Поштовани читаоци, ако имамо на уму речи св. Јована Лествичника: “Ако жена изгуби уздржаност, целомудреност и скромност дароване јој од Бога – неће се спасти ни једна жива душа“, онда видимо колико је велики значај жене у свету и колико је значајно њено поимање свог Богом благословеног подвига у животу, превасходно – у породици.

Многи су светитељи, од првих до последњих векова хришћанства, то јасно видели и поклањали велику пажњу васпитавању жена Хришћанки, јер су знали да мајке Хришћанке – васпитавају Хришћане.

Из историје Цркве, добро је позната чињеница колико су мноштво светитеља и мученика васпитале њихове побожне мајке, којима су они били захвални до краја својих живота.

Немогуће је пренагласити значај жена у Цркви Христовој и њихов утицај на судбину породице, државе и света. Чак је и неки светитељ рекао: “Дајте ми поколење жена Хришћанки и променићу свет!“.

У том смислу, књижица која је пред нама у наставцима, говори о томе каква треба да буде жена Хришћанка данас.

УВОД

Место жене у свету за последњих две хиљаде година није се нимало изменило. Све оно, чему учи Свето Писмо, чему учи Црква, и даље је животно и актуелно, и место жене у свету остаје неизмењено, и онакво какво је одредио Бог речима: „Да му начиним (мушкарцу) друга према, њему“ (Постање 2,18).

Друга ствар је, што данас, у савременом цивилизованом свету, испуњеном гордошћу због својих умишљених вредности и одвојеном од духовних корена, жена све више и више заборавља своју истинску улогу и своје исконско место у животу… и све више и више се осећа несрећном. Јер ни заузимање високих положаја, ни успешна каријера – ништа не може да јој замени тиху породичну срећу, срећу да воли и има ослонац у лицу мужа, срећу да рађа и одгаја децу.

А шта се дешава у савременом свету? Шта се дешава у породици?

„Мушкарац престаје у савременим условима да буде глава породице, – примећују психолози (то је уосталом видљиво и нестручном оку). Ова улога прелази на жену, што неизбежно повлачи за собом мењање психолошких својстава савремене жене: нежност, осећајност, послушност, трпељивост и многи други високи квалитети „вечне женствености“ по мишљењу многих одлазе у прошлост. О овоме говоре и фризура савремене жене, и одећа, које се понекад скоро и не разликују од мушких, и обављање тешких послова својствених мушкарцу, и руководеће улоге које жене заузимају у друштвеном животу. “

На принципу једнакости мушкарца и жене засновано је данас чак и васпитавање деце. Јапан је савремена земља за коју се не може рећи да је заостала. Али у њему до данашњег дана постоје „празник дечака“ и „празник девојчица“, који се сваке године обележавају у целој земљи. Тамо се од детињства одгаја култура мужевности и женствености. Ово је право „полно васпитање“ (за разлику од бесполног) – то значи подизати правог мушкарца и истинску жену.

„Обртања“ полног васпитања, како признају психолози, уопште нису безопасне појаве: као резултат занемаривања особености мушке и женске психологије јављају се дубоке трауме личности и тешки породични конфликти.

Грех нарушава хармонију човекове природе. Како нас учи Свето Писмо, грехови родитеља (и прародитеља) могу да утичу на њихову децу (Изл. 20,5; 4 Цар. 23,32; Плач. 5,7; 1. Пет 1,18), и у многоме одређују њихов карактер.

Ако се девојчица васпитава у породици, где жена влада над мужем, овај стереотип понашања она понавља и у својој породици. Тенденција да се доминира над мужевима протеже се често кроз многа поколења. Ако жена, можда свесно, одбија и осуђује такав вид понашања у породици, који је усвојила од детињства – заповедништво, суровост, отуђење, она га у стварном животу испољава у опхођењу с дететом и с мужем са поражавајућом тачношћу, – и не може да промени себе никаквим напрезањем свести и воље.

Заједно с овим унутрашња осећања овакве жене су далеко од мира и спокоја. Она осећа да није пронашла себе у животу, осећа се као „мала девојчица“, при потпуном спољашњем благостању прати је осећај сопственог сиромаштва, незадовољства при општењу. Нису спољашње околности разлог њене несреће, већ је душевни склоп чини несрећном, и такав душевни склоп предаје се њеној кћери.

Да, тешко је бити женствена! Треба мењати тон, треба се одрећи наредбодавности, преобратити раздражљивост у нежну молбу. Власт над мушкарцем убија љубав, изопачује супружничке односе, и с „тежњом за владањем“ треба се борити да би се сачувала хармонија супружничких односа: саветовање и љубав. Уместо наредбодавног тона потребно је саветовати се, наћи заједничко решење – у име љубави. Овде треба бити нарочито пажљив према себи. Иначе се врло лако може преобратити у „свадљиву женетину“.

Па, да ли жена која живи у свету и ван Цркве, има могућност да промени себе? Нема спасења ван Цркве, говоре свети Оци. Само у Цркви, и у њеним Тајнама и обредима, ми добијамо благодат Божију, која нас учвршћује на путу повратка врлини, даје нам снагу да се очистимо од греха. Уопште, врлина је благодатни дар. А где још, ако не у Цркви, савремена жена може да црпе снагу за сопствено мењање? На шта она може да полаже своје наде, у борби са својим страстима ако не на помоћ Божију? „Само у хришћанству, – пише отац Александар Јелчанинов, – жена постаје једнака мушкарцу, потчињава вишим начелима свој темперамент, добија уразумљење, трпљење, способност да расуђује, мудрост. Само тада је могућа њена заједница с мужем“.

Није лако бити женствена, али није лакше ни бити мужеван

Савремени мушкарац почиње да се боји жене, као дете мајке, која може да га пошаље у ћошак, стално осећа узнемиреност, као да је нешто урадио или није урадио исправно и како треба. Али осећај детета које је згрешило – није сигурно осећај према вољеној жени.

Мушкарац мора себи да врати „право мушкости“, да открије жени пут женствености, пробуди у њој љубав, без које жена не зна за радост и спокој. Љубав нису само емоције, већ и разумна воља. Мушкарац мора да успе да нађе достојно место за „слабији сасуд“ и у свом личном животу, и у породици. Он мора да постане глава породице, и жена ће на крају добити оно, што је увек подсвесно желела: снажног, вољеног и тврдог мушкарца.

– Наставиће се –

Извор: ПРАВОСЛАВНА ЖЕНА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, ИСТИНА – ЧАСОПИС ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ, 2005.

(светосавље.орг)

Ознаке: породица, православље, православна жена, савреми живот