Прочитај ми чланакЧудна је ова наша земља. У школи се учи једно, у животу друго.
У демократској земљи Србији још увек се ратни злочинци сматрају националним херојима; рехабилитују се Михајловић и Недић; деценијама се не проналазе убице новинара, или се очигледно убиство квалификује као самоубиство; осуђени криминалац добија специјално допуштење да пре одслужења казне загади јавни и ментални простор својим перманентним присуством у риалити програму телевизије; маскирани радници са црним фантомкама на главама ноћу руше делове града; нико не бива оптужен ни за говор мржње, нити за куповину универзитетске дипломе; о одговорности учесника у власти за изговорену јавну реч да и не говоримо.
„НАПРЕДНА“ СРБИЈА: Малолетници уцењивали девојчицу да би спавала са десеторицом https://t.co/7W9KKtzUhV
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 4, 2018
Срећемо одрасле људе (а богами и неке политичаре) који су уверени да се појам „грађанин“ односи на становнике градова; који сматрају да грађанска непослушност значи некажњено кршење закона; који мисле да Устав штити државу од њених грађана; који верују да предизборна ћутња значи да не сме да се прича о изборима; који мисле да изборна крађа подразумева „крађу листића из кутија“, да је на демократским изборима забрањено гласати за себе; да дијалог значи разговор два лица, а да је дискусија „оно кад сви галаме углас“, да дебата значи „надгласати противника“, а за делиберацију нису никад ни чули; да фотографисање политичара са децом значи да они воле децу, а њихово фотографисање по црквама и храмовима значи да су они велики верници; који мисле да је православље званична религија у Србији и да су секте забрањене; да имају дужност одбране земље онда „кад је земља угрожена“, а да ратно стање проглашава министар одбране; да се хуманитарно право бави „пружањем помоћи сиромашнима“, да је „у рату (као и у љубави) све дозвољено“; да је парола „Србија Србима“ политички коректна; да су невладине организације оне које делују против Владе; да подела власти значи да се власт дели између политичких партија; да је у демократији – већина увек у праву; да слобода штампе значи да „новине могу да штампају шта год хоће“, да механизми медијске манипулације представљају „начин на који се управља медијима“, а грађанска иницијатива је „оно кад станари чисте снег испред солитера…“
Тешко је окончати овај списак „наивних уверења“ (ето, и педагогија има, политички коректан израз за незнање). Ако ђаци, у првом или другом разреду средње школе/гимназије, имају оваква уверења, није се чудити. Није ни замерити. Тек ће у трећем и четвртом разреду ове теме обрађивати током наставе грађанског васпитања, филозофије, социологије и устава и права грађана. Али ако одрасли људи имају оваква уверења, то може да значи само једно – да кроз школовање и кроз живот нису научили да буду – грађани. И то се тиче тек знања; а шта је са вештинама, способностима, ставовима и усвојеним вредностима? А можда су баш такви, „грађани наивних уверења“ потребни овој држави?
Месец дана је прошло од несрећне ујдурме са продајом Железничке техничке школе. Информација је била на свим вестима, 23. и 24. јануара, након што су наставници и ученици школе (2 дана пре лицитације) сазнали за то. Сазнали, и узбунили медије, а можда и јавност. Бура је трајала два дана. Лицитација је одложена на 60 дана. Министар просвете је рекао „да је у питању грешка, да школа неће бити продата и да су држави потребни кадрови које школује“. До данас, нико не зна да ли је грешка исправљена. Да ли је била случајна или намерна. Нико не зна ко је начинио грешку. Нико не разуме како је то упис власништва у катастар (зграда површине 6.355 квадратних метара на атрактивној локацији, у близини Хале Пионир, процењене вредности од 483.313.793,95 динара) могао да буде учињен грешком. Нико не зна да ли је таква грешка кривично дело или прекршај, да ли се кажњава, или толерише. Како се уопште могло десити да се средња и висока железничка школа нађу на добош-листи непокретности јавног извршитеља Ратка Видовића? Нико не разуме да ли се ради о згради, о земљишту, или о „установи образовања“. Шта се у ствари продаје? Ко продаје? Је ли Железница власник или корисник, ако јесте, од кад то, или није ни једно ни друго? Или су можда сва ова питања депласирана, можда је једино значајно питање – ко купује? Ко се то усуђује да „баци шапу“ на школе?
Неко ће рећи, па шта, зашто школа не би била на продају? Било је разних продаја. Све може да се прода: на пример, место страдања и сећања, готово гробница, простор некадашњег нацистичког логора „Топовске шупе“ на Аутокоманди; на пример, Клиничко-болнички центар „Драгиша Мишовић“; на пример, Саобраћајни институт ЦИП. Неки од њих су „успешно“ продати, неки су се (засад) спасили. Примера, сигурни смо, има још. Има ли смисла набрајати их кад смо, већ само у пар наведених, лако препознали новосрпски вредносни оквир у коме се копрцамо: убијене жртве нису важне, болесници нису важни, научници нису важни, наставници и ученици нису важни. Шта је онда важно? Да ли је важно само увећање сумњивог крупног капитала, под најповољнијим условима, нпр. на поновљеној лицитацији, по сниженој цени? Је ли то доказ да смо из стања „замрзнуте транзиције“ најзад прешли на нову фазу – капитализам на сурови српски начин? Да ли би икога узнемирило подсећање на Доситеја Обрадовића у незнатно измењеној формулацији „Школе, школе, браћо, а не звона и прапорци“!
Некако, ова „продаја“ Железничке техничке школе подсећа на, не тако давно забележену, још једну несрећну ујдурму, на покушај укидања грађанског васпитања. Подсећа на сва она „огледна“ одељења у стручним школама којима је смањен број часова општеобразовних, хуманистичких предмета, док су неки укинути. Подсећа и на идеју „дуалног образовања“ за коју не видимо оправдање да у синтагми задржи реч „образовање“ кад се ради о обуци. Некако, тужно подсећа и на Чаплинова „Модерна времена“. Овде се образовање своди на пуко оспособљавање радника за обављање одређених занимања. То се лепо каже – курс. А сви волимо „Курсаџије“.
Продаја школе боли понајвише. Гура прст у око. Запањује, згражава. Безобзирно; не, не, беспризорно је боља реч! Школа на добош – јасна је порука да држава не брине о образовању младих, да образовање није важно, да млади нису важни, да будућност није важна. Како ће будући „грађани“ умети да граде грађанско друштво, како ће умети да бране своја и туђа права, како ће знати да се боре за своје интересе, како ће знати да кажу шта мисле? Или можда уопште и не треба да мисле? Можда је предвиђено да буду само добар материјал за манипулацију?
Ма, ломите нам багрење, само школе не дирајте! Знамо да нису свемогуће, али знамо да се квалитетним образовањем развија и демократска политичка култура. Знамо да целокупан процес васпитања и образовања треба да тежи формирању аутономних личности, слободних грађана, а не поданика. Знамо да је демократија – начин живота, како каже професорка Зага Голубовић, „а не само политичка категорија која обезбеђује низ процедура за управљање. И још, да живот у демократском грађанском друштву пружа људима низ предности, права и слобода које им живот у ауторитарним, недемократским режимима и диктатурама ускраћује. Али, нема велике користи од тих могућности ако грађани не умеју да искористе све предности које им такав друштвени поредак нуди, или ако нису спремни да заштите демократски поредак и слободу ако некад буду угрожени“.
Па ипак, има примера успешне одбране. Таква је, пре девет година, била одбрана Петог паркића на Звездари. „Тај парк је место где се дружимо, играмо фудбал, где нам одрастају деца и зато смо га сви бранили. Адвокати, урбанисти, архитекте који су били део покрета, сви су они из нашег блока“, рекоше ономад грађани са Звездаре. Што се професора и ђака Железничке техничке школе са Палилуле тиче, као што рече један колега, „поента и даље остаје антипиљарска: не продајемо, не укидамо, не измештамо и не припајамо другим школама Железничку техничку школу! Енде“.
