Провео сам пет месеци на месту саветника министра привреде (септембар 2013 – јануар 2014). Био сам део саветничког тима који је бројао пет кабинета који је чинило преко десет особа.

Негде у октобру месецу, када ми је било јасно да тамо нећемо дуго остати, почео сам да бележим важније догађаје. Намера ми је била да своје искуство преточим у књигу која ће делимично бити за стручну (академску), али превасходно за широку публику. (Гарантујем сваком ко не зна економију да ће разумети суштину.)

Негде у јануару месецу, када сам завршио главу 1, почео сам да тражим издавача за књигу. Разговарао сам са власницима две издавачке куће. Дао сам им главу 1 да прочитају. Обоје су рекли да би волели да то објаве, али да сада то не смеју да ураде. Не замерам им.

Након тога сам престао да тражим издавача и одлучио да сачекам нека другачија времена за објављивање. У међувремену, одлучио сам да објавим онлајн барем нешто од онога што сам довршио. Јавности стављам на увид главу 6.

(Прва рука, 13. март 2014)

Глава 6 – Седнице Владе Србије (Јавна седница Владе Србије од 8. октобра)

На састанку кабинета од 24. новембра повела се велика расправа око тога да ли Радуловић треба да иде на седнице владе. Радуловић је престао да иде на седнице још 8. октобра када је Лазар Крстић представио пореску реформу чији је циљ била фискална консолидација.[1]

О аутору

Душан Павловић је ванредни професор на Факултету политичких наука у Београду где предаје савремену политичку економију.
Области интересовања су му политичка економија демократских установа и теорија рационалног и јавног избора.

Програм који је представио министар Крстић био је заправо прво подметање ноге које је дошло од стране осталих чланова Владе. Како је произилазило из друге тачке премијеровог експозеа[2] који је у Скупштини Србије представљен 30. августа, реформа је требало да започне са смањењем намета на рад, то јест пореза и доприноса (види главу 2).

Иако су крајем августа на састанцима на којима се усклађивао премијеров експозе Вучић, Дачић и Крстић дали своју експлицитну сагласност да је неопходно да се ово уради, већ половином септембра више нико сем Радуловића није помињао ту тачку експозеа. Ипак, током целог септембра говорило се о неком новом пакету економских реформи, иако нико тачно није знао шта би под тиме требало да се подразумева.

Неколико дана уочи јавне седнице Вучић је у једној изјави за медије рекао да ће „Крстић и Радуловић представити нови пакет реформи на јавној седници Владе 8. октобра“. Шестог октобра питао сам Радуловића о чему се ради и да ли су он и Крстић почели да раде на пакету реформи. „Немам појма“ – узвратио је Радуловић. „Нико ми ништа није рекао“.

Јавна седница је на крају одржана, смањење намета на рад није ни поменуто, а камоли разматрано, а Радуловић је у знак протеста одлучио да се не појави на тој седници. Одустајање од смањења намета на рад није био једини разлог недоласка на јавну седницу. Са њим је повезано повећање других пореза које је представио Лазар Крстић. Став кабинета је био да се већ налазимо на „погрешној“ страни Лаферове криве[3], те да није оправдано повећавати један порез ако истовремено не смањите неки други. Али који порез треба да повећате, а који да смањите?

Па у томе се управо састоји вештина управљања јавним финансијама. Ако не разумете да порези утичу на људско понашање, и да треба мењати оне порезе који доприносе циљу који треба да остварите, онда не разумете шта треба да ради министар финансија.

Министар финансија није рачуновођа. Он с министром привреде треба да ради усаглашено да би могао да зна шта су економски циљеви једне владе. Ако је циљ економске политике запосленост, фискална политика може да помогне. Ако желите да подстакнете запошљавање, морате да смањите порезе и намете на радну снагу. Тиме подстичете послодавце да запошљавају више него пре. Али пошто смањујете пореске приходе, у буџет ће се сливати мање новца. Зато бисте могли да повећате неке друге порезе.[4]

Међу њима може да буде ПДВ: он има индиректан утицај на запошљавање, за разлику од намета на рад који имају директан утицај. Другим речима, тачно је да би становништво директно изгубило део потрошачког вишка које је имало пре подизања ПДВ-а, али би му се све то вратило на индиректан начин кроз веће могућности проналажења посла. На крају можете да добијете неутралан нето резултат у погледу пореских прихода, а успели сте да запослите више људи. То је економски циљ вредан пореске реформе.

Министар финансија изгледа није разумео ову логику, већ је (као и његов претходник) на сваку потребу за попуњавањем буџета одговарао повећањем пореза, смањењем потрошње и додатним задуживањем. То је био други разлог због кога Радуловић није хтео да оде на поменуту седницу. Мере које је Влада тада усвојила заправо су биле понављање мера усвојених у септембру 2012. године[5], а које су резултирале већим буџетским дефицитом и још већим задуживањам у 2013. години. Пореска реформа коју је предложио Крстић 8. октобра 2013. године подразумевала је исту ствар (само са мало другачијим бројевима): повећана је нижа стопа ПДВ-а[6] и наметнут нови порез. Касније су уследила и нова задуживања.

Свима у кабинету нам је одмах било јасно куда води таква економска политика, чак и да није било искуства од пре годину дана – пре или касније држава ће остати без прихода, и једино што ће моћи да уради јесте да поново подигне порезе или да се додатно задужи током 2014. године.[7] Резултат овакве „генијалне“ фискалне консолидације смо видели већ у марту 2014. године када је министар финансија најавио ребаланс буџета за 2014. годину. Колико се сећам, никада раније већ у марту није било јасно да је неопходно извршити ребаланс буџета за текућу годину. Шта значи када министар то каже? То значи да сте негде погрешили у процени прихода и расхода. Када само пар месеци после усвајања кажете да буџет мора на ребаланс, то значи да сте негде дебело забрљали. Буџети су били све нереалнији, фискална политика све кратковидија, а министри финансија све некомпетентнији.

Било како било, Радуловићево непојављивање на јавној седници је заиста било упадљиво. Сви су приметили да није на седници и да нешто није у реду. Новинари су су „намирисали“ да је после непуних месец и по дана од реконструкције већ дошло до расцепа у Влади. Угостивши 18. октобра Радуловића на вестима ТВ Б92, Љубица Гојгић је три минута инсистирала да јој одговори на питање зашто није био присутан на седници. Били су потпуно у праву. Радуловић је био један од пар министара у овој влади  који није хтео да се понаша као фикус. Расцеп који се појавио 8. октобра ширио се све више да би на крају довео до оставке коју је Радуловић поднео 24. јануара 2014. год.

Како изгледају седнице Владе Србије

Међутим, седница Владе од 8. октобра није била једина седница на коју Радуловић није дошао. Када се цела ствар слегла, Радуловић је најпре наставио да долази на седнице у октобру, а онда поново прекинуо да долази почетком новембра. Овога пута, међутим, разлози су били мало другачији.

У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе по коме материјал и дневни ред мора да се достави министрима 24 сата пре почетка седнице (члан 52 Пословника). Разлог за раније достављање материјала је једноставан: не можете на самој седници читати неколико десетина страна дугачке законе и на лицу места донети информисану одлуку о томе да ли да их подржите или не. Онај ко вас ставља у ту ситуацију или вам не жели добро, или вас ставља у ситуацију да донесете одлуку у којој има нешто сумњиво. Нико од министара (у периоду септембар 2013-јануар 2014) никада није испољио било какву врсту протеста због овакве праксе.

На седницама се углавном ни о чему не расправља. Министри се буквално стављају пред свршен чин: добију законски предлог који не могу да прочитају, након чега на екрану рачунара треба да кликну „за“, „против“ или „уздржан“. Разуме се, никада нико није хтео да кликне „против“, јер би то довело у питање „јединство“ Владе. Седнице су се буквално претвориле у механичко кликтање на рачунару. У таквим условима Радуловић није видео потребу да долази. После 8. октобра, појавио се на само још једној седници, и од тада више није долазио скоро цео октобар и новембар. Уместо њега, на седнице је редовно долазио државни секретар Радојко Србљановић који има право само да присуствује седницама, али не и да гласа.

Једини пут када се на седницама Владе заиста расправљало било је средином октобра када је Радуловић представљао предлоге закона о приватизацији и стечају. Велики број министара је био заинтересован да чује да ли ће нови закон о приватизацији успети да омогући продају преко 600 друштвених предузећа која више од десет година стоје у надлежности Агенције за приватизацију. Александар Вучић није био присутан на тој седници.

---

(Наставиће се)

(НСПМ)

Oznake: Vlada Srbije, dušan pavlović, ministarstvo privrede, cenzura