„Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија.

Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? – Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. „Тебе, Жениче мој, тражим“, – говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество.

Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав“ свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју.

СМРТ И ОТКРИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ

Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. – Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, – Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

ПРЕНОШЕЊЕ МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У ТРНОВО, ВАЛАХИЈУ, БЕОГРАД…

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

ПРЕНОШЕЊЕ МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ У МОЛДАВИЈУ

Године 1641 благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара.

Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим“ (Ава Јустин Ћелијски).

Преп. Петка – Параскева. Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда). Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу“.

Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.

Чисто срце Господ жели,

Јеванђеље тако вели:

Чиста дева ти остаде,

Чисто срце Богу даде –

О предивна светитељко,

Наш узоре, света Петко!

Ум пречисти Господ тражи,

Без маштања и без лажи:

Ти му даде ум пречисти.

К’о анђелски – такав исти.

О предивна светитељко,

Чуј нам молбе, света Петко!

Душу чисту Господ иште

К’о небеско светилиште;

Такву душу ти одгаји,

Што на небу сад се сјаји,

О предивна светитељко,

Помози нам света Петко!

Помози нам молитвама

У животним невољама:

У облачној земној тузи

Засветли нам слично дузи –

О предивна чедна дево,

Света мајко Параскево!

РАСУЂИВАЊЕ

Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе, неки монах, који се недалеко подвизаваше, зовну сељаке, те сахранише леш. И деси се, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св.

Петка у сну једноме од тих сељака, што сахранише леш, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица, окружена многим и дивним војницима, па рече: „Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша“. И рече му св. Петка, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места, Ефимија. Сутрадан сељаци оду, почну копати, и заиста нађу мошти св. Петке, необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне (Свети Николај Охридски).

Света Петка се много славила у православном свету, јер су њене мошти, по сведочанству добрих извора, показивале више пута чудотворну моћ (Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја) .

Иларион Руварац, бечка штеточина и хулитељ, је оповргавао мишљење да је ова Параскева (света Петка) била Српкиња, и тврдио да је, по свој прилици, грчкога порекла, а споменуто мишљење утврдиле су до Руварца богослужбене књиге (типик, минеј, пролог или синаксар), научници и писци књига (Гаврило Стефановић, Асемани, Вићентије Ракић, Милош С.Милојевић) и црквени проповедници (Милутин Ратковић, Никола Беговић, Никола Кокотовић). То мишљење били су прихватили и Руси (нпр. Н.С.Булгаков), који за св. Петку вели да је “родом изя сербского селения Епивата” (Лазар Мирковић). Иларион Руварац чак није веровао житију Теодосијевом да је млади Растко побегао са монахом руске народности на Свету Гору (И.Руварац, О иноку, с којим је Растко одбегао у Свету Гору, зб. Ил.Рув.1934, стр. 291-293), да би други аустрофил-хулитељ Станоје Станојевић чак искључивао могућност да је Растко уопште напустио родитељски дом одбегавши светогорским монасима ( О одласку Св. Саве у манастир, Св. Зборник, књ. I, 1936, стр. 43-64)! Милош С.Милојевић је за овога отпадника Руварца тврдио да га је ваљало „на громилу“!

Да је наш народ у прошлости веома поштовао преподобну Параскеву, видимо из празничнога минеја Божидара Вуковића, у коме од свију житија светачких имамо само два житија, и то житије Светог Георгија и преподобне Параскеве, из чега Стојан Новаковић закључује да је преподобна Параскева у оно време достигла поштовање Светог Георгија. Света Петка се спомиње и у народним песмама међу „свима свецима“:

Сви се свеци редом посадили;

Наврх софре Громовник Илија,

Насред софре Сава и Марија,

На дну софре Петка и Неђеља. ( Лазар Мирковић, Преподобна Параскева-Петка, Хришћански живот, год. I (1922),142-150)

„Света Петка је најчувенија српска пештерница. Она заиста представља највеће чудо у српској историји пре Светога Саве. Као млада и богата девојка она оставља све чари овога света, продаје јевтино за скупо и пролазно за непролазно, напушта племићски дом родитељски и повлачи се у пештеру. Али не у неку оближњу пештеру, него у предалеку и пречудну, у пустињу Зајорданску. Млада српска девојка хтела је подражавати никог мањег до светог Јована Претечу и Крститеља Господњег. Онога страшнога Јована, који ‘нити једе нити пије’ нити се ичим икад омрси осим млеком из груди материнских до крваве смрти своје. Тамо у пустињи и у пештери, где је тај духовни џин проживео тридесет година, хтела је и она проживети, на истом месту и на исти начин. И Бог јој је дао благодатну силу да до старости издржи у животу – неживоту, у смрти – несмрти. Али у старости повратио ју је Господ у домовину да учвршћује свој народ у вери и сваком добру што само од вере Христове долази.

Око времена Свете Петке па до Светог Саве јавља се једна велика група пештерника, као Свети Наум Охридски, Прохор Пчињски, Јован Рилски, Гаврило Лесновски, Јоаким Осоговски, Роман Моравски и многи други… Пештерници су били и знаменити исихасти српски под руководством славнога Григорија Синаита… И Нестор Моравски, и Ромило Раванички, и Петар Коришки, и Јанићије Девички“, надахнуто је проповедао о Параскеви Свети владика Николај Велимировић, Србин. Славни Милош С. Милојевић је у XIX веку пронашао најстарија правила Свете Петке из Пролога дебрцког Старе Србије и објавио их у свесци „Правила Св. Петке Параскеве Српске“ 1871. године. Никада неће престати духовно заступништво Свете Србкиње пред Господом, јер је она једна од највећих жена у историји рода људског, одмах иза Пресвете Богомајке.

Иначе, Василе Лупу (Цинцар из Епира) је своју велику задужбину у престоном Јашију (храм Света три јерарха са моштима Свете Петке), са целокупним приходом, даровао 1641. године светогорској монашкој заједници. Приход се равномерно делио на двадесет великих манастира Атона, па и данас Хиландар чува петнаестак ретких рукописних књига на старословенском језику молдавске редакције. Помоћ коју је Хиландар добио у готовом новцу од молдавских и влашких војвода била је несразмерно већа од новчане помоћи која је стизала са руског двора. Није само Хиландар помаган изобилно, већ и други србскословенски манастири; нпр. манастиру Зографу војвода Молдавије Антиох, једним својим актом на србскословенском језику из 1698. године, уступа манастир Капријан у Бесарабији, као метох зографској обитељи.

У истом акту војвода Антиох вели следеће: „Тако смо дакле учинили то и ми са манастиром Капријаном и то с тога, што су житељи свете обитељи Зографа у Светој Гори, свети и часни оци Срби, Бугари, и то с тога што су игумани, јеромонаси, јерођакони и монаси отуда амо упућени Срби, веома мудри и добри управитељи свете цркве“. И манастири Сопоћани, Милешева, Пчиња, Студеница, Свети Павле атонски, Лесново и Крушедол имали су као ктиторе молдавске господаре. Румунски историчар Николае Јорга хвалисао се богоугодним даровима ових војвода, тврдећи да је мистична улога молдавских војводстава била у продужењу ромејске традиције, након пада Цариграда у турске руке. Посебно су неки од молдовлашких војвода, као Владислав Басараб III, Михајло Храбри и Стефан Велики, себе титулисали „василевс“, постајући главна потпора подјармљеном православном монаштву на Светој Гори.

РУМУНИЗОВАЊЕ СРПСКЕ СВЕТИТЕЉКЕ

Нажалост, после славног Лупуа долази до опадања словенске моћи у Молдавији а Цариград (Порта) полако намеће власт много халапљивијих грчких вазала у Молдавији и Влашкој… Мошти Свете Петке Србске у Јашију ће заувек остати „прва и главна светиња румунска“ , а сама Румунија јесте „по крви половином србска“. (Владика Николај).

Још је својевремено велики Милан Будимир далековидо упозоравао следеће: „Главни носиоци античке културе, прекласичне и класичне, стога су за нас Балканце донекле и физички, а не само духовни родитељи наши. За Балканце је антика у неку руку национални предмет. Нажалост наша школска просвета посудила је своје наставне програме, па и уџбенике, од западноевропских шегртових шегрта, а не од наших старобалканских мајстора“. Савремени србски псеудоисторичари заснивају своје уџбенике на вишевековним историјским фалсификатима империјалистичких романо-германских држава, што неминовно доводи до минимизације србске и руске историје, као и историје данашњих словенских народа.

Срби и Руси бивају проглашени за неписмене варваре и дивље уљезе на данашњим просторима њихове државности, који су на волшебан начин истребили претходно староседелачко становништво. „У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од србске великодушности, претворене у жалосну сервилност“, опомињао је владика Николај Велимировић. И он је био врсни познавалац древне србске историје, и врло добро је знао да Румунија јесте „по крви половином србска“. Данас Свете Петке нема у књигама и монографијама посвећеним србским светитељима…

Зато, хоћемо ли се, ми Срби, икада више вратити једнокрвној Светој Петки и Светом Сави Србском? Или ћемо довека дозволити свакаквим шпијунима да на наш народ навлаче гнев Божији?

СРБИЈА ДЕВЕТ ГОДИНА БЕЗ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА! Ево како је помогао ЂОКОВИЋУ, зашто је агент ФБИ клечао пред њим и због чега је ишао код МИЛОШЕВ https://t.co/gOfQb6u01P

— СРБИН инфо (@srbininfo) November 13, 2018

СРЂАН НОВАКОВИЋ, из рукописа књиге „Црквено – народна историја Срба, Руса и Влаха“

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Центар академске речи

Ознаке: православље, Света Петка, СРЂАН НОВАКОВИЋ