Прочитај ми чланакУдружење очева из Новог Сада тврди да је све више мушкараца жртава насиља, а да су у већини случајева деца очевици. Супруге их гађају пепељарама, боду маказама. Пријаве за сексуално злостављање, тврде, често је лаж.
Дa и мушкарци могу бити жртве породичног насиља показују званичне статистике полиције, према којима су од почетка године насилништво на својој кожи осетила шесторица мушкараца и 18 жена, а лане 16 мушкараца и 31 жена. У МУП кажу, у више од 90 одсто случајева убиство су починили мушкарци, а у Удружењу очева тврде – насиље све чешће чине и жене. И то не само психичко и емоционално, већ и физичко.
– Искуство људи који су нам се обратили за помоћ показује да су деца по правилу очевици најстрашнијег вређања, омаловажавања, клетви, али и физичког насиља мајке према оцу. Мушкарац то успева да преброди, али деца тешко – каже социјални радник Дејан Павловић из новосадског Удружења очева.
Према његовим речима, жене неретко мушкарце гађају тешким предметима: пепељарама, вазама, флашама, чашама, подижу на њих ножеве и маказе, па они који се бране носе ожиљке по рукама.
– Није свака породична размирица насиље, али ми причамо о ситуацијама када долази до злоупотребе моћи, било од женског или мушког пола. Јер, за нас је насиље насиље, без обзира на то ко га чини. Међутим, о насиљу над мушкарцима готово да се и не говори, ми смо жртве дискриминације – тврди Павловић.
Уз то, додаје да до насилних сцена најчешће долази онда када жене покушавају да изнуде неку добробит за себе или испровоцирају партнера, обично пред децом, да одреагује и удари их, не би ли доказале да су жртве. На то их, тврди, подстичу и поједини адвокати и невладине организације, које на овој теми зарађују озбиљан новац. О таквим примерима сведочили су му и мушкарци, али и друге жене, кивне због оваквих злоупотреба.
Осим тога, како каже, убиства мушкараца која су починиле жене су монструознија и почињена са више мржње. Обично се дешавају на спавању, а жене користе сатаре, чекиће и маљеве.
ЗАБРАНА ПРИЛАСКА И ЗА ЖЕНЕ
Подаци МУП показују да су у 10 одсто случајева пријављеног породичног насиља жртве мушкарци. Међутим, овде је најчешће реч о старим очевима који су на мети својих синова, или обрнуто, а далеко ређе је у питању женско насиље. Ипак, у свим већим срединама забележене су привремене мере удаљења из стана или забране приласка које су изречене и женама.
Овакву бруталност женске организације најчешће правдају физичком конституцијом жена – као слабије, а често и саме жртве насиља, оне не могу да савладају свог партнера у будном стању, па чекају да заспи и убију га. Павловић, међутим, примећује да су убиства почињена уз страховите изливе беса.
Као посебан вид злостављања мушкараца он наводи злоупотребу приликом подношења пријава за насиље, које се по новом Закону о спречавању насиља у породици решавају као хитне.
– У последњој деценији број пријава енормно расте, а око 60 одсто бива одбачено. Нека је један број одбачен због недостатка доказа, али бар половина су лажне пријаве из освете према мужу или партнеру. Иако је то кривично дело, нисмо дошли до податка ни о једном једином случају да је нека жена због тога одговарала – каже Павловић.
Мушкарац може због такве пријаве да добије привремену меру удаљења из стана или забрану приласка не само жени, већ и деци. Поједине жене ово користе, а полиција најчешће поступи у корист жене, да не би ризиковала да дође до убиства. Најгоре је, тврди Павловић, када жена злоупотреби пријаву за сексуално злостављање детета. Овај поступак може да траје и до пет година, а за све то време отац нема контакт са малишанима. У случајевима које су имали и где су мушкарци на крају ослобођени (у последњих пет година било је 25 таквих суђења са ослобађајућом пресудом), нико није одговарао за муке кроз које су прошли.
– Највећа жртва је ипак дете, не само зато што не виђа једног родитеља, већ и зато што мора да даје изјаве. Деца су жртве и у свим другим случајевима када приликом развода припадну мајци, која се свети бившем супругу и не даје му, упркос судској одлуци, да их виђа. Један Новосађанин чак 24 године није видео своје дете. Мајка се наплаћала казни и казни јер је онемогућавала виђање, али никада није озбиљније одговарала. У Швајцарској, када један родитељ спречава лични однос детета са другим, добија етикету „злонамеран родитељ“ и дете му може бити одузето – каже Павловић.
Не постоје тачни подаци о томе колико малишана после развода припадне очевима, а статистике се крећу од четири до 18 одсто, зависно од извора података. Што се тиче броја мушкараца жртава насиља, он је далеко већи од оног који показују званичне статистике, јер, како кажу у Удружењу очева, већину је срамота да пријави тортуру. А и када је пријаве, државни органи их не схватају озбиљно.
– Ми смо жртве дискриминације. Када жена пријави узнемиравање телефоном, то се третира као претња, а када то уради мушкарац, нико не реагује. Да би био жртва насиља, мушкарац мора да има телесне повреде – констатује Павловић.
НЕСПРЕМНИ ДА НАПУСТЕ СТАН
За нас је жртва – жртва, она нема ни пол, ни године, ни веру, ни нацију. Свако може бити жртва, али статистике ипак говоре да су то најчешће жене и деца – каже Хајрија Рамадани из удружења „Хајр“, које је недавно организовало прво регионално саветовање о породичном насиљу. Управо на њему је могао да се чује и мушки глас.
– Жене су обично насилници ако су економски јаче од својих партнера и ако имају неку подршку. У супротном, жена је жртва. На саветовању сам поставила питање који проценат мушкараца је спреман да узме дете у руке и без ичега напусти стан. Мушкарци су ћутали, али је једна социјална радница рекла да је у каријери имала само два таква случаја – констатује Хајрија Рамадани.
