо проблема да ако је Србин оженио Хрватицу и он губи све везе које је имао са српством, православљем, црквом. Али насилних прелазака нема.
Дружите ли се ви са Хрватима?
– Мој син не. Ја имам доста пријатеља Хрвата има ту доста паметних људи. Проблем је у политици. Срби су дежурни кривци за све у Хрватској. Ја морам пазити пред њима шта ћу да причам.
Шта ако Вам се син заљуби у Хрватицу?
– Па шта, био сам и ја једном заљубљен у Хрватицу. Немам ја ништа против, али се морају знати правила понашања. (смех)
А шта ако се ћерка заљуби у Хрвата?
– Ја се надам да до тога неће доћи. Ја не могу никоме ништа забранити. Живот је чудо. Може она отићи у Србију и тамо упознати Хрвата, све је могуће.
Славите ли славу и долазе ли Вам Хрвати на њу?
– Славим Светог Симеона, али на славу ми долазе само Срби, јер ја волим српску народну музику. Хрвати и ја честитамо једни другима Божић и поштујемо се.
Сме ли се овде славити Божић?
– Славимо га све како треба, док нас не пријави неко од комшија.
Шта онда буде?
– Онда идеш тако на информативне разговоре у полицију. Пакажу превише си бучан и слично.
Да ли је Србима било боље за време Милановића или сада ХДЗ?
– Све је то исто, мислим да је најбоље било док је Санадер био на власти. Милановић је преварио српски народ. Ми смо по Ердутском споразуму имали право на заменике министара који би нам гарантовали неку сигурност. Он када је дошао на власт ставио је 5 министара Срба и укинуо та права из Ердутског споразума. За мене Милорад Пуповац није представник Срба, он је за време рата био у Загребу, а не овде, њега је поставио Фрањо Туђман. Син Милорада Пуопвца се венчао у катедрали у Загребу, ја немам ништа против, нека се венча у џамији ако хоће, ал само кажем ко је ко.
Да ли сте се бавили политиком?
– Нисам никада био члан ниједне партије. Држао сам говор 1995. године пред 3.000 студената на Студентском граду 19. јануара на протесту против Милошевића.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
