Прочитај ми чланакПозоришне представе данас у Србији личе на парафразирани Тамни вилајет - ко погледа кајаће се, ко не погледа кајаће се. Постоје комади које би требало скинути са репертоара и забранити да се у тој постави и у таквој режији приказују. Такви комади вређају интелигенцију публике покушавајући да докажу да свака роба, па и она најлошија, има свог купца.
То што се за „сваку крпу нађе закрпа“ не оправдава позоришне куће да пристају да се на њиховим сценама играју представе које су или некад ваљала па више не ваљају или никад нису ни биле достојне изласка пред гледаоце. Примера ради – „Женидба“ у Народном позоришту. Нек је то Гогољ, нек је то национални театар, нек се то игра већ 12 година, али то не ваља и тачка. Та представа нема ништа. У тој представи не ваља ништа. Али публика се смеје.
Додуше српску публику и није тешко насмејати. Дај глумац мало неку псовку, удари по некој гримаси, избекељи се, „покриви“ се на сцени и ето смеха у сали. Воли наш свет то да гледа и тачка. Ако вам је до тога онда гледајте „Курсаџије“ и биће вам забавно исто толико ко да сте гледали „Женидбу“ у Народном. С том разликом што сте од „Курсаџија“ то и очекивали а од представе у националном театру нисте. Самим тим мање разочарани бићете после одгледаних „Курсаџија“. И није само ту „Женидба“. Бежите и од помисли да гледате „Бизарно“ у истом позоришту. Ако сте до сад могли без те представе можете и надаље. Верујте ми, боље је за вас.
Али није само Народно. И Атеље 212 коња за трку има. И то два комада – „Бог масакра“ и „Егзебициониста“. Заобиђите обе представе у широком луку. У противном питаћете се, ако иоле имате самопоштовања, на шта сте то протраћили сат и нешто кад сте могли много корисније и забавније да проведете време – нпр да буљите у плафон. Верујте, у том белилу о које је обешен бабин лустер ил накачена плафоњерка лакше бисте пронашли неки уметнички израз него гледајући ове комаде на даскама које живот значе.
Ал овде није крај нажалост. Ако скокнете до ЈДП са картама за представу „Нора! шта се догодило након што је Нора напустила мужа или стубови друштава“, изаћићете колико толико ментално не повређени после овог комада само ако сте карте пронашли на улици или сте их добили на поклон. Али ако сте дали за њих новац, онда вам бес на самог себе не гине. Ово су само неке од представа које би декретом требало суспендовати а глумце који су у њима играли (јер многи нису могли да бирају) новчано обештетити, а редитељима… Њима ништа, јер шта и можете рећи некоме ко је сматрао да је у реду поставити онакве комаде.
Шта се то дешава са нашим позориштем? Зашто оно по свако цену жели да буде савремено иако то не уме. Или, зашто по сваку цену жели да у сваком погледу буде савремено кад то није неопходно. Класично, не значи и превазиђено, као што и савремено не значи занимљиво. Глумци престају да буду добри „извођачи глумачких радова“ већ почињу да се баве преглумљавањем и глуматањем. Играју више за себе а мање за публику. Редитељи с друге стране тражећи у себи ону дозу креатвности и луцидности коју немају на силу покушавају да буду оригинални и допадљиви.
Публика можда јесте мало заведена, можда је временом снизила критеријум, али свакако није полигон за неталентоване егзибиционисте који би да наплате своје узалудне покушаје у настојању да се баве позоришном уметношћу.
И нико да се помири са чињеницом која мало подсећа на рекламу за пиво – или јеси или ниси талентован.
