Прочитај ми чланакАко још имате дилема око старости нашег поднебља, нације или примања Хришћанства, овде, у Виминацијуму надомак Костолца ћете их све решити, једном заувек. А за љубитеље римејкова о гладијаторима и спартанцима, као и оне који воле филмске серијале ,,Парка из доба јуре“ или ,,Леденог доба“, овде је остварење свих њихових снова, уживо.
Локалитет који тек почиње да даје своје прве плодове као туристичка атракција, са камповима за децу и тинејџере, па и одрасле који би да се опробају у начину живота римских легионара, да живе, једу, спавају и боре се као војска која је боравила на нашем тлу пре две хиљаде година, а да при том буду окружени и палеолитским ископинама и читавим породицама љупких мамута, док се староримски накит, новац или употребни предмети слободно могу купити и носити, делује као нека модерна а опет архаична бајка.
Заиста, овде се нешто од високобуџетних филмских остварења као што су ,,Гладијатор“, ,,300“ или ,,Бен Хур“ може доживети као потпуна стварност и док газите по тлу којим су газили давно мамути, данас костију расутих по овом локалитету уз Дунав, а потом од Првог века н.е. и римски легионари и рани Хришћани који су баш у то време доживљавали највеће прогоне и погубљења, мученички страдајући за Христа, питате се је ли ово стварност или сан и да ли је могуће да тих две хиљаде и више година овде делују као – јуче.
Град који је овде постојао, са становништвом од више десетина хиљада људи и припадајућом инфраструктуром и некрополама, по данашњим мерилима био би метропола, тако да Виминацијум, уз Сирмијум, Сингидунум, Царичин Град, Медијану и Ромулијану сведочи не само о моћном Западноримском царству на тлу Србије, већ и о, што је за нас много важније, почецима Хришћанства у нас, које по свим новим истраживањима (Сремска Митровица, Вршац и сл.) и подацима о мисионарењу Светог апостола Павла на нашем тлу, датира већ од Првог века наше ере. Тада је управо, како староримско многобоштво, тако и паганство наших предака, утихнуло у наредним вековима пред једином Истином – Христовом.
Виминацијум као налазиште је посебно интересантан због тог необичног споја палеолитских и староримских ископина, као и због постојања термалних вода и налазишта топле морске воде на великим дубинама, која сведочи баш о оном бајковитом – Панонском мору. Модерним речником говорећи – за љубитеље историје и архаизама, овде је посластица 3 у 1, а можда и више, јер има нових археолошких назнака да ће ова локација бити делом и попут Винче или Лепенског Вира.
По завршетку изградње предвиђених објеката, Римске виле, великог отвореног амфитеатра за 12000 посетилаца, утврђења за римске легије, обезбеђења и конзервације свих римских некропола, као и читавих породица мамута из више временских периода, Помпеји, Акропољ, римски Колосеум и сличне туристичке локације наших суседа, оваквог садржаја, биће једноставно у потпуној сенци. Стална археолошка открића, често сензационалистичког типа у позитивном смислу, стално отварају нова и нова поглавља приче о Виминацијуму. А он је ето, у срцу Браничева и Србије.
Фотографије вам само делом могу дочарати атмосферу овог чаробног места, а Лабарум или Крст Светог цара Константина, једног од римских царева нашег порекла и великог хришћанског војсковође, овде врло присутног, освежиће вам сећање и на велике светитеље који су и били управо војници римске војске у високом чину и страдали баш у то време – Светог Георгија Победоносца и Светог Димитрија Солунског.
У наставку, одабрала сам неколико цитата са Википедије, сајта самог налазишта или археолошких сајтова који говоре како о самом Виминацијуму као утврђењу и налазиштима на тој локацији из више периода, тако и о ставовима римских царева од 1. До 4. века према Хришћанима и њиховом прогону, како би се слика тадашњег времена у нашим оквирима могла донекле заокружити.
,,Пре две хиљаде година, на месту где се данас налази археолошки парк Виминацијум, Седма римска легија, названа Цлаудиа пиа фиделис, подигла је свој утврђени логор Цаструм. Заједно са Четвртом легијом из Сингидунума (данашњег Београда) вековима је чувала дунавски лимес, границу римске цивилизације и дивљег света варвара са оне стране провинције Горње Мезије. Ту је потом подигнут и читав римски град, касније колонија Виминацијум, где су се укрштали сви путеви Балкана и где су римски цареви изградили своју палату на платоу изнад Дунава.
Виминацијум је једно од дванаест римских налазишта у Србији, али је вероватно најпријемчивије за туристе. Посетиоци данас могу да виде неколико уређених локација. Најупечатљивији је свакако Царски маузолеј у ком се, испод наткривеног свода, могу видети одлично очувани остаци римске архитектуре, и посебно, три подземне, фрескама осликане гробнице. Може се обићи и северна капија војног логора, Порта Преториу, затим оближње наткривено налазиште градских купатила, Тхерми, где се могу видети остаци базена, плочица и римског система подног грејања.
Поред ових налазишта, у археолошком парку посетиоци могу обићи и Домус, реконструкцију импозантне римске виле из 1. века нове ере. То је један вишенаменски хотел укупне површине од скоро три хиљаде квадрата. Простор је организован око седам атријума, а замишљено је да се гости из света овде уводе у историју Рима, уче и истовремено забављају.“
,,Скелет мамута Вике, откривен 2009. Године је такође светски раритет, јер је то једини мамут на лицу места, у природном амбијенту где је и пронађен.
Кораћ је рекао да су нове кости пронађене на 10 метара удаљености од Вике, на месту где је било Панонско море које се повлачило, те да је могуће да је на самом локалитету некада било мало острво где су се мамути затекли.
Он је најавио да ће сву расположиву технику коју су користили у истраживању античког града и легијског логора, применити и у овом случају, али и додао да ће консултовати и стручњаке у региону и шире.“
Виминацијум (лат. Виминациум) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 км од Пожаревца. Римски војни логор и град настао је у I и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.
Процењује се да је град имао 48 хиљада становника а у њему су такође боравиле две легије, легија ИВ Флавија и легија ВИИ Клаудија.
Био је седиште епископа у 4. веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана И(527-565.) када и митрополија у Вимиинацијуму. Се доласком Словена на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.
Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком 20. века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.
Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, акведуктом истраженим у дужини од десет километара. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.
Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине.
До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.
Римски цареви о раним Хришћанима
Трајан
Мој драги Секунде, твој поступак је исправан у испитивању случајева оних који су оптужени код тебе као хришћани, јер заиста ништа се не може поставити као опште правило које би садржало нешто као утврђени облик поступка. Њих не треба тражити; али ако су оптужени и осудени, морају бити кажњени — али свако ко порекне да је хришћанин и то потврди делом, као на пример молитвом нашим боговима, добиће опроштај због свог кајања, без обзира на то колико је било сумњиво његово понашање у прошлости.“
Али Трајан је саветовао Плинију да не прихвата анонимне оптужбе, »јер оне су лош пример и недостојне су нашег времена«. Плиније и Трајан су се сложили да свако ко одбије гест лојалности боговима мора да сакрива озбиљне злочине, нарочито стога што је казна за одбијање била непосредно погубљење.
Хадријан
„Минуцију Фундану. Добио сам писмо од Серенија Гранијана, човека познатог, твога претходника. Казује ми о нечему о чему се не може прећутати: не ваља да људи живе а да не знају за мир и да су свагда на мети клеветника. Ако житељи провинције могу доказати своје оптужбе против хришћана и о томе могу да казују пред судом, то нека се тамо (на суду) и чини а не на трговима и викањем масе. Приличи ти да се добро упознаш са тим оптужбама. И ако се оптужбе докажу, тек тада одреди казну за преступ. Али, заклињем те Хераклом, ако неко подиже оптужбе без разлога, тада те клеветнике не остављај без казне.“
Марко Аурелије
Добровољно срљање у смрт је изазвало презир Марка Аурелија, који је гледао хришћане као морбидне и заведене егзибиционисте.
Иренеј је, у лето 177. године, био сведок све већег непријатељства према хришћанима у сопственом граду, Лиону. Најпре им је био забрањен приступ на јавна места, тржнице и купатила. Затим, кад је провинцијски гувернер био ван града руља се разуларила. Хришћане су ловили и отворено нападали. С њима је поступано као са јавним непријатељима, нападани су, тучени и каменовани. На крају су одвучени на форум … оптужени, и, након што су признали да су хришћани, бачени су у затвор.
Један утицајан пријатељ, Ветије Епагат, који је покушао да интервенише на њиховом суђењу, ућуткан је: »Префект га је само питао да ли је и он хришћанин. Кад је признао, најјаснијим гласом, да јесте префект га је осудио на смрт заједно са осталима. Њихова послуга, коју су мучили да би од ње извукли информације, најзад је »признала« да су, као што су Римљани сумњали, њихови господари вршили акта сексуалне окрутности и људождерства. Један очевидац каже да је то окренуло становништво против њих: »Те приче су се шириле и цео народ је беснео против нас, тако да су чак и они чији је став пре тога био умерен због пријатељства с нама, постали веома љути и шкргутали зубима на нас.
Диоклецијан и Максимијан
Неке од многобројних жртава овог гоњења су: центурион у римској легији Акакије, заповедник тебанске легије Свети Маврикије, војник царске гарде свети Георгије И свети Димитрије Солунски, начелник царске гарде Свети Себастијан, осамнаестогодишњи Јулијан Тарсанин, четрнаестогодишњи Панкратије Римски, крчмар Теодот Анкирски, Ардалион Глумац, епископ Климент Анкирски, лекари Козма и Дамјан из Киликије, супружници Јулијан и Василиса, тринаестогодишња Агнија Римска, мученице Јулијана Никомедијска, Анастасија Сремска, Пелагија Тарска, Доротеја Цезарејска и многе друге.
По свом обиму ово је вјеројатно било најжешће гоњење које је римска држава покренула против хришћана. У неколико наврата прогони су обустављани, да би их формално укинуо тек Милански едикт кога су 313. донијели цареви Константин и Лициније.
Јустин Филозоф, страдао мученички у време Марка Аурелија
„Јасно је да нико не може заплашити или покорити нас који верујемо у Исуса Христа, широм света. Јер јасно је да, иако нам одсецају главе, разапињу и бацају дивљим зверима, у ланце, у ватру и подвргавају нас свим врстама мучења, ми се не одричемо своје вероисповести; што се више такве ствари догађају, то више остали, у великом броју, постају верници.“
Јустин је приведен око 165. године у Риму за време прогона хришћана цара Марка Аурелија. Он је с неколицином хришћана приведен Рустику, римском префекту. Један извештај из црквене историје чува успомену на тај судски процес.
Суђење Јустину Филозофу
Судија: „Сместа да сте исказали поштовање боговима и потчинили се цару!“
Јустин: „Поштујући Христа, никоме не чинимо зло.“
Судија: „Које је ваше главно верско начело, јадниче?“
Јустин: „Ми верујемо у једнога Бога и Исуса Христа, Његовога Сина.“
Судија: „Где се окупљате?“
Јустин: „Где ко одабере и може. Хришћански Бог није ограничен простором.“
Судија: „А где обављате богослужење?“
Јустин: „Код неког Мартина, код Тимиотинског купалишта. А ако би неко дошао к мени, ја бих му саопштавао истине хришћанске вере.“
Судија: „Ниси ли ти онда хришћанин?“
Јустин: „Да.“
Судија: „Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?“
Јустин: „Не мислимо него знамо.“
Судија: „Наређујем вам, да принесете жртву римским боговима!“
Јустин: „Али ни једна часна особа не прелази из побожности у безбожност.“
Судија: „Ако не послушате, бит ћете немилосрдно кажњени!“
Јустин: „Учини шта хоћеш. Ми смо хришћани и не приносимо жртве идолима.“
Више их нису саслушавали. Рустик је изрекао уобичајну казну мучења и одсецања главе. Након тога, Јустин и његови пријатељи одведени су у мученичку смрт. Заједно са Јустином, погубљени су и Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст.
