Прочитај ми чланакОнима, који не спадају у моје сталне читаоце, одмах ћу рећи, да се више од годину дана бавим проучавањем улоге Католичке цркве у протестним покретима и државним превратима. Резултат тог проучавања ће ускоро бити књига „Нови крсташки поход. Украјина у крви“, где је на најдетаљнији начин описана улога католика у организацији државног преврата у Украјини 2013. године, дотакнута је тема протеста у Хонгконгу 2014, где је вођа деминстраната био католички кардинал, који је чак добио награду од Папе за своју делатност у протестном покрету, а речено је и о делатности Католичке цркве током протеста у Бразилу 2013, где је Папа римски лично позвао протестанте да изађу на улице, и још много тога.
Сада бих желео да се још једном дотакнем оних догађаја који су настали у Украјини у наше време, у којима се католици труде да не обелодањују своје учешће. Шта више, у Украјини се остварује управо ватикански сценарио, према коме Православље као такво мора просто нестати. Ни мање ни више.
А сад ћемо по реду попричати о такозваној „Јединственој цркви“ и оним процесима које покрећу чиновници, као и о онима који стоје иза њих.
Петар Алексејевич Порошенко, чија је девиза „живети по новом“, је заиста донео земљи нов живот. Истовремено, док сам Порошенко пребројава растући профит својих фирми, становништво земље је до краја осиромашило, а корупција и преступи су још више порасли од државног преврата, који су гордо названи „револуција достојанства“ (у ствари, мени до сада нико није добро објаснио, у чему се управо састоји достојанство човека, који узима у руке калдрмисану коцку, не би ли је бацио на полицију, или пуца у њих из оружја). Постоји још једна структура која се на површини свеобухватног рушења приметно истиче својим добром. То је Украјинска Грко-Католичка Црква (УГКЦ) која се директно потчињава Папи римском и која је одиграла огромну улогу у организацији државног преврата 2013.године. Да бисмо разумели ситуацију, ја нећу улазити у многе детаље тог времена, већ ћу само указати на следеће:
1) Мајдан у Лавову су започели студенти Украјинског Католичког Универзитета (УКУ), на чијем челу се налазио епископ УГКЦ, Американац Борис Гудзјак – ретки русофоб и стари друг Хилари Клинтон. Управо, представници УКУ у том периоду чак нису крили своју улогу у организацији протеста и чак су се, може се рећи, поносили тиме.
2) Мајдан у Кијеву је започео Мустафа Најем, који је већ до тада био део УКУ и учествовао је у низу пројеката. У мају 2012.године, Најем је на сајту УКУ већ био помињан као „експерт Магистарског програма журналистике УКУ“. После државног преврата Мустафа Најем се бави предавањем у тој образовној установи. Прве вечери протеста у Кијеву заједно са Најемом је било још неколико радника УКУ (подударност?).
3) Скоро сви мајдани подршке у иностранству су били организовани од стране људи из средине УГКЦ, и често су ти протести почињали директно из унијатских храмова.
Веома занимљиво ми је изгледала дискусија на Фејсбуку радника УКУ Вахтанга Кипианија са професором Кијевског универзитета, која се одиграла после прве ноћи протеста. У разговору 22. новембра 2013. године он прекорава кијевског колегу за то што радници и руководство универзитета нису извели студенте на протест првог дана: „Зашто Ви данас нисте послали своје студенте на мајдан, као што су то радиле Ваше колеге у јесен 1990-те и 2004-те?“ – питао је Кипиани. И у одговору чувши да реч „послали“ уопште није адекватна у овој ситуацији и да изгледа као нека наметнута обавеза, што не одговара европским принципима, он је префразирао: „Добро, не послали, већ другарски „посаветовали“ да буду тамо где треба да буду тога дана“.
По мени, ово изражава суштину и разлог због кога су струденти и радници УКУ „случајно“ били они који су започињали мајдан у Лондону, Риму, Вашингтону и низу других градова света. Управо је сам Кипиани после два дана већ био на првом мајдану који је био организован у Нирнбергу као подршка украјинским протестима и који се одиграо уз учешће свештенства.
У тим процесима је учествовало и највише руководство УГКЦ. Ја сам, на пример, успео да нађем потврде о томе да су представници подршке мајдана у Европи давали новац епископу УГКЦ Јосифу Миљану да би их он превезао преко границе Украјине и предао протестантима у Кијеву, и папир на коме унијатски свештеник пише тим протестантима у Европи да је добио тај новац и да га је предао за мајдан. Ако неко не зна, Јосиф Миљан је у суштини други човек по важности у УГКЦ који се налази на челу Пасторално-миграционог дела УГКЦ.
Заправо, чак су и радикали који су потом рањавали и убијали полицију и ишли да освоје власт, били људи који су десетину година званично сарађивали са УГКЦ. Ако неко није у току, Десни Сектор је био основан првенствено из унијатске радикалне организације „Трозубац Степана Бандере“, коју је водио Дмитриј Јарош. Трозубовци су много година званично имали функцију обезбеђења током масовних прослава УГКЦ.
Упадљиво је што је МЕСЕЦ ДАНА ПРЕ ПОЧЕТКА МАЈДАНА, 23. ОКТОБРА 2013. године свештеник УГКЦ, капелан „Трозубца“ (а затим капелан „Десног Сектора“) – Петр Бурак током прослављања 20-годишњице оснивања „Трозубца“, наступајући пред радикалима, позвао њих да освоје власт у земљи уз помоћ оружаних побуна: „Треба да се боримо, треба да освојимо власт – и то без сваке сумње. Да бисмо освојили власт треба да узмемо за пример наше претходнике и да без оклевања узмемо оружје у руке. А после оружја ће доћи и власт, јер пушка рађа власт, како је рекао један истакнути револуционар на истоку. А власт, као што је рекао апостол Павле, није само тек тако носити мач, у нашем случају аутомат Калашњиков, већ због тога да би се непријатељи плашили. Хришћанство и национализам су нераскидиво повезани… Живела украјинска национална револуција!“.
И још једна ствар. Не треба се заносити бајкама о томе да су унијати лоши, а римо-католици су нешто сасвим друго. Ако погледамо на ситуацију шире, протести у различитим земљама су почели за време папе Франциска, и Украјина је била само једна од земаља у којој су католици имали масовно учешће у протестима. Осим тога, не смемо заборавити, да је папски нунције у Украјини Томас Галиксон, који је изјавио на самом почетку мајдана, да „је мајдан дар, да је мајдан изазов, који мора бити прихваћен као благодат или одбачен као пут за вашу сопствену опасност“ и наставио је реченицу речима „Следећи корак су крсташки походи?“, указујући да крсташке походе не треба разумети као нешто негативно.
Хајде сада да поразговарамо о савременом тренутку и о унијатском пројекту стварања јединствене цркве у Украјини. Да, да, пројекат је управо унијатски. Људи, који бар мало прате дешавања у религиозној средини Украјине, знају да су управо унијати пре свих других почели да причају о стварању јединствене цркве у Украјини, и за то су чак измислили термин „црква Владимировог крштења“, да би показали да православни и унијати имају неку заједничку прошлост. Мада, каква уопште ту може бити заједничка прошлост – Владимир је крстио Рус у 10. веку, а унијати су се појавили тек у 16. Али, манипулација историјом је норма живота у унијатској средини, и због тога не треба да се чудимо.
Шта више, треба да нагласимо да су управо католици најактивније од свих гурали тему обједињења цркава пре мајдана и после њега. Резултат те делатности је да је руководство расколничких структура УАПЦ и УПЦ КП (Украјинска православна црква Кијевског патријархата) директно изјавило не само спремност да оснују јединствену цркву, већ и спремност да се уједине са унијатима. Глава УПЦ КП, Филарет Денисенко је први пут директно и једнозначно изјавио о таквој могућности за време своје посете у САД, која се одиграла неколико дана пред почетак протеста у 2013.години.
Следећи пут, поглавар те највеће расколничке структуре у Украјини, говорио је о тој теми отворено већ почетком 2017. године. И овде треба да приметимо један веома важан детаљ. Ради се о томе, да је тог пута Филарет јавно изнео један важан детаљ при могућем уједињавању са унијатима – он је указао да је процес уједињења са УГКЦ директно повезан са процесом зближавања Константинопољског патријархата и Римо-католичке цркве: „Ми нисмо против уједињења и са грко-католицима, али не можемо да то радимо ван дијалога између Константинопоља и Рима“ – изјавио је тада Филарет Денисенко. То је, уствари, врло важно објашњење зато што показује да Филаретова дејства нису самостална, и да на много већем нивоу иду процеси уласка Константинопољског патријархата у унију са Ватиканом, и само у границама тих процеса много мања и зависнија структура – УПЦ КП може да се уједини са унијатима.
Шта се десило после државног преврата? Унијати су схватили да тешко да сви прихватају одредбе мајдана, без обзира на најактивнију пропаганду, и покушали су да нагласе своју аполитичност. Било је уклоњено мноштво страница и чак низ сајтова разних парохија УГКЦ. На страницама семинарија и разних храмова почели су да бришу све записе направљене до 2014. године. А терористи Десног Сектора су били предани на посао у исту ту УПЦ КП, која тако радосно изјављује о спремности да се уједини са унијатима. Зашто је то било учињено? Због тога да би се, освајајући храмове у корист УПЦ КП, одвукла пажња од католичке агресије и католичке експанзије. Одмах после државног преврата су формирани органи власти у Украјини и доминантну улогу у тим структурама су имали људи са унијатским вероисповедањем.
Погодите, ГДЕ је своју прву посету начинио нови премијер Украјионе унијата Арсеније Јацењук? 26. априла отишао је у Ватикан на састанак са Папом римским. Тај пут је био веома показан, пошто је био један од Јацењукових првих путовања. Шта више, пред састанак са понтификом, Јацењук се састао у Риму са главом грко-католика Свјатославом Шевчуком, са којим је заједно посетио храм УГКЦ у Риму. Сам Јацењук је допутовао у Рим са градоначелником Лавова Андрејем Садовим, који тесно сарађује са УГКЦ и који је доспео у политику управо из црквене околине. Тамо је на састанку присуствовао и Лавовски митрополит РКЦ Мечислав Мокшицкиј. СМИ су назвали тај пут као неопходно „ублажавање“ односа Ватикана и Украјине, а одмах после састанка са понтификом, Јацењук је посетио Украјински католички универзитет у Риму.
На свој начин, освајање храмова од стране терориста Десног Сектора у корист УПЦ КП одвукло би пажњу од унијата. Зашто је то било потребно? Због највеће експанзије унијата током целе историје Украјине. Не верујете у то? Онда чујте, шта говори поглавар УГКЦ.
У августу ове године на сајту Католички преглед (Католический обозреватель) је био постављен интервју који је дао Шевчук током свог пута у САД. Тамо је он поделио своју радост и успехе: „Украјинска Грчко-Католичка Црква се сада јако развија. Такав убрзан развој наше Цркве, коју имамо последњих 5 година, нисмо видели, биће, још од изласка УГКЦ из „подрума“ почетком 1990-тих година. Сада, молим вас, нема ни једног већег града у Украјини где нема УГКЦ“, изјавио је поглавар УГКЦ. Ако неко није разумео, онда ћу објаснити – У СВАКОМ ВЕЋЕМ ГРАДУ УКРАЈИНЕ САДА СЕ ГРАДЕ ПАРОХИЈЕ УГКЦ. А какав је то буран развој почетком 90-тих, који је поменуо Шевчук? Поглавар унијата под речима „буран развој“ има у виду период кад је банда радикала, у том смислу и представници Трозубца, одузимала стотине и хиљаде храмова на територији западне Украјине после легализације УГКЦ. Православне вернике су тукли, некада је долазило и до убистава, а храмове су просто присвајали у власништво УГКЦ. То и јесте период бурног развоја, који је поменуо Шевчук. Сада, после мајдана, унијати изводе колосалну експанзију на исток и југ Украјине, и као што је рекао сам Шевчук, у сваком већем граду земље се граде парохије УГКЦ. Због тога, кад чујете да је Папа римски осудио унијаћење итд. и да су због тога односи православних и католика добри као никада пре, можете слободно да пљунете у лице лажову који то говори. Иако је, наравно, главни лажов Папа римски, који даје пример својим потчињенима. Јер, после тога како је осудио унијаћење, сам је лично послао новац за изградњу унијатског саборног храма у Харкову, за развој експанзије и унијаћења.
Али, да би унијати могли да шире своју експанзију, било је потребно да се створи нека видљива неукљученост у агресију против УПЦ МП и РПЦ, и нека илузија аполитичности да месно становништво не би схватило ту експанзију као непријатељску. Управо због тога су радикали отимали храмове у корист УПЦ КП (каква је разлика унијатима да ли су ти расколници свеједно спремни за уједињење?), а Папа римски је направио мисију на истоку земље „Папа за Украјину“ на чијем челу се нашао познати поборник мајдана, бискуп Римо-католичке цркве, Јан Собило. Занимљиво је то што је, према речима Собило, Папа римски послао за ту мисију толико новца, колико није слао ни за једну другу хуманитарну мисију раније. Шта да кажемо о крупном интересу Ватикана у овом питању?
Сада ћу вас подсетити да су управо из унијатске средине дошли они политичари који гурају идеју добијања аутокефалности. Зар вас не чуди, што мрзитељи православне цркве, као на пример, унијат Паруби, путују у разне земље и моле да Украјини буде дата аутокефалност? Не чуди вас то што су у Врховној Ради (украј.скупштина) законопројект везан за обраћање Константинопољском патријархату за добијање аутокефалности написали људи, који су отворено против УПЦ МП и који су унијати, а само обраћање је било усвојено у Врховној Ради дан после доласка у Украјину државног секретара Ватикана Пјетра Паролина? Још ћу додати, да се од 2014. године Константинопољски патријархат састаје са украјинским расколницима, разматрајући питање о могућности стварања јединствене цркве, АЛИ ПРИТОМ СУ УВЕК НА ТИМ САСТАНЦИМА ПРИСУТНИ ПРЕДСТАВНИЦИ УНИЈЕ. Шта више, Данил Зелински, кога је сада у Украјину послао поглавар Константинопољског патријархата, као егзарха за вођење питања о добијању аутокефалности, то је човек који је већи део свог живота провео у унији, учио је у унијатској богословији и чак је после преласка у Православље давао католичке свеце као пример верницима. Исто су тако занимљиве и реченице самог поглавара Константинопољског патријархата – патријарха Вартоломеја, који је изјавио да уједињење католика и православних већ постаје неизбежан процес.
То јест, у датом тренутку патријарх Вартоломеј не само да покушава да увуче у унију са католичанством свој патријархат, већ покушава да допринесе процесима покатоличења целе Украјине. Управо је због тога поглавар расколничке структуре УПЦ КП – Филарет Денисенко, повезао процес могућег обједињења са унијатима заједно са процесом зближавања Константинопољског Патријархата и Ватикана. Једина која сада стоји на путу тих издајника вере је УПЦ МП, где је поглавар те структуре десетинама година иступао за чистоту правопславне вере и поштовање канона Цркве. Управо је због тога после мајдана у односу на УПР МП била поведена огромна кампања усмерена на пораст мржње ка тој црквеној структури.
Лаж и провокације су постале већ свакодневне радње у владајућим СМИ, код разних чиновника и представника УГКЦ и УПЦ КП. Чујте, за пример,` говор председника Украјине Петра Порошенка, који се до мајдана изјашњавао као православни верник УПЦ МП, а после мајдана, на Ускрс 2014. године демонстративно се са целом породицом причестио из руке поглавара унијата, Свјатослава Шевчука. У свом говору 14. октобра 2018. године пред састанак са духовницима разних цркава и мирјанимаа, он је почео да прича о могућој аутокефалности и дотакао се теме могућег преласка представника УПЦ МП у новоизграђену структуру. Порошенко је много говорио о томе да је одвајање УПЦ МП од РПЦ и формирање украјинске аутокефалности питање националног интереса и националне безбедности, што је, такође, и питање светске геополитике. А даље, (размислите секундицу) овај човек говори о томе да гарантује поштовање права и слобода и одсуство дискриминације представницима УПЦ МП, који не желе да уђу у новоизграђену структуру и наставља, да је део епископата УПЦ МП спреман да се присаједини „јединственој цркви“: „Заједно са њима (представницима расколника УПЦ КП и УАПЦ – запис), ја први на то указујем, ће бити група епископа Украјинске православне цркве Московског патријархата, који су између кремљевске звезде и православног крста изабрали крст, а међу Русијом и Украјином, су изабрали Украјину“.
То јест, тај лажов, који није испунио практично ни једно од својих обећања на месту председника, и који јавно говори о томе, да неће допустити дискриминацију због религиозних карактеристика, одмах изјављује да испада да УПЦ МП као свој симбол има не крст, већ кремљевску звезду, и без обзира на то што целу ту црквену структуру чине Украјинци и имају скоро потпуну независност (финансијску, судску, имају свој Синод и ОВЦС), они су наводно слуге Русије. Ево како отворено и јавно овај човек пропагира мржњу ка УПЦ МП, указујући на то да се они као и не моле Христу, и да су поборници земље, коју та власт назива агресором.
Видели сте КАКО се поштују и како ће се поштовати права верника УПЦ МП. Рећи ћу још – управо представници Порошенка се често налазе иза процеса распаљивања мржње и провокација против УПЦ МП. Сви сте чули за велики низ провокација против УПЦ МП у Запорошкој области почетком ове године. Ја сам детаљно проучавао ситуацију и испало је да је читав низ провокација и распаљивања мржње почео блогер Јуриј Гудименко, који је особа одана Порошенку, и који је члан његове партије, и све следеће провокације у том периоду су биле повезане са истим тим Гудименком и Игорем Артјушенком – регионалним председником Порошенкове партије у Запорошкој области (детаљно о томе можете прочитати овде).
Шта се десило после тога? Већ прекјуче је Синод расколника УПЦ КП је изјавио да су усвојене измене у називу поглавара њихове расколничке структуре, и сада је том називу додато да је он и архимандрит Кијево-Печерске Лавре и Свете Успењске Почајевске Лавре. То јест, већ је директно објављена претензија на главне светиње Украјине, које се налазе у саставу УПЦ МП. Шта више, познато је да се на челу Министарства културе Украјине налази унијат Јевгениј Њишчук који у приватним разговорима говори о томе како су Украјинцима руске власти квариле генетику.
Недавно је Њишчук наредио да се изврши попис имовине УПЦ МП. Ето, просто тако. Постављамо питање: а ко је њему дао право да врши попис црквене имовине и да врши такве акције? Изгледа да, пре него што отму црквену имовину, унијати хоће да имају тачну представу о броју светиња.
Али ствар се није завршила на овим чудним околностима, јер су после тога расколници објавили претензију на православне лавре које се налазе под УПЦ МП.
Последњих дана сам писао да су унијати окупили своје марионете и савезнике међу расколницима и УПЦ МП и написали су документ, чији је текст објављен на сајту Украјинског католичког универзитета (https://cont.ws/@alexandrpasichnik/883657 )… У документу се, у суштини, износило да су УПЦ МП и РПЦ структуре, како да то блаже назовемо, уопште, непријатељи украјинског народа, који не могу да поднесу постојање украјинске државе и украјинске нације. Осим тога, ови делатници су одлучили да на УПЦ МП и РПЦ пребаце одговорност за ратна дејства на истоку Украјине. Шта то значи? То значи да унијати већ покушавају да објаве да су УПЦ МП и РПЦ конфликтне стране са свим происходећим последицама. То јест да према њима може и треба да се примени сила и да се према њима треба понашати као према агресорима (Русија је већ као конфликтна страна призната као агресор од стране украјинске власти). И ево, неколико дана после тога појавила се још једна новост – сви редови терориста Десног Сектора због нечега су хитно опозвани са линије ратних дејстава на истоку земље ради распоређивања по разним градовима Украјине. Уопште, то је логичан корак, ако су они, који су партнери тих терориста, одлучили да у најкраћем периоду истовремено нанесу идарац УПЦ МП и да силом истовремено заузму главне светиње.
Овде нам пада у очи то што је Борис Филатов, човек који је штитио терористе Десног Сектора, изненада затражио државно обезбеђење под неким чудним изговором, да он као види непознате аутомобиле око своје куће. Зар НЛО лети поред њега? Или сада аутомобили иду с натписом „ја сам непознат“? Зашто је он одједном затражио обезбеђење? Због тога што терористи не могу да униште УПЦ МП на целој територији Украјине – мислим да се ради о западном и централном делу, делимично јужном, али никако на источном делу. Све због тога што ће, у случају напада на православне свештенике УПЦ МО на истоку земље, народ устати и голим рукама ће почети да цепа терористе Десног Сектора на комаде или, ма кога још тамо, ко помисли да одузме од њих храмове и терорише свештенике. Управо је, чак и Филарет Денисенко директно рекао, говорећи о могућем присаједињењу УПЦ МП новој структури, да се ту може радити отприлике само о половини те структуре. То је условљено и тиме што је по броју манастира УПЦ МП превазишла број монаха који имају расколници у УПЦ КП – то јесте ако би у теорији они и освојили све манастире УПЦ МП, онда буквално не би имали киме да их населе. Под светлом припремајућих терористичних аката и крвопролића, Филатову је као другу унијатских терориста, страшно.
Хајде да се сада дотакнемо теме закулисних виновника ситуације.
За почетак треба да схватимо да Ватикан УВЕК игра двоструку игру, његове речи и учење се врло ретко подударају са практичним животом и оним пројектима које он остварује. Ових дана ми је у личним порукама директор католичког ресурса Радио Марија, на коме повремено наступају различити провокатори против УПЦ МП и РПЦ, изјавио, видевши да је неколико ресурса објавило мој текст у коме је помињано да Ватикан намерава да припреми верске фанатике и да покатоличи Украјину, да се све то не може догодити. Он је то закључио врло просто: Католичка црква учи да се католици понашају према православнима као према браћи, и због тога су сви другачији начини мишљења неосновани. Кратко размисливши, рекао сам му да је у католичанству много што шта написано, али врло мало тога одговара реалности, и најбољи пример, који сви могу да виде је: Католичка црква говори да људи треба да стреме да постану добри и свети, и свештеници морају да им помажу на том путу ка Богу, али у пракси ми знамо да хиљаде католичких свештеника стављају крст на себе а онда врше насиље над децом. Али, оваква очигледност не изазива код разних католичких делатника претензије да „тако не може бити зато што црква учи другачије“. Чак нећу говорити о томе колико Папа римски лаже кад говори да је против унијаћења, а затим лично шаље новац за изградњу новог унијатског саборног храма. То су само мали лични тренуци.
Поводом реалија католичанства и Константинопољског патријархата
Хоћу да обратим вашу пажњу на 2 путовања митрополита Илариона у Ватикан.
маја ове године је био састанак Папе римског Франциска и поглавара ОВЦС РПЦ, митрополита Илариона Алфејева. Вест о томе налазимо на сајту патријаршије РПЦ (http://www.patriarchia.ru/db/t… ), и у низу светских и црквених СМИ. За почетак прочитајмо цитат папе римског: „Католичка црква никад неће дозволити да са њене стране настане узрок који би провоцирао поделу. Ми то никада нећемо дозволити. Ја то нећу. У Русији постоји само један Патријархат – ваш“ – изјавио је Папа римски, Франциско.
Из овог кратког цитата који је објављен у периоду кад је Константинопољски патријарх претендовао на Украјину, ми сазнајемо истовремено две важне ствари. Под један, предмет расправе је био то што католичка страна уноси поделу међу православне и провоцира раскол. Са друге стране, Франциско дотиче и питање да се планира да се оснује неки нови патријархат који је повезан са расколничким процесима, и обећава да га никада неће признати. Очигледно се не ради само о територији Русије, већ о територији РПЦ, и има у виду оне процесе који се одигравају у Украјини. Ни један други партијархат ни у Русији, ни на канонској територији РПЦ нико није планирао да оснива. У сиштини, из ове кратке изјаве је јасно да су митрополит Иларион и Папа римски разматрали ситуацију у Украјини и то да управо католици провоцирају раскол православља (а то је могао да примети и онај ко мало посматра ситуацију – да су сви унијатски сајтови препуни текстова о украјинској аутокефалности у којима је читаоцима РПЦ представљена као неки извор зла. И политичари који гурају тему аутокефалности у великој већини су унијати).
Други састанак на који бисмо желеи да вам скренемо пажњу се одиграо пре неколико дана. После тог састанка имали смо три изјаве. Прво, било је објављено да је митрополит Иларион учествовао у раду синода Католичке цркве. Ствар врло необична, и на интернету су се већ појавиле реченице типа „потпуно се продао“. Приде је следећа вест да се у ствари радило о могућности доласка Папе римског у Русију, али је митрополит Иларион одговорио да сада није одговарајуће време за такве догађаје. И, како воле да кажу у Украјини, споља изгледа као потпуна „издаја“. Већ четири године, у Украјини католици воде провокације против РПЦ и УПЦ МП, а овде, на крају митрополит Иларион иде и учествује у раду католичког синода, и појављује се питање о могућности доласка Папе римског у Русију. Јако је чудно што либерали још увек нису написали десетине разних објава на тему „он нас је издао“. Иако су ме, ако ћемо озбиљно, ове две вести много забринуле, ипак сам схватио да је потребно да сачекам и видим шта ће даље бити.
Кључна за разумевање овог дела – је новост на порталу Интерфакс, због тога и није утешна за католике, која објашњава у некој мери и претходне две. У тој новости је био коментар кардинала Курта Кох, везан за ситуацију између православних и католика. За оне, који нису у току, кардинал Курт Кох је водећи специјалиста за међухришћанско јединство. Управо је он долетео у лето 2013.године у Украјину и водио преговоре између УПЦ МП и руководством унијата на челу са Свјатославом Шевчуком. Са стране УПЦ МП у преговорима је тада учествовао митрополит Александар Драбинко, који активно подржава делатност Константинопољског патријархата у Украјини, о коме чак и у Европи пишу, да дати јерарх, како да кажемо… уопште ужива са мушкарцима у постељи. У Бриселу се појавио чланак у коме се говорило да СБУ (Служба безбедности Украјине, прим.прев.) врбује свештенослужитеље са циљем да се формира јединствена црква у Украјини. Говорећи о томе, издање „Европски Брисел“ изјављује: „у крајњем случају, од 2011- године, тајне службе су знале о хомосексуалним партнерима православног митрополита Александра Драбинко“.
Каква је била реакција унијата на резултате састанка на коме је као посредник био кардинал Курт Кох? Непосредно пред почетак мајдана, поглавар унијата је изјавио да су током састанка дошли до таквог степена сагласности да је он од православних чуо реченицу: „Изгубили смо 20 година у православној Украјини. Зашто? Зато што нисмо писали књиге и нисмо учили људе о потреби свецрквеног уједињења“. Интересантно је да митрополит Драбинко није негирао изјаву да је православна делегација, у којој је он имао, у суштини, главну улогу, изјавила да је спремна да иде на уједињење са католицима.
Шта је ипак рекао тај кардинал? Интерфакс наводи само кратке реченице које ипак потпуно показују суштину ситуације. Са једне стране, изјавио је да је аутокефалност унутар-православно питање. Интерфакс говори: „К.Кох је нагласио да је то „унутар-православни спор“, и због тога га Католичка црква није коментарисала“. Врло интересантно.
Али ако је намера да се да аутокефалност Украјини тиче само православних, шта су онда радили делегати унијата на преговорима за уједињење цркава, организованих по благослову Константинопољског патријархата још од 2014.године? Шта више, после једног од таквих састанака, протојереј Андреј Дудченко из тима Александра Драбинко, јавно је изјавио да је ради обједињења цркава потребно да идемо на компромис у вези са догматима, то јест сви ти делатници за обједињење цркава су се толико заиграли да су били спремни да чак тргују вером да би створили „јединствену цркву“ – јер су управо догмати она основа која одређује припадност овој или оној конфесији. И то је још један додатак питању, колико јаку улогу имају католици на тим преговорима за формирање јединствене цркве у Украјини. Или је можда католички кардинал просто имао напад склерозе и заборавио да су за време његове управе унијати наговарали аутокефалисте УПЦ МП на формирање јединствене цркве?
Даље је кардинал у свом говору био приморан да констатује да православне можемо исмевати али не довека. Очигледно је у току преговора са руководством Римо-католичке цркве, митрополит Иларион изјавио о недопустивости даљег мешања католика у дела православних и није желео да даље слуша слатку лаж у стилу „Ми немамо везе са тим“. Због тога је католички кардинал директно указао да ће тренутна ситуација у Украјини погоршати односе између православних и католика: „Ватикан оцењује раскид између православних патријархата Москве и Константинопоља као „озбиљан конфликт“. Тај корак такође има индиректан утицај на екуменистички дијалог са Католичком црквом“.
Помислили бисмо „Какве сад везе имају католици са тим? Зашто погоршавање ситуације у Украјини мора да штети „добрим“ односима између православних и католика? Али управо је реч о ономе што је речено више – у ОВЦС РПЦ не седе глупаци, ти људи се могу једном преварити, други пут рећи да је случајно, али да се све време глобално варају људи – неће умоћи. У суштини, кардинал Курт Кох је саопштио да је православна страна водила преговоре и, на крају, изјавила да ће се односи погоршавати управо због настале ситуације у Украјини. Испада да „по мишљењу Кардинала“ „можемо претпоставити да руски православни патријархат више неће учествовати у заједничком разговору, све док спор остане нерешен“.
То јест, кључни екуменистички преговори су замрзнути. То је веома озбиљан корак, који је морао показати католицима да надаље нико неће трпети подлост и лаж. У овом смислу је разумљив одговор митрополита Илариона, везан за питање могућег доласка Папе у Москву: „Не треба журити, да не бисмо уносили саблазан у срца верујућих“. Просто речено, ово се може тумачити и да је, као одговор на давна очекивања свештеника да се направи историјски долазак Папе у Москву, митрополит Иларион изјавио: „Пишите писма малим потписом“… Или, изражавајући се дипломатским језиком, „журба у овој ствари није потребна“ – чекајте, дочекаћете.
Зашто су ово питање покренули католици? Потпуно је могуће да је оно било предмет трговине, и ако би православна страна пристала на такав историјски долазак, онда би Ватикан обећао да ће смирити ситуацију у Украјини. Иако сад таква обећања ни не вреде много…
Сад ћемо се дотаћи теме давног савезника Ватикана – Вашингтона, и његових веза са оним што се дешава у Константинопољском патријархату и расколничкој средини у Украјини.
Треба одмах да кажемо онима који се нису бавили овим питањем, да су још од времена папе римског – Јована Павла II, Ватикан и Вашингтон достигли ниво савезника. ЦИА, на пример, не скрива да су у том периоду помогли долазак Папе римског у комунистичку Пољску, а Папа римски је учинио све за распад Совјетског савеза – дошло је до тога да је Католичка црква постала званична опозиција властима у Пољској. Ето тако – просто и аполитично. Штавише, сарадници тадашње председничке администрације су директно изјављивали да је достигнут један од највећих савеза свих времена. Представници САД нису остали по страни ни после доласка на власт папе Франциска. САД су прислушкивале и бразилске чиновнике 2013. – управо у периоду кад је Католичка црква у тој земљи изводила вернике на улицу, а Папа римски их је лично позивао да не стоје по страни од развијајуће ситуације са протестима.
У Хонг Конгу, где је вођа протеста 2014.године био католички кардинал, САД су у том периоду послале као конзула специјалисту за војне операције, који је толико бурно развио пропаганду, да је убрзо добио званичну опомену од Кинеских власти везано за његове покушаје да се бави унутрашњим пословима Кине. У Украјини, где су унијати одиграли колосалну улогу у организацији протеста, лидери тадашње опозиције, трчали су у амбасаду САД као на посао.
САД нису стајале по страни ни у процесу давања аутокефалности Украјини, подржавајући свог савезника – Ватикан, схватајући да се ствара русофобни пројекат. Ипак, познато је да је у септембру ове године поглавар расколнилчке УПЦ КП, Филарет Денисенко отпутовао у САД. Нашао сам ко му је организовао састанке и како су организатори састанака били у вези са Стејт Департментом. Ради се о томе што се на свим фотографијама званичних Филаретових састанака у САД се налази један те исти човек.
Исто то је било и на прошлим Филаретовим састанцима са различитим делатницима у САД. Да ли се сећате састанка Филарета и Мекејна? А ево га и тај човек на састанку са њима.
На првој фотографији, он се налази последњи са десне стране. Он се зове Џон Јареско. Већ сте почели да се питате да ли је тај човек некако повезан са познатом Наталијом Јареско? Јесте. То је њен рођени брат који живи у САД и који је, како је дато на Linkedin „Председник Борда директора Украјинске Православне Катедрале Свети Андреј“. Датуми почетка и завршетка волонтерске делатности: фебруар 2005…до данас. То јест, просто речено, глава савета директора који раде при катедралном сабору УПЦ КП у Чикагу. А ево и Наталије Јареско заједно са братом и Филаретом Денисенко.
Налазимо текст, у коме Џон Јареско узбуђено пише о томе како је организовао Филарету састанке са разним политичарима. Текст је, истина, био интересантан само малом броју, али га је сестра са задовољством поделила и честитала брату.
Да ли се питате, на који начин је неки човек из црквене структуре, која је у оквиру САД представљена са неколико парохија (то јест безначајна величина), организовао те састанке? Не смемо заборавити да је раније Наталија Јареско била сарадник Стејт Департмента, и наравно да је тамо имала везе. И кад се Филарет у фебруару 2015. године састао и дао медаљу Мекејну, тражећи оружје, месец дана после тога, Наталија Јареско се лично сусрела са тим америчким сенатором и поставила питање испоруке оружја Украјини.
Притом је веома интересантно што нећак Наталије Јареско – Мет Марцињук, ради за фирму Tricor Systems Inc, која, између осталог, ради и за америчку одбрану, што је речено у јавним подацима о тој компанији.
Ви ћете рећи да се 2015. године Џон Јареско бавио организацијом састанака зато што је то било питање оружја, а рођак ради у компанији која, између осталог, опслужује и одбрану. А бивши подпредседник Џо Бајден – он се никако не бави оружјем. Овога пута је Џону Јареско било много лакше да организује Филарету састанак са Бајденом и неким другим политичарима, пошто у датом случају улогу нису имале само везе његове сестре у Стејт Департменту, већ и новац. Отварам податке Џона Јареско, гледам на радно место и читам: Bristol-Myers Squibb, сфера делатности компаније: фармацеутска индустрија.
Хм, а како човек из фармацеутске компаније може бити повезан са бившим подпредседником САД? Отварамо велики Гугл и сазнајемо да је Џо Бајден основао фонд за борбу против рака под именом Cancer Moonshot. Затим је покренут програм за проучавање метода борбе с раком, који је укупно износио 215 милиона долара. Планирало се да разне фармацеутске компаније, које желе да учествују у овом благородном делу, дају појединачно по један милион долара годишње, а Бајденов фонд ће додати 160.
Али, ево једна компанија је одмах дала 25 милиона. Погодите која? Да, тачно, то је Bristol-Myers Squibb у којој ради Џон Јареско.
И како одбити човека као што је Џон Јареско, представника фирме која ти је дала 25 милиона долара? Тим пре што моле да мало повучеш своје старе везе у Стејт Департменту и да подржиш благородно дело – ма нека сви вичу „дајеш аутокефалност Украјини!“ Зар је то тешко? Тим пре, што се у Стејт Департменту овим питањем већ баве по линији Константинопољског патријархата. Уопште, тај Џон је супер лик!
А даље је већ све ствар технике. Долази Филарет Денисенко и говори: ми смо тако добри, подржите нас за аутокефалност, ви веома много волимо САД! Онда ставља руку у џеп и вади медаљу. Ево ти медаља. И теби ћу, такође, дати медаљу, и не брини што је код свих иста – просто су ми биле вишак.
Очигледно су преговори прошли толико успешно да се на страници Јареска појавила ова фотографија, под којом бисмо тако желели да ставимо коментар: «Па, батице, лоше сам ти све то средио са састанцима?».
И ево, већ неколико дана на сајту Стејт Департмента, стоји текст да САД веома много поштују права религиозних организација, и због тога подржавају давање аутокефалности православним верницима у Украјини.
Џони Бајдене, веома бих желео да ти поставим питање: а зашто тебе не интересује право православних верника на аутокефалност у САД? Јер у митрополији Константинопољског патријархата до сада постоји мишљење да они морају добити независност од туског патријарха Вартоломеја. Па како то, Џони? Зар тебе не брину проблеми православних Американаца, већ само украјинских? Зар су Украјинци достојни аутокефалности, а Американци нису? Ја лично видим у овоме дискриминацију по националном својству.
И на крају, ви можете да се запитате: да ли се Јареско бави религиозним питањима, и да ли је то некако повезано са унијатима? Овде ће бити јако тешко да вас изненадим, тако да ћу просто одговорити – Да. Ево, на пример, двоје представника УПЦ САД заједно са Јаресковом. Сам састанак је био 2015. године, кад је РПЦ устала против делатности тих представника на територији Украјине, и они су се претварали да се више не баве црквеним питањима у Украјини.
А за унијате је још интересантније. Пре мајдана, 2013. године Наталија Јареско је постала сенатор Украјинског Католичког Универзитета у Лавову. Чим је села у министарску фотељу, одмах је изјавила да се са разумевањем односи према томе, да би покровитељство ка тој структури били некоректно, ако је већ она постала министар у влади Украјине и због тога је изјавила да напушта место сенатора УКУ. И као да је постојала директна веза са унијатима, и као да је она изјавила да је раскида, и као да су сви поверовали. То је само на изглед. Ради се о томе, што је са сајта УКУ у Лавову, Јареско заиста нестала са списка сенатора те образовне установе. Али у УКУ постоји лондонско одељење, и ако на сајту лондонског одељења УКУ отворимо део о руководству, онда ћемо видети само четири човека: Ану Апељбаум – директора тог одељења УКУ, Бориса Гудзјак – председника УКУ, Јарослава Грицака – професора УКУ и… Наталију Јареско, која је, по свему судећи, прекинула везе са УКУ само на речима.
Идемо даље. Раније сам покренуо тему да су САД и без Филарета већ имали контакт преко црквене линије. Али то је тема везе са Константинопољским патријархатом. Сећате се да је током председничке трке, Трамп тражио благослов од православног свештеника? Али то су ситнице. Постоји у Константинопољском патријархату у САД човек који се зове Рајнз Прибус. Он је архонт те цркве. То је веома висока дужност, која му даје право и могућност да утиче на догађаје у митрополији. А ево и њега.
Шта видимо? Испада да је Трамп у новембру 2016. поставио Reince Priebus (чита се Рајнз Прибус) за главу администрације Беле Куће.
И, како ја често говорим: сада о овој теми знате мало више. Текст је испао довољно дугачак и ја ћу се на овоме зауставити. Поука ове приче је да Ватикан и његов давни савезник Вашингтон рукама расколника, унијата и терориста из унијатске средине спремају религиозни рат великих размера у Украјини.
Ах, да, још вишњица на торту.
Почетком 2000-их, Папа римски је сменио руководство УГКЦ. Да управља унијатима у Украјини је постављен Американац – Љубомир Гузар. Следећи поглавар УГКЦ (Свјатослав Шевчук) је био изабран из простог разлога што га је Гузар много година васпитавао у „правилном духу“ и одмах после тога, пошто је Шевчук постао поглавар УГКЦ и почео да изјављује о патриотизму и љубави према Украјини, рукоположио је свог рођеног брата у свештенике… и послао га да служи у САД. Водећа образовна установа УГКЦ – Лавовска богословска академија је почетком 2000-их, захваљујући финансијским упливима из САД и Украјине, била реорганизована у Украјински Католички Универзитет, на чијем челу се нашао Американац Борис Гудзјак, о коме је доста речено и у овом, и у мојим ранијим текстовима.
Сад многи учесници активно објашњавају КО мора бити на челу „Јединствене православне цркве“ у Украјини, ако успеју да је оснују. И представници дијаспоре већ активно гурају истог тог егзарха Константинопољског патријархата, који је емигрирао из Украјине у САД, сада већ Американца, Данила Зелинског. Али, имамо једну нијансу. Ради се о томе што је Зелински служио као капелан у војсци САД, он је и официр војске САД, и самим тим је полагао заклетву на верност тој земљи. Због тога, ако сад пројекат буде реализован и на његовом челу буде Зелински, онда ће САД добити своје људе не само у руководству унијата, већ ће и поглавар православних верника вити официр војске САД и због тога ће питање: „А у ком је чину поглавар ваше цркве?“, имати јако конкретан званични одговор.
Што се тиче свих тих повика о аутокефалности, њу, судећи по свему, нису ни планирали. Осећај је, да је договор био такав, да патријарх Вартоломеј учини све да легализује расколнике, а они заузврат учине све да Украјина постане његова канонска територија. Зашто тако мислим? Зато што се не може спојити неспојиво – представници расколника УАПЦ и УПЦ КП толико показују своју „хришћанску љубав“, да при самој помисли једних о другима несвесно шкрипе зубима. Шта више, сазнао сам да је ових дана један човек разговарао са „епископом“ УАПЦ на тему аутокефалности и понашања егзарха патријарха Вартоломеја и као одговор од тог клирика расколничке структуре је чуо да ти егзарси морају да модерирају ток Сабора, али не постоји никаква делатност. Кад су директно питали тог „епископа“ шта он мисли, да ли ће добити аутокефалност, он је изјавио да ти егзарски чак ни са расколницим УАПЦ не воде сад преговоре. НИКАКВЕ.
И због тога је ситуација са перспективом добијања аутокефалности окарактерисана као „Грци ћуте преко својих егзараха, и због тога је све још увек као у магли“. И тако они живе у магли, банално уводећи људе у заблуду, да би развили реторику мржње против УПЦ МП и да би покушали да отму светиње и манастире који се налазе под том структуром.
Превод са руског.
