Прочитај ми чланакПетровдан је у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру прослављен с новим монахињама у нешто измењеном облику богослужбене церемоније, а због радног дана и сезоне годишњих одмора народа није било много. Верници су почели да долазе већ око девет часова када сестре моле редовну јутарњу молитву за монаштво.
После неспоразума око доласка нових монахиња и питања да ли је манастир српски или немачки, поједини верници који су испред манастира прво угледали Хајнца-Петра Лауа и Јоханеса Волфа, православне Немце из Хановера, већ су били „сигурни“ да српски манастир више није српски.
Ходником у приземљу ширио се раскошни мирис из кухиње у којој су једна монахиња и Нишлијка Латинка спремале јело. Монахиња није желела да се слика за новине „јер има флеку на мантији“, али нас је љубазно позвала да после молитве дођемо на ручак.
Споразумели смо се српско-руски, а помогла нам је и земљакиња Латинка, која каже да се прави верници увек разумеју.
Богомоља је на првом спрату, а испред улаза је просторија са свећама и реликвијима. Тутора нема, али зато на пулту има отвор за убацивање новца.
– Цене се знају, а сестре су рекле да они који с новцем не стоје добро, могу да убаце колико имају – објашњава нам Латинка која се после паљења свећа придружила монахињама за певницом.
Молитва и на руском
Нешто касније долази и Марко Тешић један од смењених тутора. Пали свеће и поред врата заузима место за молитву.
Протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић, свештеник из Минхена богомољу обиђе с кадионицом у руци. Верници у групи или поређани у неколико редова крсте се и спуштају главе.
– Ми смо ту заједно с овим манастиром, одувек српским манастиром и ви сада хоћете да нас учите молитвама на немачком. То не иде. Не можете то да нам урадите – нагласио је Драгомир Дајовић у живој, али толерантној дискусији, која се после ручка са свештеником Трајковићем повела на ходнику испред трпезарије.
Народ је почео све више да пристиже, а дубоким гласом свештеника и умилном молитвом сестара иза певнице атмосфера постаје саборна и свечанија. Понавља се свештениково „Господу се помолимо“ и глас монахиња иза певнице „Господи помилуј“ на српском језику.
Неуобичајено, на шта верници овде нису навикли, једна монахиња на високом чираку износи упаљену свећу и почиње да пева молитву на руском.
Једној старијој госпођи полугласно се оте:
– То је нешто ново. Баш лепо да нам и једна Рускиња пева.
После молитве сестре иза певнице као једним гласом говоре Симбол вере на чистом и разговетном српском језику, а наглашеном реченицом: „Верујем у једнога Господа“ , монахиње као да су питале: „А зашто нас онда овде неки неће.“
На Видовдан ни службе
– Не знам куда све ово води. Дођем за сваки празник. Помолим се Богу и запалим свећу. На Видовдан ни службе није било, а увек се служио парастос. Сад ни то немамо – разочарано, као за себе тужно констатује Марко Тешић, који је од постанка манастира био одани тутор.
Ред за исповест и причест
Богослужење, заједно с редовном монашком јутарњом молитвом, трајало је готово три сата.
Велики број присутних верника се исповедио. Направио се први ред. Више њих се и причестило, међу којима и неколико деце.
Отац Ђорђе верницима је на крају честитао празник и готово критички нагласио: „И у нама, као што је то једном било и код апостола Петра, понекад у срцима недостаје Христос.“
После литургије, испред трпезарије у приземљу, стајала је једна од сестара која је позивала на ручак. Позиви су били на српском, али она је раширених руку вернике напросто доводила до отворених врата омање просторије.
Трпезарија се брзо напунила, а после уобичајене молитве, верници су могли да се послуже, фашираним шницлама, сармом, колачима, питама и вином. Све време ручка једна монахиња је на немачком језику читала Житије Светих апостола Петра и Павла, што је код појединих верника изазвало негодовање. Кад је шапутање постало гласније, неки су изашли, а свештеник је благословом, ручак завршио.
– Трпезарија је друга богомоља и за време обедовања нема излазака. Сестра чита житије и треба да буде тишина. Тако је овде. Сваки манастир има свој типик – благо је објаснио бивши „строги“ професор Пећке богословије .
ЛОПОВ ИЗ ЦРКВЕ УКРАО ИКОНУ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ и злато које је било поред ње https://t.co/nsiyYkfbLL
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 16, 2018
После ручка на ходнику се повела дискусија, из које се јасно видело да велики број верника још увек неће да се помири с чињеницом, да у српском манастиру не доминира српски језик.
– Ја хоћу житије, али нећу на немачком – био је категоричан, Драгомир Дајовић угоститељ из Гослара, иначе велики донатор српског манастира у Химелстиру.
