Посета римског папе Србији је непрекидно, стално у припреми, већ деценијама!

Ево, и ових дана медији брује о наводној скорој посети са оваквим бизарним и бесмисленим спиновањима и фалш-детаљима:

„Кад ће папа у Србију, ево само што није; Посета папе корисна за Србију; Није време за посету Папе Србији; Папа долази на Космет; Папа ће држати мису на фудбалском стадиону Црвене звезде у Београду; Папа долази у Србију да би потом могао да иде и у Русију; Папа стиже за „Петровдан“; Јавност у Србији против доласка католичког поглавара; Да ли ће папа осудити геноцид у Јасеновцу?; Степинац толерисао геноцид; Тајна мисија СПЦ код папе Фрање; СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду; Амфилохије: Није било ни речи о доласку папе у Србију.

Тако да се Србима над главом сваке године изгледа њише страшно сечиво, све брже и више – као усташка секира или нож којим су их убијали – посета поглавара Ватикана и Римокатоличке Цркве.

Ти колико упорни (бар за сада, исто толико безуспешни) покушаји да се римокатолички примас доведе у Србију на силу, противно вољи огромног дела српског народа и Српске православне цркве (СПЦ) имају запањујуће размере безобзирности.

Покушавају Ватикански идеолози на најразличитије начине, тачније – свим средствима да се „пробију“ у Србију, па се стигло својевремено (2003. године) са посетом папе Јована Другог (Војтиле) Бањалуци (баш где су усташе испланирале и починиле 1942. године геноцид у селима Дракулићу, Шарговцу и Мотикама убивши за један дан 2.500 Срба под вођством фратра Томислава Филиповића).

Покушаји довођења папе на српско тло у новије време иду и преко Црне Горе и наравно све више и преко Косова и Метохије.

Потреба злочинца да згази на место злочина

Та позната потреба злочинаца да дођу, да коракну на месту злочина, да згазе српску земљу натопљену крвљу стотина хиљада невиних Срба, деце, жена, стараца – побијених баш под њиховим вођством – Римокатоличке цркве и њених фратара и усташа из Независне државе Хрватске (НДХ) је морбидна жеља која не јењава.

Поглавар Ватикана, папа, хоће, има жељу, бар тако кажу из Римске курије, да посети Србију, да обиђе своју паству (вернике). Али, ни Ватикану, папи, а ни Римокатоличкој цркви у целини, па ни најодговорнијој њиховој цркви у Хрватској не пада на памет да се за злочине и покоље, за очигледни геноцид над Србима сви колективно извину српском народу, Србима (где год живели), СПЦ и држави Србији и траже опрост за те ужасне грехе. Да клече и моле!

Они, иначе, чују добро такве вишедеценијске захтеве и вапаје Срба и СПЦ.

Хоће Римокатолички поглавар да дође у госте, али неће да се покаје. И то баш они којима је опрост грехова један од главних елемената њихове вере! То је чудо које Срби гледају, са којим се рађају и умиру и у које скоро да не могу да верују!

Требало би да се зна јер је истина и постоје документа: чак 1.171 фратар је активно учествовао у клању и убијању Срба (амерички извори кажу, чак 1.400 фратара). Они су сарађивали са усташама и пружали им велику помоћ. Анте Павелић их је одликовао за „високе” заслуге у НДХ у геноцидном уништавању српског народа.

Ево зато једног примера масовног злочина, покоља по плану Римокатоличке цркве. Лазар Лукајић у својој књизи Фратри и усташе кољу (2005) описује овај геноцид: „Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године поклале сво српско становништво у три села на периферији Бање Луке – Дракулићу, Шарговцу и Мотикама –и све Србе-рударе у руднику Раковац недалеко од града. Само у том једном дану усмрћено је око 2.500 Срба. Тачан број још није утврђен. Тај покољ има следеће карактеристике: то је најмасовнији покољ Срба на кућним огњиштима у једном дану који је извршила Павелићева НДХ током целог свог постојања. Покољ је изведен уз сагласност, помоћ и непосредно учешће фратара, а нарочито бањалучког жупника Николе Билогривића, који је у Бањој Луци присилно покатоличио 1.500 Срба, и фратра фрањевца Мирослава (Томислав) Филиповића (званог и Вјекослав Мајсторовић), потоњег управника логора у Јасеновцу и Градишки. Тако је и у том покољу најочигледније приказана и доказана спрега Римокатоличке цркве и усташа у геноциду над Србима; покољ је непосредно водио и сам својом руком показно клао Србе најмонструознији изданак Римокатоличке цркве фратар Томислав Филиповић звани Фра Сотона“.

Филиповић је пре рата био капелан и жупник у разним местима БиХ. После оснивања НДХ придружио се Усташкој војсци.

Службено искључен из фрањевачког реда. После је био заповедник у логорима Јасеновац и Стара Градишка.

Хоће папа из Ватикана да дође и посети Србију и Србе и своје вернике, али неће да се јасно ограде, на челу са надбискупом из Загреба, од злочина над Србима у којима су били једни од главних предводника, уз НДХ.

Хрватска римокатоличка црква, њен надбискуп Алојзије Степинац и велики део фратара (чак њих око 1.200) су активно подржавали и предводили кољачке усташке регименте НДХ.

О томе не сведоче само независни извори, документи, фотографије из саме НДХ и Римокатоличке цркве, њихови прогласи и наредбе, тадашња штампана гласила, стотине сведока Јевреја, Срба, Цигана…, већ и многи Хрвати, историчари, али и странци који су боравили у Хрватској у време тих злочина, пре свега Немци, Аустријанци, Италијани… А сведочи и најчувенији међу њима, хрватски историчар Виктор Новак у капиталној књизи „Магнум Кримен (Велики злочин) – Пола века клерикализма у Хрватској “ у којој открива спрегу Римокатоличке цркве и усташтва и државе НДХ.

Странци, окупаторски официри, су били згрожени размерама злочина над Србима, бруталношћу и зверствима, али најгоре је било то животињско испољавање мржње и нетрпељивости према невином и мирном српском становништву само зато што је друге, православне вере!

Лични Хитлеров пријатељ – Немац Херман Нојбахер – у књизи „Специјални задатак на Југоистоку 1940-1945“ сведочи: „После распада Југославије „букнуо је хрватски ратни поход освете и уништења православног српства, који спада у најсвирепије акције масовног убиства цијеле свјетске историје“… и додаје: „Кад водећи људи усташког покрета тврде да су заклали милион Срба (укључујући ту и одојчад, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу самохвалисаво претеривање. Према извештајима који су мени стигли, ја цијеним број закланих без одбране на три четврти милиона (750.000).“

Каквим се све лукавствима, преварама, обманама, полуистинама, а и лажима, већ деценијама служе бискупи Римокатоличке цркве у Хрватској не би ли преварили „затуцане, назадне, примитивне, заостале, просте, грубе“ Србе и епископе и владике Српске Православне цркве (СПЦ) и противљење посете папе Србији умањили, утишали, свели на гунђање које онда не би сметало поглавару Рима да на највеличанственији начин дође у Србију!

О томе ћемо покушати да пишемо у овој студији и да разјаснимо још једном размере ове религиозне бестидности Римокатоличке цркве према Србима.

Српске очи у хрватским корпама (кошарама)

Циљ нашег истраживања је да заинтересовани сазнају истину о позадини ових неприродних настојања врха Римокатоличке цркве да се још једном подсмехне Србима на њихову несрећну судбину бар кад су у питању заједнички живот, заједничко постојање са римокатолицима, Хрватима, који су, где год су стигли, прогањали, терорисали, силовали, пљачкали, протеривали и немилосрдно убијали „шизматике“ Србе.

Треба истаћи и сведочанство мостарског бискупа Алојзије Мишића, о масовним усташким убиствима око Мостара током првих 6 месеци рата. Из писма послатог надбискупу Степинцу 7. новембра 1941: „Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало – живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку бацали су у јаме. Поджупан у Мостару Баљић, јавно изговара, ко чиновник, морао би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 шизматика [православца] бачено. Од Мостара и Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајки и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3.700 шизматика (православаца) убијено је. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам. Предалеко бих отишао. У самом граду Мостару на стотине их је везало, одводило изван града па ко живине убијали.“

Уз то, су Србе масовно силом преводили у јерес, у другу веру. Не својевољно како Хрвати често наводе, већ грубом силом, по налогу римокатоличке цркве Хрватске, уз сагласност Свете столице. Што би Срби мењали своја правоверна, ортдоксна религиозна уверења и своју свету веру? Ко је одбијао био би убијен!

Прозелитизам је био стални посао римокатолика, један од главних циљева; наметљиво и насртљиво, насилно и фанатично, уз примену силе терали су српску верску заједницу да мења веру.

Никада СПЦ тако нешто није чинила у својој историји.

У том библијском егзодусу Срба настрадало је стотине хиљада деце, жена, старих и мушкараца који су углавном клани и бацани у јаме, пећине. Некима су пре тога вађене очи, скупљање у корпе и хитро ношене државним, војним и верским челницима као највећи ратни трофеји.

Сведочанство писца Малапартеа

У 13. поглављу романа „Капутт“, под називом “Котарица острига”, италијански писац Курцио Малапарте сведочи о посети Павелићу и каже: “Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какви се могу видети у великим излозима на Пикадилију у Лондону. Казетарно (опуномоћени италијански министар) ме погледа и намигну ми: ’Пријала би и једна добра чорба од острига, зар не?’”

– То су остриге из Далмације? – упитао сам поглавника.

Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих верних усташа: овде има 20 килограма људских очију.” (Роман „Капутт“, Издање „Вечерњих новости“, 2004)

Мало је Хрвата који су свесни страшног злочина и греха почињеног над Србима.

Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе маја 1942. о злоделима усташа је написао:

„Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по 30-40 очију одједном!“

Цела НДХ је била логор Јасеновац

Треба свим Хрватима и Ватикану рећи истину: цела НДХ је била логор Јасеновац.

И док се потплаћени стручњаци од стране Ватикана за утврђивање броја жртава у 22 концентрациона логора у Хрватској „убише“ од 1945. године до данас доказујући да је број српских жртава мањи – мора им се рећи у лице оно што се зна: Срби су убијани по ливадама, шумама, селима, бацани у јаме, у реке, потоке, бунаре и убијани по кућама и паљени у њима… Били су вешани по дрвећу, а исто их је по броју, чак можда и више настрадало у овим кољачким походима усташа, него у логорима.

О томе чак сведочи на суду њихов највећи убица и најстрашнији кољач Мирослав Филиповић „Фра Сотона“ и бранећи се судији каже:

„Па господине мој, нисам то радио само ја. Убијао је свако Србе ко је стигао и свако лаже ко каже да није убијао!“

Извор: carsa.rs

Ознаке: папа, Срби, Србија, српска историја