Прочитај ми чланак

МЛАДИ СПОРТСКИ АСОВИ СРБИЈЕ: Ево зашто се најбоље дружимо са екс-ЈУ екипама

0

У последњих месец дана бројни су примери сјајних односа српских спортских екипа и појединаца са колегама из региона, што у светлу најновијих међудржавних односа на простору некадашње Југославије делује помало нестварно, а свакако је вредно хвале.

Средином јула наша млада женска кошаркашка репрезентација је освојила сребро на У20 првенству Европе (Шпанија је тријумфовала у финалу са 69:50), а онда је уследила несвакидашња сцена. Младе кошаркашице Хрватске су, наиме, сачекале у холу хотела екипу из Србије, а тај дочек су приредиле уз једну од модерних, младима популарних песама. На томе се, међутим, ова сјајна сцена није завршила, јер су Хрватицама и Српкињама пришле и младе репрезентативке Словеније, које су се прикључиле певању. И, ако сте мислили да је то једини случај – није. Готово истоветна сцена се десила и 2017.

Фото: Приватна архива

„Пре четири године наш тадашњи селектор у кадетској конкуренцији, Јован Горец, инсиситрао је да на првенству Европе нађемо друштво. Просто, да не будемо изоловане. Сећам се да нам је говорио ‘Девојке, мање телефона – више дружења!“ (смех). И, шта ћете, нама је било најлакше да се дружимо са Хрватицама. Просто смо се одмах разумеле, језици су нам малтене идентични, па проблема у комуникацији не само да није било, него смо се одмах здружиле. И, тако је почело. Сваког наредног лета бисмо се опет састајале, у тој или следећој старосној категорији. А онда онај њихов дочек…

Е, то је већ био шлаг на торту. Притом, имали смо 2017. у том нашем заједничком друштву и девојке из Босне и Херцеговине, које су такође славиле са нама, а овог лета ту су биле и репрезентативке Словеније“, рекла је за Блицспорт Ивана Катанић, капитен младе женске кошаркашке репрезентације Србије.

Српско-хрватске спортске односе на још виши ниво подигао је капитен наше кадетске репрезентације Иван Мицић, који је у Копривници изазвао аплаузе целе сале када је притрчао и помогао хрватском колеги, вршњаку Франу Милети, када је повредио ногу.

Изазвало је то одушевљење и код публике, и у медијима широм Балкана, па су се тако хрватски и они у Босни и Херцеговини утркивали у што бољем наслову, закључно са одлуком хрватског РТЛ-а да вест наслови речима: „Буди као рукометаши Хрватске и Србије“.

„Спонтано је све то било. Не познајем момка, али сам видео да се повредио и није могао да стане на ногу. Како сам му био најбржи, одмах сам дотрчао и помогао му. Мислим, то је људски. У спорту, уостало, нико никоме не жели повреду. Ми смо се касније поздравили када сам пролазио поред њихове клупе, потом ми се још једном захвалио када се меч завршио. Искрен је то био поздрав, видело му се у очима, а мени је било драго. Мислим, дечко није могао да се ослани на ногу, наравно да ћу да му помогнем колико могу. Што се осталих хрватских репрезентативаца тиче, доста њих знам кроз турнире, са неколицином се редовно и испричам. Све је то један нормалан, другарски однос. На терену можда понекад може да буде чарки, али то је све у жару борбе. После се све заборави, али не сме никада да се заборави да се буде човек“, рекао је Мицић за Блицспорт.

Када су пре недељу дана наши јуниори одбранили титулу кошаркашког првака Европе за играче до 18 година старости, у Риги су, право са паркета, одмах потрчали ка делу трибина на коме су били њихови вршњаци из Црне Горе. Славили су заједно и бурно.

Један од најбољих играча те наше златне генерације, Зоран Пауновић, за Блицспорт овако то објашњава:

„Ми смо са тим момцима у сјајним односима. Најпре, знамо их и од раније, не само са овог шампионата Европе, већ и због чињенице да многи од њих играју код нас у Србији. И, друго, када смо окончали међусобни дуел, ми смо њих бодрили на старту нокаут фазе Европског првенства, а онда су они нама то узвратили у финалу, јер су једини у хали били уз нас. Наравно да смо одмах отрчали да заједно са њима прославимо титулу“, рекао нам је Пауновић.

Сандра Перковић, петострука узастопна првакиња Европе у бацању диска, славила је овогодишњу титулу у Берлину у друштву неколико супарница, међу њима и са нашом бацачицом Драганом Томашевић.

То није био једини примиер такве врсте у њеној богатој каријери. Шта више, много пута је истицала фантастичне односе које има са најбољом алтетичарком Србије, Иваном Шпановић, о чему је после најновијег злата рекла следеће:

„Када причам Американцу форе из Хрватске, он ме гледа бело. Када причам нашем човеку, он ће рећи: ‘Па и моја мама ради исто!’. Ми смо одрасли у истој средини, исти су нас проблеми мучили, исте навике имамо. Нећу рећи да смо ми иста земља, ја наступам за Хрватску, Ивана за Србију. Али се сто пута боље разумем с њом него са неком Енглескињом. Срби навијају за Хрвате и обрнуто! Ма, одлично ако се то некоме не свиђа. Обе државе су ту где јесу зато што се неким политичарима нешто није свидело. Спорт не познаје границе, зато је нормално да навијамо за Нолета, он за Ватрене, ми за вашу Ивану, Милицу, ви за наше ‘баракуде’, ми за ваше ‘делфине'“, навела је Перковићева за „Новости“.

И, ту и лежи „тајна“ ове младалачке мудрости, понашања које представља лекцију и за старије генерације. „Обе државе су ту где јесу, зато што се неким политичарима нешто није свидело“. Прилично тачно. Ове младе очи можда нису виделе старе разлоге за размирице, али, што је још важније – не стварају нове поводе за њих. Напротив. Стварају мостове, и то држећи се управо оне реченице нашег младог рукометаша: „Не сме никада да се заборави да се буде човек“.