Уз предивну реп пему Нико не може да зна, желимо вам пријатну ноћ

00:55 15.06.2018.

Нико не може да зна
(Православни патриотски реп, реп песма; стихови, музика, репују и свирају: група Београдски синдикат)

Како отвориш очи већ знаш да чека те борба
као кроз решетке кроз прозор гледаш
далеко је слобода
и ако си одан и бориш се на страни добра
чим изадјеш на улицу осетиш горчину живота.
Народ трпи док смрадови се богате
ја не могу да ћутим
не дозвољавам да ме поразе
камен пада са срца као на папир суза
једини вентил моја зика, есенција Београдског блуза.

Да ли осећаш патњу провучену кроз сваки стих?
Да ли осећаш бол који ко мотив користим?
Након препрека свих путева трновитих
ране су зарасле добро, неће се поновити.
Светлост угледао сам јасно и ка њој се крећем
покрећем лавину емоција у потрази среће
препуштен себи,водјен инстиктима у суровом свету
где јачи слабијег једе чим овај направи грешку.
Сви знате како је тешко када празно је
зато моје људство, мој синдикат, моја снага је
слобода мога народа тако далеко је
ал не губим наду
док год се истина провлачи кроз редове.

Као да сам цео живот сањао, а сад се будим
ово је моја земља, ово нису моји људи.
Кажу: „Овде немаш шта да тражиш, боље миран буди,
јер овде кадија те тужи, овде кадија ти суди“.
Гледам скрнављена гробља, не поштују ни мртве,
гледам спаљене куће, гледам спаљене цркве.
Кажу: „Гледај нашу снагу -ми смо непобедиви“
питам: „Знате ли за Бога?“
кажу: „Сила Бога не моли“.
Пазите на овом пољу копља су се ломила,
православље у Срба вера несаломива
јер то је земља хранила, то је мајка родила,
то је снага бранила, то је вера водила.

Нико не може да зна
шта то шапуће ветар
нико не може да зна
шта носи гром из ведра неба
невреме се спрема
изнад гета пада звезда
моја жеља, моја зебња
је ноћас ова земља

Па се прекрстим и помлим за спас нашег рода
Свете територије на коју ударају све масовније

2004. пролази мојих људи и даље пуни су затвори
на древној земљи узурпатори, тудја рука нам ред заводи,
знакови дјавољи,
транспортер на барикади нас нагони
да се држимо по страни без наглих покрета,
а камоли да их имамо на камери
док се шерлуче по нашој баштини
дошли су из пичке материне да ућаре нешто
на нашој немаштини,
а ко ће да нас заштити?
Моји људи и даље нису слободни
тај осећај да су без помоћи, ко ноћна мора прогони.
И политичари што су дошли све су душманима продали
а овде се по скупштини шире
како су Бог зна како помогли.
Београд не зна за патње оних ретких што су остали
зар смо у трци за бољим животом
преко ноћи хладни постали?

Звоне звона у паници, пада бомба на манастир
Срби не дајте похлепи да нас у нашој муци завади.
Можда ми јесмо диносауруси, она врста која одлази
и живимо у нашим сновима где
нико не може да нас порази
и нема те флоскуле која би могла бол да изрази
ја опет доле силазим
ако треба крв ће причати

Измедју бункера и снајпера слобода је затвор
поред транспортера у парку живот је напор.
Пратим покрете тудјина ово је жртвама судјење
нама је потребно будјење
лажи доста је и мучења!
Иза Ибра, ко линије, наших пуне су ћелије
овде уједињене делују све дјавоље легије
па моје у блоку знам по сузи у оку
а који то могу стоје упркос болу.
Арнаутске кобре у ходу нас уједају за ногу
а отров у крви гласно позива на борбу
јер жеља да отму све оно сто је најдраже
тера ми горку пљувачку у уста,
ко кад странци ме ухапсе на мене керове пусте
да ме заплаше везаног док држе ме бесаног
ал’ ја не знам за слом, мене само раздраже
јер, Срби, ОВО ЈЕ НАШЕ
вичем док трпим болове страшне док ми чупају из руку
моју земљу, моју муку
крвљу натопљен бусен свет хоће да ми узме
и да уништи успех
кости мојих предака, мошти мојих светаца
да дозволим ја не дам вам
јер свима нам због синова недозвољена предаја.
Ваш поновни долазак на мосту чекам сад
албан но пасаран, са србима ил’ сам!