Први светски рат се у Мађарској тумачи кроз Тријанонски уговор којим је тој земљи одузето две трећине територије. У Мађарској се то сматра историјском неправдом. О томе разговарамо са историчарем Кристијаном Унваријем.

ДW: Изгледа да је Мађарска земља у којој су најживља сећања и последице Првог светског рата. Након Тријанонског споразума Мађарска је изгубила две трећине територије… Данас је земља „облепљена“ спомен-плочама, „Тријанонска трагедија“ се дискретно провлачи кроз реторику владајуће елите. Како гледате на то?

О аутору

Кристијан Унвари (рођен 1969. у Будимпешти) један је од најпознатијих историчара Мађарске. Бави се пре свега историјом земље у 20. веку и објављује есеје који изазивају много пажње, рецимо о односу мађарског друштва према холокаусту или комунистичким тајним службама. Више његових књига спада у бестселере у Мађарској, међу њима су „Опсада Будимпеште“ (1998) и „Биланс Хортијевог режима. Дискриминација, социјална политика и антисемитизам у Мађарској“ (2012).

Кристијан Унвари: То ме не радује, али је данашњи однос према Тријанонском уговору у Мађарској логична последица послератне политике суседних држава. Словачка, Србија и Румунија су после 1920. имале националистичку политику баш онакву какву је Мађарска водила од 1867. године. То је политика која је пре 96 година и довела земљу до таквог мировног диктата.

Да ли је Тријанонски мир био толико неправедан? Да ли би тадашње западне победнице заиста требало да се извињавају Мађарској, како траже поједини политичари владајуће конзервативне странке Фидес?

Тријанон јесте био неправедан мировни уговор, најнеправеднији од свих који су склопљени после Првог светског рата. Било би лепо када би се победнице извиниле – пре свих Француска која је прогурала то лудило упркос оклевању савезника. Други су се индиректно извинили. САД су из протеста напустиле мировне преговоре. Треба рећи да извињење данас не би решило ниједан од проблема.

Право на самоопредељење мађарске мањине и даље би било запостављано, Мађари у Словачкој и Румунији остали би грађани другог реда, јер устави тих земаља говоре о националним државама у којима су мањине попут привремених гостију. Последњи догађаји у Словачкој и Румунији управо показују да већина покушава да сузбије мађарску мањину, рецимо прекрајањем изборних јединица или јединица локалне самоуправе, тако да ни у једној јединици мањински народ нема већину.

Да ли су и обични грађани у Мађарској и даље заинтересовани за последице Првог рата или такав утисак настаје тек због реторике власти?

То је тешко проценити. У сваком случају влада Виктора Орбана не покушава да се обрати свим бирачима, него циља гласаче десничарске странке Јобик. За ту групу су теме попут Велике Мађарске и Тријанона веома важне. Верујем да Јобик чак и у Будимпешти има 30 одсто потенцијалних бирача. Ипак, многи не гласају за њих јер им Фидес спретније нуди потпуно исте теме и исту реторику. Сигурно је да је питање Тријанонског уговора ефектније међу градским становништвом. У руралним пределима, рецимо на истоку Мађарске, тиме се не могу добити гласови.

Колико је јавност свесна разлога који су довели до Тријанона, рецимо агресивне мађаризације која је спровођена од 1867. године?

Историографија у Мађарској је већ деценијама сложна што се тиче узрока и те позиције су компатибилне са позицијама историчара у рецимо Француској или Немачкој. Али у Мађарској постоји и нека врста научног подземља коју последњих година власт све више подржава. Ови псеудонаучници међутим немају ништа заједничко са озбиљним историчарима, осим што се наводно баве истом професијом.

Шта бисте Ви, као историчар, поручили мађарској јавности када је у питању однос према Првом светском рату и Тријанонском уговору?

То није питање за једног историчара јер увелико гази у терен политичара. Свакако би било боље када би мађарска политика смањила дозу демагогије када се говори о Тријанону. Добро би било и када би немачке институције, на пример фондација „Конрад Аденауер“, прекинуле контакте са мађарским институцијама које гаје демагошки приступ историји.

Ту пре свега мислим на будимпештански музеј „Кућа терора“ у којем су приказани комунистички и фашистички злочини. У том музеју се све што се може подвести под антикомунизам паушално глорификује, док се о антифашизму и не говори. Масовним убицама из Другог светског рата се одаје почаст као невиним жртвама. Уопште, жртве и починиоци из времена диктатура представљени су као две потпуно одвојене групе – прелаз између тих категорија није дочаран. Нажалост, многе жртве су истовремено биле и џелати, и обратно.

Какво је у мађарској историографији званично тумачење повода за почетак Првог светског рата? Да ли се узима у разматрање књига Кристофера Кларка „Месечари“?

Званично тумачење, односно поглед који нуди већина историчара, једнако је комплексно као тумачење Кристофера Кларка, чија књига ове године излази и на мађарском језику. Нажалост дискусија о тој књизи – која је на неки начин типично немачка дебата – не стиже до Мађарске. Мање се у Мађарској дебатује о директним поводима за рат, на послетку мађарска елита није тај рат ни желела, то је недвосмислено доказано. Дискусије и даље трају о мађарској политици према мањинама пре рата јер је та политика један од разлога за онакав Тријанонски споразум.

Шта млади људи у школама и на универзитетима уче о Великом рату?

На то питање је тешко уопштено одговорити јер су до сада школе имале велики простор у самосталном избору уџбеника и наставног материјала. Од следеће године ће постојати јединствени уџбеници, али је тешко проценити куда ће тако централизована настава водити.

У Немачкој се више нико не заноси ревизијом граница према истоку или када су у питању Алзас и Лорена у Француској. Да ли у Мађарској постоји реална опасност да се са суседним земљама уђе у конфликте око граница?

Поређење са Алзасом и Лореном показује колико су разлике драстичне. Те две области су припадале Немачком царству тек неколико деценија и тамошње немачко становништво је током историје стекло јасан регионални и локални идентитет. Насупрот томе, области које су Тријанонским споразумом одсечене припадале су Мађарској хиљаду година, и тамошње мађарско становништво није имало тако јак регионални идентитет. Иако данас ревизија граница делује потпуно нереално, између Мађарске и комшијских земаља – посебно Словачке, Србије и Румуније – постоје конфликти због захтева мађарске мањине за аутономијом. Мађарска подржава ту аутономију, док је Словачка, Србија и Румунија одбијају. Због тога однос Мађарске са суседима може да се погорша.

 

(Дојче веле)