Прочитај ми чланак
Епилог украјјинске кризе се не види мада се чини да је пут ка извесном компромису могућ.
Украјинска криза има своје фазе и преломне догађаје који условљавају даљи развој ситуације. Она је настала током јесени 2013. у својој раној фази после одлуке ЕУ да спусти критеријуме за приближавање Кијева Унији. За претпоставити је да је то био потез Брисела који је добрим делом условљен притисцима и интересима Вашингтона, да се, пошто су Путин и Мосвка блокирали амерички удар на Сирију, развуче линија фронта према Русији и да јој се отвори украјинска криза.
Јанукович је – после неколико фундаменталних потеза којим је поново након периода владавине наранџастих приближио Украјину проруској оси 2010/12 –на неки начин земљу вратио у њено „геополитичко лежиште“. ПОдсетимо се, реч је о продужењу уговора о стационирању Црноморске флоте у Севастопољу до средине века, затим о проглашењу Украјине као војно неутралне земље, укидање саборцима Степана Бендере статуса народних хероја, што је установио Јануковичев претходник Виктор Јушченко последњих дана своје владавине, а ту је и давање статуса руском језику у источној половини земље као другог званичног, поред украјинског. Јанукович је заузео позицију између Запада и Истока, не желећи да пређе Рубикон ни у једном правцу. Кијев је тада балансирао између ЕУ и Царинске уније.
Током 2013. Кијев је дао начелну предност ЕУ интеграцијама, али је конкретне потезе вукао према Истоку, узевши статус посматрача у Царинској унији. Брисел на то одједном у јеку Сиријске кризе спушта ниво услова за Кијев и Јанукович за тренутак нема одговор на то жуто-зелено светло из Брисела. Ипак, вагајући низ околности, опредељује се да одбије понуду из Брисела, што за тренутак изазива одушевљење антиглобалистичких снага и у Украјини и шире, укључујући и Русију. Међутим, опозиција организује демонстрације, и оне временом постају све радикалније, а потом и насилне.
ПУЧИСТИ У ДЕФАНЗИВИ
Када се чинило да ће ситуација умирити, од средине јануара се појачавају демонстрације и притисци, сада више не само у Кијеву већ и у западним областима. Споразум Јануковича и опозиције уз посредство европских политичара од 21. фебруара означава нову вододелницу у украјинској кризи, али већ сутрадан опозиција гази споразум и насилно осваја власт у Кијеву. То је нова вододелница украјинске кризе. До тада су Русија, па и проруски југоисток земље, били углавном пасивни.
Међутим, последње недеље фебруара долази до преласка на нову фазу у украјинској кризи, која означава већу активност Русије а временом и проруског југоистока Украјине. Одвајање Крима представља на неки начин први део руског одговора на нежељени развој украјинске кризе, а некако баш од 16. марта, када је одржан кримски референдум, повећава се масовност акција и манифестација проруског југоистока.
Главно питање у вези са украјинском кризом је како ће се она развијати. Прецизан одговор веома је тешко дати, али се, са друге стране, морају антиципирати интереси главних актера на даљи ток развоја догађаја.
Пучисти у Кијеву сада су у извесној дефанзиви јер, са једне стране, у западном делу земље имају опозицију у виду својих доскорашњих савезника – екстремистичких организација и покрета. Са друге стране, југоисточни региони и званична Москва су углавном уобличили своју стратегију и захтеве према Кијеву, западном делу земље, затом према САД и посебно према запаедноевропским силама. Тражи се федерализација Украјине, што је сада формула коју захтевају и легално изабрани органи регионалне власти у југоисточним областима а не само проруски демонстранти на улицама.
Који су главни руски интереси који условљавају њено држање и акције у развоју догађаја. Русија не жели да се у западном, а посебно не у централном делу Украјине, устоличи власт која би развила изразиту антируску политику, подразумевајући скори улазак у НАТО, да се и не говори о инсталирању антиракетног штита у Украјини. Тиме би се дирекнто угрозила безбедност не само централних региона европског дела Русије, укључујући Москву, већ би се озбиљно уздрмала руска одбрамбена моћ у целини. Дакле, упркос томе што Русији има могућност да спроведе потеницијалну и успешну војну акцију уласка својих трпа u југоисточни део земље, где би их већина становништва дочекала са одушевљењем, Москва за сада није за такву варијанту. То би, између осталог, појачало рђаве односе са Западом, довело до до радикализације антируског става не само код најзападнијих области Украјине, попут Галиције, и изразито би се појачало антируско осећање код већине становника „средњег запада“ Украјине, укључујући делом и централне области некадашње Малорусије са престоницом Кијевом.
ШТА ОДГОВАРА РУСИЈИ?
Отуда би се Русија на ту опцију одлучила само у случају рапидног погоршања ситуације у југоисточном делу земље и до појаве великог насиља које би проузроковали десничарски и екстремистички елементи са запада Украјине. Русији би, после припајања Крима, за сада највише одговорало да се ситуација у земљи смири и да Украјина остане целовита без уласка у НАТО, уз федерализацију југоистока земље, што би се могло гарантовати споразумом који би подржала и Москва и ЕУ, а по могућности и САД. Том решењу су блиски и политичка и друштвена елита југоистока Украјине и највећи део тамошњег народа, који би опет већински тежио и за кримским путем.
САД се не могу сложити овом опцијом, бар не званично и не за сада. Вашингтон се до сада представио као покровитељ радикалних праваца и поступака у украјинској кризи и, за разлику од већине европских сила, стао иза пуча који је спровела опозиција газећи споразум који је постигла са Јануковичем. Међутим, Немачка и Француска, уз које је и већина чланица ЕУ, још увек тражи неко средње решење које би избегло радикализацију кризе. У том случају тешко је веровати да би те силе, као решење изласка из кризе, одбиле да размотре могућност општег договора у вези са Украјином, који би макар делом уважио очигледне противречности Запада и Југоистока земље. Тај уговор би се преточио у консензус за опстанак целовитости земље, уз регионализацију, укључујући и федерализацију.
Расписани су председнички избори за 31 мај и кандидовано је из западноукрајинске опције за сада више кандидата – Јулија Тимошенко, индустријски магнат Пјотр Порошенко и лидер екстремистиче странке Слобода Олег Тјагинбок, док је Партија региона кандидовала губернатора Харкова Михаила Добкина у име проруског бирачког тела. У постојећим условима тешко да могу бити одржани иоле фер и демократски избори, па се постаља питање како ће се они одржати и да ли ће сукобљене стране признати његове резултате. Договор за окончање кризе између Јануковича и опозиције, потписан 21. фебруара уз посредство министара земаља ЕУ, предвиђао је превремене изборе, уместо у марту 2015, за децембар 2014, док је мајске изборе заказала пучистичка власт у Кијеву. Русија признаје Јануковича за председника, не признаје пучистичку власт у Кијеву и остаје питање како ће се односити према тим изборима, чак и да они у пракси остваре зрно демократичности. Чини се да последњих дана и западне силе показују макар почетно разумевање за руске захтеве.
ТРИ МЕГАРЕГИЈЕ
Разговори Џона Керија и Сергеја Лаврова у Паризу садрже све већу дозу међусобног уважавања и покушаја проналажења каквог-таквог компромиса. Још су више обећавајући и разговори које Путин води са Меркеловом. Са друге стране, представници руске Думе су дали изјаву представницима ОЕБС да је Москва спремна да третира Врховну раду Украјине као мање-више легитимно тело, што се донедавно није чуло са руске стране. Ипак пучистички Кијев је прилично надобудно одбио претходних дана захтев Москве за федерализацијом Украјине као решењем кризе.
Са друге стране, Лавров је истакао да се овако или онако мора постићи федерализација Украјине као неопходност смиривања кризе у њој, али и као вероватно једини гарант да земља може да сачува целовитост (за Русију је Крим завршена ствар).
Већ сада се кристалишу макар три значајне мегарегије у Украјини. Прва је проруски југоисток, где су административне области Луганск, Доњецк, Харков, Запорожје, Херсон, Николајев, Дњепропетровск и Одеса. То је проруски део земље, у којем је у просеку рускојезичко становништво трочетвртинско или макар двотрећинско (историјска Новорусија). На крајњем северозападу је Галиција, која у ужем смислу обухвата административне области Лавов, Тернопил и Ивано-Франковск, којима треба додати и Ровно, те Луцк (Волинију). Преостаје „средњи запад“, или средишњи део земље, или историјска Малорусија, која има претежно украјински идентитет, али он није у суштински антируски као што је Галиција. Уколико би у федерализованој Украјини Русија посебно улагала у југоисток, који је, према вишеструким показатељима, моторни део привреде земље, то би се чинило повољним и примамљивим и за Малорусију, па би можда и она, или само неке њене области показале интерес за сарадњу са Русијом и посебно са југоистоком Украјине. У идеалној опцији за Русе Галиција би се нашла на неки начин изолована на крајњем западу, а томе може допринети и исказана жеља Русина у Закарпатју да имају и они посебну аутономију и свакако извесну дистанцу према Галицији. Ту су и територијални интереси и утицаји Мађарске и Румуније у рубним подручјима насељеним њиховим мањинама.
Да ли је могуће очекивати постизање консензуса и неког споразума супростављених страна у Украјини? У сваком случају, улази се у даљи развој украјинске кризе са прилично неизвесним епилогом, мада се чини да је пут ка извесном компромису могућ.
(Нови стандард)
