Прочитај ми чланак
(pouke.org)
„Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости (копирање поста (чланка) с једног блога у други), проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. На интернету, било коју проповед, било коју светоотачку мудрост, могу да преврате у фејк (фалсификат). И сам човек се тамо може преобразити у фејк“, – говори познати московски свештеник и ТВ водитељ протојереј Алексије УМИНСКИ, који је затворио своје странице у социјалним мрежама.
Додатни интернет-греси
Зашто људи имају тако јаку потребу да живе виртуелно у социјалним мрежама?
Мени се чини да је потреба човека да „живи виртуелно“ у социјалним мрежама, у многоме повезана с могућношћу да се говори са „трибине“, не носећи одговорност за своје речи. Човек на интернету постаје невидљив. Он може да наступа ни од куда. Психолошки, то је веома удобно. У социјалним мрежама сабеседник не види твоје очи, мимику, твоје истинске емоције.
Постоје и други подстицаји за активну комуникацију на интернету. На пример, усамљеност или недостатак комуникације у реалном животу, или чак могућност самоизражавања, када на други начин човека нико не слуша, и он никоме није интересантан. У социјалним мрежама корисник може, у једном трену, било коју своју идеју да учини доступном друштву, било коју мисао која му је дошла у главу. Термин „Блогери пишу“ је постао стандардни израз, као што је „британски научници су доказали“. Чак се и у новинама стално позивају на натписе на „огласним таблама“ социјалних мрежа. Човек у социјалним мрежама изгледа важан, само зато што је исказао своје мишљење. Кроз те мреже човек може да урони у један посебан свет, који је веома близак реалном, и да почне да живи у њему по његовим законима, добијајући озбиљну подршку и самопоуздање од њега.
У социјалним мрежама има тога што је корисно, али има и тога што лишава човека унутрашњег мира и вређа га. Зато те мреже можемо посматрати као начин брзе комуникације, брзог ширења својих сазнања, брз начин прикупљања нових информација, или сакупљања новца за операцију болесном детету. Али, такође, може се посматрати и као могућност да се подсмеваш некоме, да гаунижаваш, начин да окупиш људе на митинг или збијаш неслане шале, без опасности од освете.
-На интернету се информација шири брзо и широко. То значи, да би и одговорност за сваку реч написану у њима, морала да буде већа.
– На против, одговорност за написану реч на интернету је мања.И тежина сваке речи је много мања. Реч губи на „тежини“, и управо зато се она тако лако шири. Зато људи тако лако користе речи на интернету, лако њима манипулишу. И по мом мишљењу, управо је то један од највећих проблема интернета. Написана реч престаје да истински буде важна. Људи се не замисле над својим речима. Нешто чују и одмах то шире, умножавају, копирају. А шта ако то није истина?
Фејк – нова појава на интернету, чудно и ужасавајуће – шала, која веома личи на истину. Права ђаволска превара – исмејати речи, исмејати мисли, исмејати човека који је престао да размишља. Човек је престао је да буде свестан тога, да он чита на интернету. На пример, лажне молбе за помоћ, које људи шире да би себи подигли популарност. Ето то је страшно. Зато такав фејк на интернету може да преобрази било коју проповед. Било коју светоотачку мудрост. Интернет је безличан, неодговоран, склон фејку. Чак и сам човек се може на њему претворити у фејк. Веома брзо. И преображава се. Сам себе не може наћи, све што ради, све се показује лажним и неисправним.
– Да ли присуство човека у социјалним мрежама утиче на његову свест у реалном животу?
– Да, наравно. На пример, када возим кола и неко ме „одсеца“, ја у свом срцу говорим: „Луди човече, куда идеш!“ Али ја то нећу говорити када нисам у колима, зато што на мене тада гледају остали, они ме слушају и биће ме срамота. Ја то обично скривам од других, те своје тајне мисли. Оне излазе на видело само онда, када сам сам. Зато бих желео да о њима нико ништа не зна.
То исто се дешава и с човеком у социјалним мрежама. Седи сам за компјутером, али истовремено и у друштву других људи, и не примећује када почне да говори људима то што обично крије у себи. У социјалним мрежама све то излази на површину и постаје за човека његова реалност, он престаје да се стиди других. Склоности, страсти, с којима се до сада борио, постају нормалне, зато што је у социјалним мрежама тако пријатно. Оне саме провоцирају такав стил комуникације.
Прочитао некакав чланак (можда чак и не до краја) и одмах коментарише: „Каква будала!“ Следи му одговор, а он њима три, они петнаест, он тридесет. После тога тај човек реагује овако. „Ах, такав си значи ти. Кад је већ тако, онда ћу те блокирати!“ Чини ми се, да када би имао пиштољ код себе, вероватно би пошао и убио га. Блокира једног, другог, трећег. Све би их побио, када би могао, и живео спокојно. Јер они сада више не постоје у његовом пространству. Забранио им је доступ.
Присуство човека у социјалним мрежама је донело у његов духовни мир додатне интернет-грехе. На пример, силну зависност, када поруке, коментаре, фотографије провераваш сваког минута, полако оне долазе и на компјутер, и на телефон, и ти си „увек на вези“. Или појачана интернет-сујета, када бројиш колико си „лајкова“ добио, колико репоста, колико људи имаш као другове – то је виртуелно колекционарство, и последице свега тога су познате човеку, који живи духовним животом.
Баћушка, благословите, ушли смо у авион!
– Присуство пастира у социјалним мрежама отвара његовим чедима могућност брзог доступа духовнику, чак и његовом приватном животу. Да ли је то добро?
-Не, ипак не треба пуштати парохијане да живе у твом дому. Приватни живот свештеника мора бити заштићен од других. Иначе од тог приватног живота и од самог свештеника ништа неће остати. „Брзи доступ“, како кажете, такође, није неопходан, како се понекад чини. Мени се, на пример, често дешава да у 4 сата ујутро добијем поруку. Будим се, протрљам очи, читам „Баћушка, помолите се за мене!“ Мислим, десило се нешто страшно. Хватам се за срце. читам даље: „Благословите, ушли смо у авион, полећемо на Кипар!“. Ето то је та брза веза. Умало инфаркт да добијем, а они – полећу на Кипар. И да се то десило само једном, па и некако. Зато сам ове године почео да искључујем свој телефон ноћу. Ујутро укључим и, као по правилу, око шест порука и четири пропуштена позива.
– У социјалним мрежама људи живе веома отворено. Да ли је за духовника корисно да чита странице својих чеда?
– Када човек прави своју страницу, он увек свој портрет приказује тако да буде пријатан за друге. Без било какве сумње. Неће објављивати на својој страници ништа што ће нарушити његов имидж. У некој мери ми видимо реалног човека, али само у оној, у којој он то омогући. То јест, у суштини, ми видимо лажну слику.
Да ли то може користити пастир? Зашто би? Зашто да намерно улази у туђ живот? Још, уз то, у лажни, виртуелни живот. У нашој гимназији, на пример, било је случајева, када су ђаци, ради освете, правили лажне странице једни о другима и пунили их ужасним, увредљивим садржајима. Долазило је чак до истеривања из гимназије. Претпоставите, како би могао да се превари духовник, да је прочитао такву страницу пред исповест, или пре благослова нечег важног?
– Како да преживимо у том информационом протоку, који нас стеже све чвршће кроз социјалне мреже?
– Ако је, на пример, пост, ја тежим да ограничим информационо поље које ме окружује. Ипак гледам на интернету православне сајтове, али, рецимо, радио у колима не слушам. Неопходне информације заправо ни нема много. Нешто заиста важно, нешто озбиљно или страшно, то што има утицај на молитву, сигурно ћеш да сазнаш, и без интернета, телевизора или радија. Зато, понекад, у време поста све то можеш мирне душе да искључиш.
Права духовна храна ће увек остати књига. Ако она нестане, нестаће и интернет, зато што све почиње с књигом. Интернет – то је пребацивање књиге у друго пространство, у другу, кратку видео форму. Али ни овде нема ничег новог. Пословице, изреке, мудрости, афоризми су увек постојали. Издају се специјалне збирке, где су изабрани афоризми по темама. На пример, „филозофи о дружењу“ или „шале физичара“. Фејсбук је, такође, таква изрека, коју си прочитао за време доручка.
Боље је отићи с фејсбука, него изгубити другове
– Пре пола године сте затворили све своје странице у социјалним мрежама, зашто? Зар оне не пружају могућност мисионарења?
-Уморио сам се. Било је време, када сам осећао да, репости, проповеди, преписка, могу имати смисао. Неки од тих људи, са којима сам водио преписку, дошли су у храм, на исповест, и понеко је чак наставио да редовно долази у храм. Водио сам дуготрајне дискусије с људима који су далеко од Цркве. Али у социјалним мрежама се не достиже спасење. Зато су ти разговори у социјалним мрежама, који су прешли у лични контакт, дали резултат, а ти, који су остајали на интернету, су се показали бесплодним. На крају сам схватио, да иако у тим мрежама можете ухватитимного добрих риба, ја за то ипак немам довољно моћи.
Поред тога, те мреже су код мене изазивале много огорчења. Као што сам већ говорио, у интернет-комуникацији из човека избијају на површину мали демончићи, које он обично крије од других. Одједном сам почео да примећујем у коментарима мојих старих другова, у њиховим репостовима, таква размишљања, која су ме доводила у недоумицу. Тешко ми је било да поверујем, да то пишу ти исти људи, које ја знам у реалном животу. Да ли је могуће да они могу тако да размишљају? Зашто они тако говоре? Схватио сам да, уколико се будем саглашавао са прочитаним, изгубићу нешто веома важно за мене и наћи ћу се у некаквој лукавој сатанској замци. Боље је да одем из фејсбука и сачувам добро мишљење о људима, него да их изгубим. Желим да знам моје другове онакве, каквим ми их показује Господ, а не крива огледала социјалних мрежа.
Наш храм, као и пре, има своју страницу на фејсбуку, и ја, као и раније, мислим да је то добро. Страницу чешће посећују људи, који с нашим храмом немају никакве везе, и често чак живе у другим градовима. Али им је интересантан живот у храму. Интересују их те теме о којима се воде разговори, кино-клуб. Док сам био на фејсбуку, такође сам учествовао у тим разговорима, али сада на искушења типа „Баћушка, вратите се после Ускрса“ или „Баћушка, вратите се у затворено друштво“, по милости Божијој одговарам „Сада већ не – никада!“
– Да ли је пастир дужан да се понаша на неки посебан начин у социјалним мрежама?
– Дужан је. Неопходна је мудрост. Ето код мене такве мудрости није било довољно. Али има људи, који поседују довољно разумности, уравнотежености, трезвености, који то раде добро, спокојно и сигурно с већом користи, него што сам то ја радио. Да сам ја знао како пастир треба да се понаша у социјалним мрежама, ја бих тамо и остао. Али пошто не знам, отишао сам.
Превод са руског С. М.
24 октобар 2013 год.
Разговор водила Јекатерина СТЕПАНОВА.
Фото дјакона Андреја Радкевича
