Прочитај ми чланакКако су Грци нашли начин да популаризују музику која омладини усађује патриотизам и свест о културној баштини и правим вредностима
Писати о лошем стању у српској култури, загађењу медија шундом и примитивизмом, о омладини која је изгубила све системе вредности, постало је излишно у Србији. Прихватили смо такво стање ствари као нужност коју нам је донео неолиберални капитализам. Ко је икада водио ђаке на екскурзију, могао је да се отрује од текстова песама које наша омладина слуша – ту су бенседини, кокаини, хероини, разна оружја, псовање и клетве…
На дечјим рођенданским журкама већ од шесте-седме године аниматори у играоницама пуштају музику најгорег квалитета, непримерену узрасту, уништавајући и оно мало могућности да се развије нормалан систем вредности. Када се томе додају и ријалити програми, знамо да смо близу катастрофе.
Мора ли да буде тако? Ако завиримо у двориште наших комшија Грка, затећи ћемо потпуно другачију ситуацију. Слична смо православна нација, делили заједничку историју, страдања. Но, испоставиће се да су они поступали мудрије од нас и много боље сачували своју баштину. Грчки народ је изнедрио великог Микиса Теодоракиса које је комплетно народно стваралаштво уградио у уметничку музику. Не треба заборавити ни Маноса Хаџидакиса, који је такође стваралаштво заснивао на народној традицији. Ови великани нису посустајали ни у време војне хунте, а Теодоракис је са породицом преживео страдање и прогон.
Ове чињенице су многима познате, али каква је ситуација у Грчкој данас? Постоје ли уметници који могу привући шире народне масе квалитетном музиком? Ових дана у Грчкој се дешава нешто што Србија никад није видела. Распродати концерти, еуфорија, пуно народа, нарочито омладине. О чему се ради? Какав је то културни садржај који је покренуо толики народ?
Два музичара, Сократис Маламас и Танасис Папаконстантину (на слици изнад) ових дана су ужарили атмосферу у Грчкој. Каква је то музика? Могла би се описати као етно звук са елементима рока и блуза. Не звучи као нешто што би могло бити интересантно широким народним масама, нарочито не код нас. Покушавам ових дана да разумем како ова два велика господина, интелектуалца, филозофа, беспрекорних биографија, са уметничком музиком окупљају оволике људе. Композиције су савршене, носе у себи 5000 година грчке цивилизације и 2000 година хришћанства. Носе у себи и критску и микенску и дорску и класичну и хеленистичку и ромејску цивилизацију. И носе миленијумско народно стваралаштво кога се нису одрекли. Речи нису довољне да опишу, па је потребно видети слике и послушати снимке. Текстови песама су такође дубоки, мисаони, може се рећи и тешки. Па њихова омладина ипак у еуфорији и навијачкој атмосфери ужива у томе.
Тешко да у овом трену могу објаснити како је овако нешто могуће. Грци јесу по многим духовним питањима супериорнији од нас, нису се повели за „европским вредностима“, изузетно цене себе и своју традицију. То је већ добар предуслов да један народ опстане у условима суровог неолибералног капитализма. Њихови интелектуалци и прави уметници нису одбачени. Велики Теодоракис је са своје 92 године говорио на Синтагма тргу пред милион људи у протесту против имена Македонија. Исти Теодоракис који је 1999. на истом месту предводио протест против бомбардовања СР Југославије. Тако су и данас грчки уметници и интелектуалци увек уз народ на разним протестима, којих увек има. Да ли може ико да замисли да се неки од наших уметника појави да говори на неком протесту, а камоли да га предводи?
Разлог је и тај што је та музика толико јака и квалитетна да привуче широке масе. Невероватан спој традиционалног и модерног, али и национализма (не стиде се тога). Довољно је рећи да је Сократис са много љубави написао песму „За Грчку“ (Για την Ελλάδα).
Наравно, увек је лако тврдити да је у туђем дворишту трава зеленија, али је добро гледати шта је код других добро и помоћи свом народу. И у Грчкој се може наићи на кич и шунд, али то није преовладавајући фактор, као што је у Србији, свуда и на сваком кораку. Имамо и ми квалитетне етно музике, али јавно мнење обликују телевизије и остали медији над којима у Србији нико нема контролу. Ко би скупио толики број људи за концерт Биље Крстић или Сање Илића? Ко би помогао да овако нешто заживи код нас? Из тог разлога су и настали ови редови. Можда би неко требало да их позове у Србију на неки фестивал, па се „пелцер“ прими и код нас. Није срамота учити од бољих.
