Прочитај ми чланак

НИКОЛА ЂУРИЧКО: „За наше паре нас праве мајмунима”

0

Моја супруга малтене сваки пут када треба да имам интервју крене да пакује кофере. Њена аргументација је: „Па, Никола, ти си већ ово 20 пута рекао.“

То јесте чињеница, али је ситуација алармантна и зато мислим да и даље – макар док вода надире, а ми тонемо на дно – морамо понављати те истине да се помогне људима да их разумеју – каже Никола Ђуричко на почетку разговора за Данас.

Кад кажеш „те истине“ – на шта мислиш?

– Па, рецимо да су платили проклету јелку 83.000 евра и да нам је данас градоначелник објаснио да је то ипак само инвестиција, а не трошак. Мораш да попијеш три-четири бенседина да то доживиш као смешно, а онда да се они у ствари зезају са нашом ловом. Али, то је ништа наспрам оне веселе фонтане од два милиона, где су нам опет објашњавали да она привлачи туристе. Све су то ствари које могу озбиљно да вас изнервирају и депримирају зато што ми, заправо, немамо никакав механизам да их зауставимо у пљачки и у њиховом богаћењу.

Није баш надовезивање на јелку и фонтану, али да ли је и то што они подижу споменик убијеном премијеру Зорану Ђинђићу „машница“ на лудило или…?

– Не, ми морамо да се пазимо. Не смемо да улазимо у разговор о њиховим неделима на њихов начин. То је, рецимо, кад нама Весић објашњава да нема подземних пролаза на Славији јер су они имали разговор са грађанима који су рекли да их се плаше. Онда ми два дана причамо о томе – када су били састанци на ту тему, зашто нико на њих није позван. Друго, каква је то уопште реченица да се људи плаше подземних пролаза? Бојали су се и воза у биоскопу, па сад имамо 3Д. Ако уђете у дискусију, следи посебна прича, неко каже – „јао, па лепа је фонтана“. И ја се онда расправљам с таксистима – „лепа је, није лепа“.

Хоћеш да кажеш да је нешто друго много важније?

– Да, и на шта бих желео да подсетим јесте оно што је Дееп Тхроат рекао новинарима, такозвани извор кад су оборили Никсона, на ту једну једину реченицу – „Фоллоw тхе монеy“ – само прати лову. Онога часа када то почнете да радите, све вам постане јасно – и зашто нема подземног пролаза, зашто фонтана кошта толико, зашто имамо јелку од 83.000 евра и пред целим светом се брукамо како је у Београду врхунска корупција, а народ је толико глуп и утучен да не може ништа да каже у вези са тим.

Споменуо си да се расправљаш са таксистима. Како то изгледа?

– Па, ја их питам да ли вам се допада фонтана, а они кажу „па, шта хоћеш, лепа је, ви из круга двојке…“ . Пре свега ја мислим да је веома ружно у пежоративном смислу употребљавати термин „круг двојке“. Интелектуална елита, уопште људи који себе доживљавају слободним и нормалним не живе само у кругу двојке. Дивног света има на Новом Београду, на Видиковцу и где год хоћете. Круг двојке је уско градско језгро и зашто бисмо о томе негативно говорили, сем ако осећате да вас жуља ваш празилук и да никако не можете да будете прихваћени у том кругу, па сте зато љути на њега.

А твоја аргументација с таксистима кад хоћеш да им објасниш да греше у свом ставу – како то изгледа?

– Ја кажем, рецимо, како би изгледало да ја дођем код вас и узмем вам 450 евра због тога што сам вам направио лепу фризуру иако ви имате проблем са упалом уха које вас боли. Ви ми одговорите: „Али, човече, мене је ухо болело.“ „Не, не, али зар ти није лепша фризура?“ Он каже: „Јесте, али знате мене боли…“ Е, тако исто је и на Славији био саобраћајни, а не естетски проблем, а уваљују нам причу о томе „да ли је лепа розе боја или није лепа“. Друго, тај празилук страшно излази из њих да они то чак и не примећују. И Мали и Весић, уопште цео тај њихов приступ „да привучемо туристе“. Па, ја сам се родио у овом граду и сећам се да су туристи овде и раније долазили и да то није нека новотарија. Римљани су били у Београду пре Малог и Весића. Туристи су овде долазили да би видели Римски бунар, као и да би доживели атмосферу града у којем су људи слободни и весели. Нажалост, ви то сада не можете више да доживите. Па, лепо им је рекла Борка Павићевић – да су на Битеф људи одувек долазили и да их ми нисмо звали странцима. То је просто приступ животу и зато, кад разгрнете све те глупости око којих се расправљамо и нервирамо, иза се заправо крије тешка корупција.

Играш пуковника Ђоловића у „Сенкама на Балкану“, који му дође као неки шеф данашње БИА. У њој је данас Братислав Гашић, који се компромитовао већ на једној позицији, па је премештен на другу. Овде као да је постало правило што функционер направи већи скандал, напредује или се пресели на неку другу позицију? Како објашњаваш тај тренд, како се томе одупрети?

– Наше друштво је болесно од системске корупције и кад имате такав синдром, то вам је као кад парцијално посматрате алкохоличара којем се тресу руке и питате се како да решите тај проблем. Никако, ако не решимо алкохолизам, који је много дубљи проблем. Дакле, ако се опет вратимо на ону „фоллоw тхе монеy“, нама ће бити јасно зашто је Гашић ту.

Зашто си остао у ПСГ и како коментаришеш талас одлазака из њега?

– Прво, јако ми је драго да се подигла џева око тога и да се о ПСГ прича као нечему веома важном и битном. Подсетићу да је то организација која постоји шест месеци, да се ми од наше чланарине финансирамо и у наше слободно време долазимо да дебатујемо о политици, покушавамо да формирамо ставове, да привучемо људе и трудимо се да формирамо политику која би се одупрла овоме, да нађемо систем који ће се једном успоставити да заувек важи. То је план. Е, сад унутар тога су неки људи били разочарани, неки су били с правом разочарани, неки су можда били приватно разочарани. Прво, није било пуно одлазака. Отишло је неколико људи који су били важни. Своје разлоге о томе су изнели. Мени се чинило да ми из Покрета немамо разлога да с тим људима сад губимо контакт јер ја и даље не видим да је ПСГ изневерио неко принципијелно питање. Ви можете с неким да се не слажете у брзини, техници рада, али не мислим да смо изневерили неко кључно питање.

Ти, дакле, мислиш, да у аргументацији људи који су отишли из Покрета не постоји ништа кључно што је изневерено?

– Ништа кључно се није десило. Они јесу изнели неке врло оштре критике, али оно што јесте јако важно је да први пут кад се нешто десило у Покрету о њему су писали и државни, да кажем, режимски медији и искористили то за једно опште ципеларење. Мени је драго да они показују неку врсту страха и панике од здравог разума слободних људи и тако и треба да буде – сви лопови треба да се боје слободних и храбрих људи.

Плашим се да је ипак већи страх људи у односу на Вучића него страх који ти помињеш.

– Наравно, људи се боје. Рећи ћу ти зашто сам се ја са својом супругом расправљао долазећи на овај интервју. Мени је веома тешко да нађем салу у којој могу да играм своју приватну продукцију, моју представу. Мене одавно више не зову ни на једну телевизију, од како сам јавно подржао некога ко није наш вођа, наш господ бог и све. Ја сам гласао против председника, то сам јавно рекао. Ја не мислим да је он легитимно изабран за ту позицију, ја га не доживљавам као свог председника док год је он само председник СНС-а и људи који за њега гласају. Сви они који нису у тој партији су против њега, сви ми смо туђа деца и неки зли људи, према његовом мишљењу. И тешко је бити у опозицији право да ти кажем. Није то уопште наивна ситуација. Моја позиција је нешто слободнија зато што ја могу нешто јавно да кажем и што не могу баш тако лако да ме ућуткају.

А да ли си се запитао некад шта ти је све ово требало? Могао си да будеш потписник Апела 100 и довољно је?

– Наравно да се човек запита „шта мени ово треба“ и што постоји могућност да ћемо се разочарати као што смо се већ много пута разочарали. Али када неко уништава земљу, када се краде, противправно богати… СНС је дошла на власт у искреној жељи људи да се избори с корупцијом а постали су највећа одлика корупције. Оно што је мени тужно да гледам је како наши слободни људи, грађани Србије учествују у тој пирамидалној шеми у жељи да се и они мало овајде. То је мудрост робова, како је рекао један песник, где они покушавају да се ужљебе у све то и да кажу „Никола, бесмислено је да се буниш, придружи им се, можда ће пасти нека мрва и за тебе са стола“. Ја у томе, заиста, не желим да учествујем. Као слободан човек, као слободан грађанин града Београда имам право и обавезу, на неки начин, да кажем да се ја са тиме не слажем. Можда ја то радим неартикулисано, али ја, заиста, не могу да тапшем по рамену ове људе или да учествујем у томе, ма каква цена тога била. Ако је то да са тешкоћама налазим простор у Београду где ћу да играм – океј, ја сам спреман на ту цену.

Знаш како изгледа министар одбране Норвешке?

Не знам, ти реци?

– Дечко има наочаре и лила пуловер. Сврха тог министра је да цивили контролишу војнике и да им броје пушке, тенкове. То је сврха министра одбране, а ви имате код нас Вулина, који се кожира у војнике, а никад није био у војсци и онда он глуми да је неки ратник, да је негде био. Видите да се он игра тога, да он не разуме шта је његова сврха – да је он цивилни контролор војне машине и, наравно, унижавање свих тих људи, као и полиције, као и БИА и тако даље, као и наставника…

Твој колега Бранислав Трифуновић је у „Зумирању“ много говорио о томе како је жмурио на једно око у вези са неким „ситницама“ спрам ПСГ. Између осталог и на то што је Саша Јанковић користио стрељану у БИА јер тамо упражњава свој хоби. Кажеш да си гледао ову емисију, па како коментаришеш ову Трифуновићеву критику?

– Па, мени је жао зато што сам Банета доживљавао као део заједничког фронта. Ја и даље сматрам да не треба да наседамо на то што они покушавају да изведу, да стално имамо тај рат малих разлика – да ли је он пуцао у стрељани или није.

Па добро, да ли јесте или није?

– Откуд ја знам. Нећу уопште да учествујем у расправи коју Информер форсира. Нисам гласао за Сашу Јанковића зато што он пуца или не пуца у стрељани, него зато што делим са њим сет вредности који сматрам важним. Ја не знам какав је он приватно нити желим да знам. Ми с тим морамо да прекинемо у нашој политици – одушевљеност вођом до бескраја и мржња према вођи до бескраја. Мене то не занима. Можда је Александар Вучић диван човек и породичан пријатељ, можда је страшан даса увече, можда невиђено игра шах, али његов сет вредности се противи сваком мом осећању правде, морала, слободе, поготово слободе за друге. И то је оно због чега га ја не волим. За остало ме баш брига. Ја Вука Драшковића никада нисам нешто превише готивио јер сам сматрао да има превише десне ставове, али понекад када стане иза неког става мени је он врло драг.

Претпостављам да је онда слично и са политиком Вука Јеремића…?

– Јесте, док са Ивицом Дачићем не могу да имам никад ништа. Он данас може да прича да је цвеће лепо и да су деца добра. Слажем се, то је истина, али он је био потпора Слободану Милошевићу. Он не сме да учествује у политици, као што је и Александар Вучић био Шешељев мали од палубе за време рата, као што су се и браћа Карић обогатили у том истом периоду, а сада нам причају о просперитету Србије, као и Вулин… Сви они немају право да учествују у политици јер су своју политичку улогу одиграли. Каже, „па ја сам се променио“. Па, добро, друже, али не може Србија да буде твој полигон на којем ћеш ти да вежбаш цео живот, па кад напуниш 100 година да кажеш: „Е, сад сам укапирао, демократија је да ми чујемо друго мишљење, да свако има право на слободу…“

Какав је твој доживљај Србије данас?

– Ја Србију доживљавам као једну овцу на којој је огроман крпељ величине погаче. Е, тако они висе на овој нашој Србији и никако да је пусте на миру. А оно што мене фасцинира јесте та виталност овце Србије, колико ми издржавамо, да они испумпавају лову нон, проклето, стоп – зидају коридоре па не стижу, па касне… И да се вратимо на то да ли је Јанковић пуцао у стрељани или није? Мени је то све тривијално – скретање са пута, јер ми нажалост немамо времена да се тиме бавимо. Ми треба да правимо што шири фронт. Дакле, Бане и ја смо у истом фронту. Ми и даље не мислимо ништа добро о овој власти. Он се можда не слаже са Јанковићем, он се можда не слаже са Покретом. Сматра да све то треба на неки другачији начин да се ради. Има пуно право да се о томе демократски изрази и да то каже. Ми ћемо пробати да чујемо ту критику и да разумемо где је била грешка и да је поправимо. То је принцип демократских слободних грађана и удружења, које постоји за наше мале паре, док они све ресурсе ове Србије користе у своје приватне сврхе и за наше паре нас праве мајмунима.

Често си у иностранству. Шта сад радиш тамо?

– Серију „Информер“ за ББЦ, али није о жутим новинама, него о полицији, али због уговора не смем много о томе да причам.

Има ли нека фаца, поред тебе, која игра у тој серији?

– Има један господин који игра у „Пеакy Блиндерс“, али да ме убијеш сад како се зове.

„Сенке над Балканом“ су инспирисане том серијом?

– Јесте и тим временом и начином, да се транспонује једно доба и да кроз музику, где су, рецимо, електричне гитаре, то онда одједном постане нешто друго. Због тога ми се чини да је Бјела опет померио лествицу и продукционо, и начином игре, и драматургијом. Радити са њим је увек дивна вожња. Видим да су људи јако узбуђени, да се о серији прича, да се улази у дебату, да ли је то историјски тачно или није.

Бјела је и сам о томе говорио, али се рецимо мање прича о маркетингу који је можда мало споран имајући у виду слоган „историја коју нас нису учили“, док аутори серије објашњавају да је све то постмодерна, цитат, постпостмодерна. О чему се ради?

– Ја имам страшно негативан однос према маркетингу и ако производ ваља, нема потребе да лажеш. Могуће је да су хтели да кажу просто историја, али су нашли неки други начин да то саопште. Тај опијум, заиста, јесте био извор додатне вредности и људи су се снажно на томе богатили…

Не говорим о томе, него баш о слогану који можда није најсрећније одабран.

– Шта да вам кажем. Немојте да верујете маркетингу зато што он служи да лаже.

Маркетинг не би смео да лаже.

– Не би смео и можда је мали фаул, али све остало је супер, а видео сам и у Сарајеву и у Бањалуци кад је промовисана серија да су се сви питали кад ће она да стигне код њих.

Играо си у „Стаду“, а занимљиво је да је део чаршије у лику (Трајка), којег је тумачио Срђан Тимаров и којем се сва врата лако отварају када хоће да прави своје пројекте на телевизији, препознао Бјелу. Док је другима асоцијација на тог истог лика из филма био Радош Бајић. Шта ти кажеш?

– Тај филм нема потребу да се обрачунава са неком особом, него да скрене пажњу на један систем и како он функционише па су сви ликови карикатурални. Тако је и са тим ликом који помињеш. И он не може никако да буде Бјела пошто он сам отвара врата и то веома сложеним системом своје жеље и неуморним радом. С друге стране, имаш неке друге серије на телевизији које се баве много традиционалнијим темама и које се могу много лакше објаснити борду директора од овог Бјелиног експеримента који је успео. Тако да то није ни Бјела нити било ко други од актуелних продуцената.

Напричасмо се о политици, што ће рећи, тмурној свакодневици. Да немаш нешто да поручиш читаоцима Данаса и онима који ће то постати за Нову годину?

– Имам да им поручим да нам они нису дали добро расположење, те не могу ни да нам га узму. С тим у вези морамо се навићи на оно што рече Продон, а у једној представи смо то цитирали: „Ми се морамо навићи да ово примамо без претеране туге, ослонимо се једни на друге и дозивамо се у тами.“ Али могу још и да поручим да долази март и да ће имати прилику да хемијском оловком обришу ове типове о којима смо досад причали.