То није могао да промени ни Ђинђић, не може ни Вучић, а ни онај ко ће после њих да дође на чело српске владе

Година 2014. донела је српској култури пети том Берлинских дневника Николе Живковића, српског писца, преводиоца и публицисте, за које проф. др Мило Ломпар каже да „представљају важан допринос савременој српској књижевности“ јер између осталог „доносе читав низ културноисторијских сазнања у нашу културну свест“. Рођен 28. августа 1952. године у селу Драгошевци, у једном од најзападнијих српских завичаја ускочком Жумберку у данашњој Хрватској, Живковић је од 1970. до 1972. био морнар, да би 1977. дипломирао философију и историју на Загребачком универзитету. Од 1979. живи у Берлину, где употпуњава своја знања на тамошњем Слободном универзитету. Један од најбољих познавалаца немачко-српских односа, аутор драгоцених књига, међу којима је и она о слици Срба у немачким медијима деведесетих година 20. века, преводилац Швикертове повести о унијаћењу православног Жумберка, као и мемоара високих Хитлерових повереника Хермана Нојбахера и генерала Глеза фон Хорстенауа, Никола Живковић је драгоцеи саговорник за време у коме живимо.

Господине Живковићу, реците нам нешто о свом завичају, србском Жумберку, који смо, нажалост, одавно испустили из вида, сматрајући га апсолутно „хрватским“?

— О том питању написао сам неколико текстова а такође сам са немачког превео књигу Јохана Хајнриха Швикера: Јоханн Х. Сцхwицкер, Зур Гесцхицхте дер кирцхлицхен Унион ин дер цроатисцхен Милитäргрензе, Wиен, 1874. Словом, прича о мом завичају је не само изузетно интересантна већ на неки начин и веома чудна. Премда је реч о географски релативном малом подручју – које је смештено између Метлике, Новог Места (Словенија), те Самобора и Јастребаског (Хрватска) – о Жумберку постоји прилично обимна литература. Како сам поменуо, Швикер је објавио своју студију о унијаћењу Срба у Жумберку у Бечу године 1874. Књига је преведена на српски 1991, у издању Каленића. Друго издање објављено је 1995. Поставља се логично питање: зашто је требало да прође равно 117 година да би се књига појавила на српском? Већ током студија историје упало ми је у очи да је књига позната нашој и страној историографији. Још као студент питао сам се како је могуће да то дело није преведено. Заслуге да је књига штампана на српском, са мојим преводом и предговором, припадају митрополиту Јовану (Павловићу) и епископу Сави (Вуковићу) а за друго издање Слободану Милеуснићу. Успут да поменем и ово: Швикерову књигу цитирали су веома подробно најпознатији аустријски, немачки, амерички и српски историчари који су се бавили Аустријском војном крајином. Хрватска историографија, међутим, готово је сасвим прећутала поменуто Швикерово дело (тек у последњих двадесетак година има неколико историчара из Загреба који се баве историјом Жумберка, уважавају историјске изворе, па дакле, и Швикерово дело).

Вероватно овде лежи разлог зашто је та историјска тема остала код нас тако дуго непозната. Срби су се од 1918, а нарочито од 1945. године, много трудили да се „не замере Хрватима“. О овој појави веома је убедљиво и сјајно писао Мило Ломпар у својој студији Дух самопорицања. Ако на овом месту смем да се послужим Ломпаровом књигом, онда могу да закључим како се и на тему однарођивања и унијаћења Срба у Жумберку гледало и мерило „цензорским очима хрватске културне политике“.

На крају да кажем и чињеницу да библиографија о Војној крајини у Хрватској и Славонији, а са посебним освртом на Жумберак, није нимало безначајна. Надам се да ће се у Србији ускоро појавити и треће издање Швикореве књиге, јер, колико ми је познато, оба претходна издања су распродана. Ако се нађе издавач, ја сам спреман да напишем подробнији предговор и за треће издање.

Објавили сте пет сјајних томова Берлинских записа, где се белешке из личног и породичног живота преплићу са вашом лектиром, размишљањима о политици и култури у нас и у свету, али и са страшном историјом Срба у 20. веку, као и низом сведочења о неправди коју смо, између осталог и од Немачке, трпели крајем 20. века, у доба распада СФРЈ. Шта је за вас значило објављивање овог петотомника (прва четири тома објавио је Јасен, а последњи Задужбина Милоша Црњанског)?

— Како сте и сами у питању казали, моје белешке се из личног живота преплићу са размишљањима о политици и кулури Запада, пре свега Немачке, а нарочито Србије.

Делови који се односе на мој приватни живот драги су не само мени већ и мојој деци, јер и њих подсећају на њихово детињство и одрастање. Моје најстарије дете, кћерка Рајка, има данас 34 године, Драга 27, а Мила 24. Оне ми често у разговру кажу, листајући по очевој књизи, како се овог догађаја добро сећају, а неког другог сасвим бледо или никако. Но чисто приватна ствар наравно да не постоји. Јер, када, рецимо, говорим о двојизичности моје деце, такође описујем и наше људе, које посећујем и код многих примећујем да им деца не знају српски, премда су оба родитеља Срби. Тако моји записи јесу и део емигрантске литературе: описујем наше људе, гастарбајтере, у мучној потрази за сопственим идентитетом и за идентиетом њихове деце. Јер, како рече један песник: „Зла времена и немирна памет потераше нас из куће“. Шта су они а шта њихова деца рођена у Берлину, Бостону, Сан Франциску или Сиднеју? Добро је знао шта говори српски писац Борислав Пекић, јер је и сам провео 25 година у емиграцији: „Одласком из земље, из ње се чупају корени, који нас спајају с родним тлом. У туђем свету не налазе они одговарајућу храну – и вену. Живот губи ако се не живи на правом месту, а право је место само оно, на којем смо рођени и одрасли“.

Што се политичких догађаја тиче, ја сам их бележио како су то, рецимо, радили наши монаси. Моја келија је била радна соба у берлинској улици Кнаус, у којој сам из дана у дан, упорно, без престанка, бележио што се у тим судбоносним данима распада Југославије и грађанског рата говорило и писало о српском народу. Тако сам, вероватно несвесно, постао хроничар мог народа у тим нимало срећним данима. Из њих се види, да сам – уосталом као и многи други Срби, како у отаџбини тако и у расејању – несрећу сопственог народа доживљавао као личну трагедију.

Прошло је сто година од почетка Првог светског рата. Навршава се ове 2015. године 70 година од краја Другог светског рата. Биће двадесет година од „Бљеска“ и „Олује“. У свим овим догађајима у којима су Срби страдали и борили се за опстанак значајну улогу имали су Немци. Какву?

— Негативну, лошу, деструктивну. Немци су својим признањем Словеније и Хрватске као суверене независне државе допринели распламсавању грађанског рата. Ово су чак казали и њихови најближи савезници из Париза, Лондона и Вашингтона. Демонизација Срба на Западу почела је у Немачкој, Ватикану и Аустрији. Што је време више одмицало, све ми је чешће долазила пред очи клетва кнеза српског Алексе Ненадовића из године 1792, како ју је забележио његов син, прота Матеја Ненадовић: „Аустријски цар на цедилу оставља мене и сав народ српски, исто онако како су његови стари наше прадедове остављали, те ћу зато поћи од манастира и казивати сваком калуђеру да у сваком манастиру напише да више никад ко је Србин – Немцу не верује”. Без Немачке помоћи Беч би тешко могао да савлада Србију године 1914. На Србију су поново кренули године 1941. те 1991. Не знам да ли је мудро да после свих тих догађаја упорно игноришемо, рецимо, Алексино упозорење.

Ако оставимо ове политичке догађаје, наш однос према Немцима веома је сличан са рсуким односом према том великом германском народу. И код нас и код Руса има један однос кога бих ја назвао „љубо-мржња“. Ми смо се њих бојали, мрзели смо их, али смо им се и дивили. То је одлично изразио један српски учитељ: „Цео свет против Немачке! Она се може мрзети, али јој се човек мора дивити” (Милорад Марковић, Дневник, 25. јануара 1917, водник 3. батерије Моравско-брдског пука, учитељ у Поповићу, срез Космајски).

А и код Руса има безброј таквих места у литератури где се похвално и лепо говори о Немцима. Ево један пример: „На реци Такое стоји млин који је, по налогу генерала Кононовича, саградио Немац Лакс, робијаш; он је такође саградио млин и на реци Тими, близу Дербинскога. Насељеници су задовољни јер су пре млели код куће лошим, ручним млиновима“ (Чехов: Сахалин, год. 1900).

Какво је сада стање у Немачкој, као кључној земљи ЕУ? А какво је њихово расположење према Србима? Има ли наде за помирење или су то само пусти снов нашег премијера, обожаваоца Ангеле Меркел?

— Прво да утврдим неке чињенице које је тако добро формулисао хрватски писац, убеђени германофил: „Улога Немачке постаје један од одлучујућих фактора у свијету и тај утјецај нормално све више расте. Такав голем материјални потенцијал развија и самосвијест код самих Нијемаца, јер ако узмемо Њемачку у одређеним раздобљима, видјет ћемо да је ратовала с читавим свијетом. У овоме рату 1941. године готово је била освојила Европу. А и кад је била потпуно оборена на кољена, она је у року од десет година постала поново партнер у међународним размјерима. Па то, извините, мора рађати самосвијест о моћи и снази. Потпуно разорена земља, с милијунима поубијаних, окупирана, прегажена, послије десет година јавља се из пепела на светској сцени. Они имају разлога да буду поносни (12. октобер 1972, Енес Ченгић: С Крлежом из дана у дан).

Не мало простора у мојим Записима посветио сам српско-немачким културним везама. У првој половини 19. века владало је право одушевљење за српску културу и језик. На немачки су преводене српске народне песме. За неке од њих Јохан Волфганг Гете у Разговору са Екерманом рече да су по лепоти равне Песми над песмама. То је непроцењива заслуга Вука Караџића. Предговор за Вукову Српску граматику написао је Јакоб Грим. Но немачка политика није пратила ова културна збивања, већ је дошло до наглог прекида. До прекида добрих односа дошло је због Аустрије. Србија је после босанске Анексионе кризе године 1908, а нарочито после Балканских ратова, постала јужнословенски Пијемонт. Многи словенски интелектуалци из Аустро-Угарске, а пре свега Срби-пречани, гледали су у Београд као своју праву престоницу. Све је то у Бечу створило уверење да је Србија главна претња по опстанак црно-жуте монархије. Берлин се у свим питањима, па и у погледу Србије, просто солидарисао са Бечом. Ако је у аустријској штампи владала антисрпска хистерија, онда се то пренело и на Немачку. Тако је било године 1914: „Сербиен мусс стербиен“ („Србија мора умрети“), исто и 1941, а све се поновило године 1991.

Код моћних држава и великих народа политика се не мења. Њихови интереси су вековима мање више константни. Сигурно да има и код Немаца људи који имају разумевања за нашу ствар. Са таквима, природно, ваља да сарађујемо. Но, нажалост, они ретко одлучују о политици своје земље. Политичка, културна и економска елита Немачке није наклоњена Србији ни данас, као што није била ни пре сто година. Ту неће ништа да промени ни Меркелова, а ни било ко други који ће да дође на њено место.

Пре више од два века Срби су размишљали о односу према Немцима. Ево један пример: “Размишљам како су нас Немци наградили, што смо их от Турака и Маџара бранили и видим да донде, док је сабља у руци била, нешто нам је и дато; како сабља у корице, тако заборавили наше доброчинство и што нам је дато – опет је узето. Немац нас само за нос вуче. Немцу не треба веровати, јер има сто година како нас вара” (Сава Поповић Текелија, Дневник, 19 фебруара 1796).

Не верујем да политика Ђинђића или Вучића може овде било што суштински да промени. Ја више верујем мудрости Саве Поповића Текелије, Алексе Ненадовића и, ево, нашем дипломати, који их је далеко боље познавао, него споменута два политичара. Ево што је он казао: „Немци и Немачка! То је највећа мука мога живота, то је проблем од којег ће боловати Европа још сто и педесет година. Па ни тада му не видим решења. Јуче сам, у пролазу, чуо како један Немац разговара са нашим војником. Требало би много страница, па да се опише тај ‘тон’. Ја тај тон познајем, знам шта значи и шта се крије иза њега… и ја се забринуто питам: Када ће ишчезнути из њих то нешто нељудско? Они би хтели да их сви остали и воле и поштују, и у исто време и да их слушају и да их се боје. Све уче и све би хтели да знају, а не виде ни то да онај ко не поступа са људима као са људима, престаје да буде човек“ (Иво Андрић, 3. новембра 1946).

НАТО спрема велики рат против Русије, и то само слепи не виде. Какве су сличности између Хитлерове 1941. и натовске 2014, кад је „евромајданом“ покренут рат у Украјини?

— Велике, јер и Хитлер и НАТО желе исто: ослабити Русију и поделити је на десетак малих државица. Када читате Николаја Данилевског Русија и Европа, видећете да ћете имати утисак да читате дневне новине из године 2015. А он је то дело написао пре 160 година! Запад већ дуго планира како да уништи Русију. Ово јасно може да се прати од Наполеоновог похода на Русију 1812, преко Кримских ратова од 1853. до 1856, Немачке окупације Кијева 1918. и стварања „државе Украјине“ под њиховом контролом, агресије Хитлера 1941. и, најзад, државног удара у Кијеву у фебруару 2014, кога су организовали Вашингтон и Лондон. Сви агресори са Запада имају исти циљ: уништење Русије. И овај грађански рат у источној Украјини јесте само наставак те приче: покушај Запада да ослаби Русију. Англосаксонци већ два века владају светом. Што у њиховој штампи не пише, то онда и не постоји. Лондон и Вашингтон одређују, ко је „добар“, а ко „лош“, ко „демократа“, а ко „диктатор“. Сада им се први пут озбиљно супростављају Русија и Кина, а њих подржавају многе земље из Брикса. Свету су просто дозлогрдили самовоља Енглеза и Американаца и њохова пета колона „невладине организације“, које организују државне ударе и стварају хаос у земљама које покушавају да се супроставе страховлади Лондона и Вашингтона. Модерни мисионари са Запада не шире Христово учење, већ проповедају „поштовање људских права“ и „промоцију демократије“. Народи света више не могу да се преваре, јер знају како је то изгледало на примеру Авганистана, Србије, Ирака, Либије, Сирије… Више деце за последњих две деценије, колико сам информисан, побили су ти амерички проповедници „људских права“ него што су то урадиле нацистичке трупе током Другог светског рата.

Када се већ толико говори о Украјини, о Криму, дозволите ми и да завршим са том темом. Време у коме ми живимо данас, веома подсећа на оно из 1918. Ево што је о томе у свом Дневнику записао један руски аутор: „20. мај 1918, Јалта. Живимо пуни стида, понижени. Дошли су Немци. Чак се и Севастопољ предао без борбе. Наступио је спољашни мир, купљен по скупу цену. Дрхтим кад видим Немце. Они су самозадовољни, поносни на коректност и нимао не сумњају у своју супериорност. Идем спуштених очију. Бојим се, да се не загушим од мржње. Неће вечно пролазити немачке кациге. Ми треба да се држимо према њима са величанственим презиром. Једино ми је уточиште – рад“ (Бењамин Каверин).

Живели сте три деценије у Немачкој, у Берлину. Да ли се слика Срба у тој земљи у последње време нешто променила набоље?

— Често ми то питају људи и увек изнова морам да их разочарам: однос немачке политике према Србима не само да се нимало не мења него и нема неких озбиљнијих наговештаја да ће се у том погледу било што у догледној будућности променити. Берлин је просто перципирао Београд као „реметилачки фактор на Балкану“. Ову слику о Србима негује немачка штампа већ више од стопедесет година и она се не може да се промени преко ноћи. Да може да дође до неке радикалне промене Берлина према Београду, у ту причу могу да поверују само понеки наивни, неозбиљни и инфантилни српски аутори и политичари. Надам се, да њих нема много. Једном речју, њу не може да промени ни Ђинђић, ни Вучић а ни онај ко ће после њих да дође на чело српске владе.

Поред ове чињенице морам да додам следеће: у току тридесет година мог рада у Немачкој сретао сам дивне људе, неки од њих постали су ми добри познаници, па и пријатељи. Лично много дугујем немачкој култури. Волим немачки језик, а прочитао сам, верујем, немачких књига колико и српских, можда и више?

У мојој књизи Слика Срба у немачким медијима од године 1990. до 2000. поменуо сам имена Немаца који су нас задужили, који су били уз нас када нам је било најтеже. Само да поменем нека: Петер Хандке, Јирген Елзесер, Петер Герлингхоф, Вили Вимер, Карлхајнц Дешнер, адмирал Шмелинг, последњи источнонемачки амбасадор у Београду Ралф Хартман, Хари Шлајхер, Волфганг Порт, Мануел Оксенрајтер, Волфганг Рихтер, Клаус Битерман, Анемари Милер и многи други. Данас, године 2015, ми смо их заборавили. А истовремено позивамо у Београд људе који су у време грађанског рата на тлу Југославије били осведочени непријатељи српског народа. Речју, све се понавља као после 1918. Уосталом, о овој негативној појави код Срба сјајно је говорио Арчибалд Рајс у својој књижици Чујте Срби!

Па ипак, убеђен сам да са Немачком можемо и морамо да сарађујемо. Они су нам далеко важнији од Енглеза и Француза. Верујем да је Србима за последњих сто година више зла нанео Лондон него Берлин. Но, да би ми са Немачком и уопште са Западом могли да успешно сарађујемо, потребно је да се вежемо за једно силу, која ће да штити наше интересе. Та сила може да буде само Русија. Без Москве ми смо само немоћна ситна лађа, чамац, на огромном олујном океану који нас баца тамо-вамо, а да ми о судбини те лађе нимало не одлучујемо. Уђемо ли у Европску уније, убеђен сам, тај ће тај корак да представља смрт нашег народа. Американци, Енглези и Немци пустиће наше комшије Бугаре, Шиптаре, Мађаре, Хрвате и босанске муслимане да као бесни вукови навале на Србију, да је раскомадају и да свако узме онај део за који верује да му припада. Словом, без подршке Русије бићемо препуштени на милост и немилост бездушном немилосдном непријатељу, а то су нам, нема сумње, Енглези и Немци. Народ који не уме да види ко су му пријатељи, а ко непријатељи осуђен је да нестане.

Англосаксонци већ два века владају светом. Немачка је у два светска рата покушала да прекине доминацију Лондона и Вашингтона и доживела је потпуни неуспех. Но Немачка свету није понудила истинску алтернативу. Јер каква је то промена, ако „сјаши Мурта да узјаши Курта“. Сем тога, Немци су се до године 1914. показали као окрутнији колонијлани господари од Енглеза. Рецимо, у Африци. Зато су многи казали да им је боље да остану под влашћу британске круне. Немачка је од 1945. окупирана земља. О свим битним питањима њене спољне политике не одлучује се у Берлину, него у Вашингтону. Истина, велики број угледних Немаца из света културе, медија, политике и економије потписао је петицију да се укину економске санкције Русији. Но многи заборављају да то Немци нису урадили јер воле Русе, а не воле Американце, већ зато што те санкције пре свега штете немачкој привреди.

Као и код нас Срба, рефлекс самозаваравања и илузија веома је развијен и код Руса. Тако, поводом Украјине читам од руских најодговорнијих политичара да не желе да интервенишу у онај део Украјине где живи већински руски народ, јер „желе да одвоје Немачку од САД“. Једном речју, Русија месецима гледа како кијевска хунта подржана од Вашингтона убија њихов народ, све са надом да ће ипак једног дана, за неколико месеци или годину-две, Берлин напустити „вашингтону линију“ и приближити се Москви. Нека ми опросте на мало тежим речима, али ја држим да је такав став бедан, малоуман, кукавички, дебилан. Оставимо по страни, колико то утиче на деморалисање народа када свакодневно унијатски Украјинци мрцваре и убијају људе и то само зато јер су Руси, а Кремљ „мудро ћути“ већ и мог дубоког уверења да Немци, када би морали да бирају између Америке и Русије, по мојој процени, 75 одсто би се одлучило за Америку. А председник руске политичке партије Зјуганов, који на изборима добије око 20 одсто гласова, тврди да су Украјинци и Руси „братски народи“. Какви братски народи када је код десет милона Украјинаца – а можда и двадесет? – развијена једнако снажна русофобија као, рецимо, код Пољака. Много опаснији од Пољака и Галичана за Русе су руководећи људи у Москви, који шире илузију о миру и добрим намерама „партнера“. Тиме успављују Русију и спречавају је да мобилише све своје снаге за одбрану земље пред опасношћу, која је, по мени, и већа него у јуну 1941.

Пре неколико дана читао сам чланак једног руског економисте, члана Руске академије. Он најозбиљније тврди да ће русофобија у Пољској ускоро да попусти јер сада, ево, пољски сељаци пате пошто не могу да продају јабуке на руско тржиште. Каква лудост! Дуго нисам читао већу глупост. А то не пише било ко, већ члан Руске академије! Па пољски идентитет – као уосталом и украјински из Галиције – је и створен на русофобији! Нестане ли русофобије, нестаће и пољске нације. Зар то некоме није јасно?

Данас је Немачка водећа привредна сила Европе. Но политички они зависе од воље Сједињених Државе и Белике Британије. Немачка и Русија су заједно направиле Северни ток, којим гас пролази испод Балтичког мора директно из Русије до Немачке. Вашингтон и Лондон покушали су све да спрече изградњу овог гасовода. Тако да то представља прву победу немачко-руских економских интереса над политичком доминацијом англосаксонаца. Концепција Европске уније јесте америчка концепција и представља инструменат владања Вашингтона над Европом.

Но данас први пут постоји алтернатива англосаксонској доминацији. То је концепт Евроазије. Њу предводе Кина и Русија. По мени, једина шанса Немачке јесте да се придржи евроазијском пројекту. Но питање је да ли ће немачка политичка и економска елита хтети да се придруже Москви и Пекингу. Или ће ипак у Берлину надјачати оне снаге које желе да задрже досадашње везе са Лондоном и Вашингтоном као оне које су од примарног значаја за Немачку. Јер Британци и Американци имају шта да понуде Берлину. Рецимо, Немачка би да прећути прошлост у тој игри, да им се, рецимо, више не пребацују тако често холоакуст и Аушвиц. Зато је и створен мит о Сребреници, као „новом холокаусту“. То прија ушима Немаца јер се њихова кривица релативизује и умањује. Надаље, планови Вашингтона око Украијне и нису толико страни Немцима. Јер и Берлин је већ у неколико наврата покушао да ослаби Русију тиме што би јој отео Кијев, мајку руских градова. Појам „украјинства“ јесте скован пре Првог светског рата у Бечу и Берлину а сада су га преузели Вашингтон и Лондон. Пре Првог светског рата немачки водећи геополитичари знали су да Русија више није озбиљна светска сила ако јој се одузме Украјина. Ову мисао данас су преузели Американци, на челу са водећим русофобом Збигњевом Бжежинским. Један од момената који говори да Немци неће изабрати друштво Кине и Русије, већ да ће остати у друштво у коме јесу, дакле, са Англосаксонцима, јесте њихова „заједничка скала вредности“. Наиме, и Немци и Англосаксонци јесу у великој већини расисти, који верују у супериорност своје расе. Французи, Италијани и Шпанци стоје у њиховим очима знатно ниже од њих. Но ипак их прихватају да припадају њиховој цивилизацији због Крсташких ратова, Галилеа, Дантеа, Ватикана, Сервантеса, Волтера, Наполеона. Немци, „ти професори бруталности” („Германс, тхесе профессорс оф бруталитy“), тако су их звали Енглези 1914. Дакле, између њих постоји вековно ривалство. А то постоји и између Немаца и Француза. Но Англосаксонци и Немци брзо ће се сложити када смо у питању ми. Словени су у њиховим очима нижа раса и заузимају нешто више место од афричких црнаца. То је моје дубоко уверење, живећи неколико деценија у њиховој средини, дружећи се са Немцима, читајући њихову штампу и путописе. Човек из књига и студија никада не може да схвати један народ као када живи са њима и познаје њихов језик. А ја сам, ево, у неколико речи ставио на хартију моје утиске о немачком народу на основу тридесетогодишњег боравка у њиховој земљи. Најзад, од Немаца и Руси и Срби могу да науче, како да се воли отаџбина, како је исправно пиметио овај руски писац: „Немцы научат нас русскому патриотизму (Даль и Вигель)“ (Васили В. Розанов, 1918).

Разговарао Владимир Димитријевић

(Геополитика)

Ознаке: Владимир Димитријевић, Немачка, Никола Живковић, Србија