Годину дана пред смрт, 18. октобра 1850. године, Његош је написао писмо проти Георгију Николајевићу. У њему је владика записао неколико својих мисли о Црној Гори које и данас зраче пророчком снагом. Ево тих мисли:

„Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао… Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града… Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…”

Црна Гора је у то вријеме, тј. закључно са тим временом, постојала искључиво као географски појам. Његош није имао никаквих илузија о њој. У ту Црну Гору, каже владика, није смио ни Европејац свободно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови… Знао је, дакле, да је она онаква каква је тада била – била само зло! Дух, начин живота, менталитет, неписменост, безакоње њеног становништва, њена сурова природа, њене крвне освете, међуплеменска и међубратственичка сатирања, кратко речено, њена свеопшта биједа – све то је њене житеље наводило да чине зло и себи и онима око себе. И то је, онда, и било, заиста – само зло.

БОРБА ПРОТИВ ЗЛА

Његош је знао и начин којим се у таквим околностима може водити борба против зла. Тај начин је био чување предањских завјета, сјећање на славну немањићку државу, на њено цивилизацијско наслеђе. Начин је био косовски завјет који је круна тога наслеђа. То је била једина, али моћна духовна брана коначном тријумфу зла. По његовом мишљењу Црна Гора је ипак била знаменита, само тиме је била знаменита, јер је била коматић од развалинах нашега царства.

Његош је, наиме, добро знао да је црногорство без српства пут у потпуно варварство, а да је српска завјетна мисао једини друм којим се Црногорци могу цивилизовати. За њега српство, дакле, није било само питање етничке припадности (мада је свакако било и то), већ је (прије и изнад тога) за њега оно било питање опстанка у (или бар при) просвештеном человјечеству. Стога је његов државотворни програм био обнова српске државе са престоницом у Призрену (гдје би столовао српски кнез Александар Карађорђевић) и Пећке патријаршије (у којој би он столовао као српски патријарх).

Ту страхотну суштину ондашње Црне Горе, коју владика у поменутом писму препознаје на овакав начин, на њено лице и у њену душу истоварали су турски завојевачи. То само зло је њене људе, рекосмо већ, учинило злим и безаконим, обликовало их је у обичне друмске разбојнике. Ту особину су национални Црногорци на један специфичан, да кажемо „цивилизован“ начин задржали и до наших дана. И управо на њој они данас темеље свој национални идентитет.

Разлика је само у томе што своје замашћене јуначке бркове они данас сучу, не уз гусле, нити уз диобу буљука оваца попљачканих по Херцеговини, већ диобом транзиционог плијена, уз културолошко упражњавање неонских реклама с подгоричке „Вектре“ и бечићког „Сплендида“. А истовремено, то примитивно историјско наслеђе они данас покушавају да претоваре и некако утрапе нама Србима. Ту своју варварску суштину и голотињу они покушавају да сакрију заогртањем дукљанско-холивудском митоманијом.

АНДРИЈАШЕВИЋЕВЕ ОВЦЕКРАДИЦЕ

Новоцрногорски историчар Живко Андријашевић овако се дистанцира од његошевске Црне Горе:

„Нека буде да су Црногорци отимали стоку искључиво херцеговачким Турцима (а не тамошњим православцима), и да су на тај начин слабили свог `крвника од Косова`. Херцеговачки Турци су изгубљено и штетовано надокнађивали наметима над православним становништвом Херцеговине! Сваку овцу која је ушетала у црногорску границу, платио је православни Херцеговац. Знали су, наравно, Црногорци да се Турци на овај начин намирују, али их то није нагнало да престану с упадима. Баш је њих било брига што ће тамо неки православни Херцеговац морати да прода и последњу овцу да би билећки ага намирио изгуб. Важно је Црногорцима било да се они зоре по Ћеклићима с буљуком оваца, које су, у ствари, отели православним Херцеговцима, а не Турцима. Шта је са њиховом ‘братском солидарношћу’? Налазите ли овдје нешто од црногорског чојства?”

Ми се у потпуности слажемо с овим ставовима. Али, оно што је код њега спорно је његов труд да ове особине припише нама „митоманима“, што ће рећи нама Србима, а да од тога наслеђа амнестира новоцрногорце, тј. националне Црногорце. Међутим, баш они су ти који свакодневно славе и свједоче ту и такву црногорску „хиљадугодишњу државност“ и такву црногорску „културу“. Национални Црногорци, наиме, свој идентитет темеље на ономе што је Његош препознао као само зло, док ми Срби то чинимо на оном Његошевом коматићу од развалинах нашега царства.

У чему је, рецимо, суштинска разлика између тих Андријашевићевих овцекрадица, тог како га он назива племства с вуненим лентама, и данашњег новоцрногорског транзиционог „племства“? Зар пљачку по Конавлима у вријеме дубровачке ратне кампање, с почетка деведесетих година прошлога вијека, нијесу водили баш национални Црногорци и зар све те савремене овцекрадице данас нијесу у овдашњој власти или уз власт? И зар се сви они, сви – до једнога, национално не декларишу као Црногорци?

И још горе: у чему је суштинска разлика између ондашњих катунских овцекрадица и данашњих црногорских културокрадица српског духовног наслеђа по Црној Гори који том крађом и отимачином покушавају да до краја поруше онај Његошев коматић од развалинах нашега царства? А баш тај коматић их је учинио, макар и овако ограничено цивилизованим, или, још прецизније, цивилизованоликим!

Антиномичност историјске Црне Горе, која се тако јасно види у ријечима из Његошевог писма проти Георгију Николајевићу, у наше вријеме се постепено укида националним раздвајањем нас Срба и у међувремену насталих националних Црногораца. Послије свега је испало да је постњегошевска Црна Гора, сада већ као конвертитска држава, све до 1997. године била носилац те антиномичности и да се у наше вријеме, након беспоштедне борбе између два опречна менталитета, између самог зла и коматића од развалинах нашега царства, она опредијелила, а с њом и национални Црногорци, за оно прво. Зато она данас суштински има исту ону функцију коју су у Његошево вријеме имали турски завојевачи. Наш српски идентитет је, с друге стране, и даље онај коматић од развалинах нашега царства.

Ја сам за границом просвештенога свијета, жали се Његош у једном свом писму што га је написао пред саму смрт, 1851. године. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Ето примјера који показује колико је Његош изнад помрачености и свога животног простора и ограничености свога и нашега времена! Ето шта га то уздиже над милионима и нарочито над данашњим новоцрногорским конвертитима! Овима што покушавају да га сведу на ниво катунске овцекрадице, који се тако свете његовој величини мјерећи га њиховом по свему болесном мјером. Ми Срби из Црне Горе, што и данас, на почетку двадесет и првога вијека, такође живимо за границом просвештенога свијета, у том тамом дивљине обезображеном крају, ни случајно им не дамо Његоша. Не дамо, јер је он наш, упркос оном паганском грдилу, оном самару с беговског кљусета опљачканом негдје у Херцеговини, што су га поперили на врх Ловћена.

ЊЕГОШ И НЕМАЊИЋИ

Данашњи црногорски идеолози оптужују Петровиће, нарочито Његоша, за претјерано „србовање“. Они су по њима кривци што су Црногорци, за рачун немањићког, заборавили дукљанско културно наслеђе. Андријашевић чак тврди да Његош није знао да је прије Немањића постојала црногорска (баш тако вели: црногорска) државност.

Нијесу Петровићи због тога „фаворизовали“ Немањиће, већ стога што другог аутентично домаћег културног и цивилизацијског наслеђа овдје није ни било. Немањићи су ти који су средњевјековну Зету, али и сав остали простор данашње Црне Горе, културолошки еманциповали од туђинског асимилаторског утицаја.

ТРИБАЛИ: Одакле трибалски грб на застави устаничке Србије 1804.? https://t.co/qMK4iaMsTN

— СРБИН инфо (@srbininfo) November 9, 2018

Да није било цивилизацијског дјела светог Саве Немањића, становништво средњевјековне Зете би на крају било полатињено и данас овдје нити би живјели Срби нити национални Црногорци, већ – највјероватније Хрвати. Новоцрногорски идеолози очигледно баш за тим жале: криво им је што данас сви нијесмо Хрвати.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Седмица

Ознаке: Његош, Рајо Војиновић, Црна Гора